Spaseni ne samo zbog dela već i zbog nezaslužene dobrote

„Spaseni ste po veri... to nije zahvaljujući delima, da niko ne bi imao osnova za hvalisanje“ (EFEŠANIMA 2:8, 9).

1. Kada se radi o ličnim dostignućima, kako se hrišćani razlikuju od ljudi uopšte, i zašto?

 LJUDI se danas veoma ponose svojim dostignućima i često im ne treba mnogo da se njima hvale. Hrišćani su drugačiji. Oni se uzdržavaju od toga da preterano ističu svoja dostignuća, čak i ona koja se tiču pravog obožavanja. Dok se raduju onome što Jehovin narod postiže kao celina, svoj lični doprinos ne ističu u prvi plan. Razumeju da su u Jehovinoj službi ispravni motivi mnogo važniji od ličnih dostignuća. Oni koji na kraju budu dobili dar večnog života, neće ga dobiti zbog nekih dostignuća, već zahvaljujući veri i Božjoj nezasluženoj dobroti (Luka 17:10; Jovan 3:16).

2, 3. Čime se Pavle hvalio, i zašto?

² Apostol Pavle je vrlo dobro znao za tu činjenicu. Nakon što se tri puta molio da bude oslobođen ’trna u telu‘, Jehova mu je odgovorio: „Dovoljna ti je moja nezaslužena dobrota; jer moja sila se usavršava u slabosti.“ Pavle je ponizno prihvatio Jehovinu odluku i rekao je: „Zato ću se radije hvaliti u vezi sa svojim  slabostima, da bi Hristova sila poput šatora ostala nada mnom.“ Zato bi trebalo da oponašamo taj Pavlov ponizan stav (2. Korinćanima 12:7-9).

³ Iako je Pavle na izvanredan način izvršavao hrišćansko delo, bio je svestan da svoja dostignuća nije postigao zbog nekih svojih posebnih sposobnosti. Ponizno je rekao: „Meni, čoveku manjem od najmanjeg među svima svetima, data je ta nezaslužena dobrota, da nacijama objavim dobru vest o Hristovom nedokučivom bogatstvu“ (Efešanima 3:8). U njegovim rečima nema ni hvalisanja niti licemerstva. „Bog se suprotstavlja oholima, a nezasluženu dobrotu daje poniznima“ (Jakov 4:6; 1. Petrova 5:5). Da li sledimo Pavlov primer, ponizno smatrajući sebe manjim od najmanjeg od naše braće?

’Smatrajte druge većima od sebe‘

4. Zašto nam je ponekad teško da druge smatramo većima od sebe?

⁴ Apostol Pavle je dao hrišćanima sledeći savet: „Ne radite ništa iz svadljivosti niti iz sebičnosti, nego da u poniznosti smatrate druge većima od sebe“ (Filipljanima 2:3). To može biti izazov, posebno ako imamo neki odgovoran položaj. Možda nam je teško da druge smatramo većima od sebe zato što takmičarski duh, koji je toliko raširen u svetu, u izvesnoj meri utiče i na nas. Možda smo kao deca bili poučavani da se takmičimo, možda s rođenim bratom ili sestrom, ili s drugovima u školi. Možda smo neprestano bili podsticani da budemo najbolji đak u školi. Naravno, pohvalno je kada ulažemo sve što možemo u neki poduhvat kojem se nema šta prigovoriti. Međutim, hrišćani to ne rade da bi skretali pažnju na sebe, već da bi oni, a možda i drugi, izvukli potpunu korist iz onoga što rade. Međutim, težnja da u svemu budemo najbolji može biti opasna. Zašto?

5. Ako se ne drži pod kontrolom, do čega može dovesti takmičarski duh?

⁵ Ako se ne drži pod kontrolom, takmičarski ili sebičan duh može navesti osobu da ne poštuje druge i da postane arogantna. Može početi da zavidi drugima na sposobnostima i prednostima koje imaju. U Poslovicama 28:22 stoji: „Čovek zavidljivac juri za bogatstvom, i on ne zna da će pasti u teskobu.“ Čak može drsko posegnuti za nečim na šta nema pravo. Da bi opravdao svoje postupke, može početi da mrmlja i da kritikuje druge — što su sklonosti koje hrišćani treba da izbegavaju (Jakov 3:14-16). U svakom slučaju, takva osoba je u opasnosti da postane egocentrična.

6. Kako Biblija upozorava na takmičarski duh?

⁶ Biblija zato podstiče hrