Nada usred očaja — kongres u izbegličkom logoru

IZBEGLIČKI logor Kakuma nalazi se na severu Kenije, blizu sudanske granice. U njemu živi više od 86 000 ljudi. To područje je veoma sušno i dnevna temperatura dostiže čak 50 stepeni Celzijusa. Nasilje među izbeglicama je uobičajena pojava. Za mnoge je ovaj logor mesto očaja. Međutim, neki ipak imaju nadu.

Među izbeglicama ima i Jehovinih svedoka, koji revno objavljuju dobru vest o Kraljevstvu. Oni pripadaju jednoj maloj skupštini u Lodvaru, koja se nalazi oko 120 kilometara južno od logora. Do sledeće skupštine ima osam sati vožnje.

Pošto izbeglice ne mogu slobodno da putuju izvan logora, mnogi ne mogu da prisustvuju većim skupovima i kongresima Jehovinih svedoka. Zato je organizovano da se Dan posebnog sastanka održi u logoru.

Putovanje ka severu

Da bi prisustvovali ovom kongresu, 15 Svedoka iz grada Eldoreta, koji se nalazi oko 480 kilometara južno od logora, dobrovoljno su krenuli na naporno putovanje ka sušnom severu, zajedno s jednim studentom Biblije koji je stavio na raspolaganje svoj mini-bus i vozača. Ovi Svedoci su imali iskrenu želju da ohrabre i ojačaju svoju braću.

Rano jednog hladnog jutra, krenuli su na put iz planinske regije na zapadu Kenije. Neravni put se uzdizao prolazeći kroz njive i šume, a zatim se počeo spuštati kroz pustinjsko šipražje gde vladaju velike vrućine. Premda na ovom području ima malo vegetacije, mogla su se videti stada koza i kamila kako pasu. Urođenici su prolazili obučeni u svoje nošnje, a mnogi od njih su nosili toljage, lukove i strele. Nakon 11 sati putovanja, Svedoci su stigli do Lodvara, mesta u kom živi oko 20 000 stanovnika. To je prašnjavo područje gde vladaju velike vrućine. Nakon što su im izrazili srdačnu dobrodošlicu njihovi domaćini Svedoci, putnici su odlučili da se malo odmore kako bi bili spremni za vikend prepun aktivnosti.

Sutradan ujutro, posetioci su pošli da razgledaju lepe pejzaže ovog područja. Prvenstveno su želeli da vide jezero Turkana, najveće jezero u Keniji. Ono je kilometrima unaokolo okruženo pustinjskim rastinjem, i predstavlja stanište najveće populacije krokodila na  svetu. Kraj obale živi malo ljudi, koji se izdržavaju tako što love ribu u slankastoj vodi jezera. Proveli su prijatno veče sa tamošnjom skupštinom prisustvujući Teokratskoj školi službe i Sastanku službe. Ta skupština ima prelepu Dvoranu Kraljevstva, koja je sagrađena 2003. u okviru programa za izgradnju u zemljama sa ograničenim sredstvima, koji su organizovali Svedoci.

Dan posebnog sastanka

Nedelja je bila određena za Dan posebnog sastanka. Braća iz skupštine Lodvar, kao i braća koja su došla kao gosti, dobili su dozvolu da uđu u logor do 8 sati ujutro, tako da su Svedoci bili voljni da rano krenu. Išli su putem koji je vijugao kroz pustinju ka sudanskoj granici. Šiljate planine su se poput kula izdizale kraj puta. Na vidiku je bilo selo Kakuma. Padala je kiša, te je prašnjav put koji vodi do logora na nekim mestima bio poplavljen. Većina kuća je sagrađena od opeke, dok su im krovovi od lima ili cerade. Grupe Etiopljana, Somalaca, Sudanaca i drugih žive u sektorima određenim za njih. Izbeglice su srdačno dočekale posetioce.

Kongres je održan u sportskoj sali. Crteži na zidovima oslikavaju strahote izbegličkog života, ali u dvorani je toga dana vladao duh nade. Svi govori  su održani na engleskom i svahiliju. Neki govornici koji tečno govore oba jezika čak su sami prevodili svoj govor. Jedan brat koji je izbeglica iz Sudana održao je uvodni govor s temom „Ispitujmo svoje simbolično srce“. Druge govore su održale starešine koje su došle u posetu.

Vrhunac svakog kongresa jeste krštenje. Na kraju govora za krštenje, sve oči su bile uprte u jedinog kandidata, koji je ustao. Žilber je zajedno sa ocem izbegao iz svoje zemlje u vreme genocida 1994. U početku su se nadali da će naći utočište u Burundiju, ali ubrzo su shvatili da im i tamo preti opasnost. Žilber je pobegao u Zair, zatim u Tanzaniju — gde se ponekad čak krio u šumama — i najzad je dospeo u Keniju. Mnogima su suze navrle na oči kada mu je govornik izrazio dobrodošlicu u Jehovinu organizaciju. Stojeći pred malim skupom od 95 osoba, Žilber je na dva pitanja koja mu je postavio govornik, jasno i sa uverenjem odgovorio: „Ndijo!“ — što na svahiliju znači „Da!“. On i još neka braća iskopali su mali bazen i obložili ga ceradom kojom je ranije bila natkrivena njegova kućica u logoru. Tog istog jutra, on je pokazao svoju gorljivu želju da se krsti i to tako što je napunio bazen vodom, donoseći kofu po kofu, i to sve sam!

Jedan od vrhunaca popodnevnog dela programa bila je tačka sa iskustvima koja su predočila jedinstvenu situaciju u kojoj se nalaze Svedoci u izbeglištvu. Jedan brat je ispričao kako je prišao jednom čoveku koji se odmarao pod drvetom.

„Recite mi, da li je uvek bezbedno sedeti tu pod drvetom?“

„Jeste“, odgovorio je, a zatim dodao: „Ali noću nije.“

Brat mu je pročitao stih iz Miheja 4:3, 4, koji glasi: „Svaki će kod svoje loze sedeti i pod svojom smokvom, i niko ih buniti neće [„neće biti nikoga da ih plaši“, DK].“ „Vidite“, objasnio je, „u Božjem novom svetu, uvek će biti bezbedno sedeti pod drvetom.“ Čovek je prihvatio publikaciju za proučavanje Biblije.

Jedna sestra koja je doputovala u Kakumu nedavno je izgubila tri bliska člana porodice. O braći koja žive u logoru rekla je: „Ovde ima toliko problema; pa ipak, njihova vera je ostala čvrsta. Oni žive na mestu gde je očigledna ljudska nesreća, ali oni srećno služe Jehovi. Oni su u miru s Bogom. Podstakli su me da sačuvam mir i da služim Jehovi. Nemam na šta da se žalim!“

Brzo je došao kraj Dana posebnog sastanka. U zaključnom govoru, govornik je istakao da je na kongresu bilo delegata iz osam zemalja. Jedan Svedok koji je izbeglica rekao je da je ovaj kongres bio dokaz jedinstva i ljubavi koji vladaju među Jehovinim svedocima u ovom razjedinjenom svetu. Njihovo bratstvo je pravo hrišćansko bratstvo (Jovan 13:35).

 [Okvir/Slika na 25. strani]

IZGUBLJENI SUDANSKI DEČACI

Od kada je 1983. izbio građanski rat u Sudanu, pet miliona ljudi je moralo da napusti svoj dom. Među njima je bilo oko 26 000 dece koja su bila odvojena od svoje porodice. Na hiljade njih je pobeglo u izbegličke logore u Etiopiji, gde su ostali oko tri godine. Prisiljeni da se ponovo presele, oko godinu dana su pešice putovali kroz Sudan do severne Kenije i mnogi su stradali od vojnika, razbojnika, bolesti i divljih životinja. To mučno putovanje preživela je samo polovina dece, koja su kasnije postala glavni stanovnici logora Kakuma. Humanitarne organizacije su ih nazvale izgubljeni sudanski dečaci.

Izbeglički logor Kakuma sada je dom za izbeglice iz raznih zemalja — Sudana, Somalije, Etiopije i drugih. Kada neko od izbeglica stigne u logor, dobije osnovni materijal kako bi izgradio kuću, i ceradu umesto krova. Dva puta mesečno, svaki izbeglica dobije oko 6 kilograma brašna, kilogram pasulja i nešto ulja i soli. Mnoge izbeglice prodaju nešto od svog sledovanja kako bi nabavili ostale stvari potrebne za život.

Neki od ovih izgubljenih dečaka ponovo su sa svojim porodicama ili su otišli da žive u drugim zemljama. Međutim, kao što saznajemo od Kancelarije za naseljavanje izbeglica, „na hiljade njih je ostalo u prašnjavom izbegličkom logoru u Kakumi, prepunom muva, gde s mukom dolaze do hrane i bore se kako bi imali priliku da se školuju“.

[Izvor]

Courtesy Refugees International

[Mapa na 23. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

KENIJA

Logor Kakuma

Jezero Turkana

Lodvar

Eldoret

Najrobi

[Slika na 23. strani]

U logoru su uslovi života vrlo teški

[Slika na 23. strani]

Deljenje vode u logoru Kakuma

[Slika na 23. strani]

Svedoci iz Kenije pošli su na naporno putovanje ka severu kako bi ohrabrili braću

[Slika na 24. strani]

Misionar prevodi govor koji iznosi lokalni specijalni pionir

[Slika na 24. strani]

Bazen za krštenje

[Izvor slike na 23. strani]

Deljenje vode i izbeglički logor Kakuma: Courtesy Refugees International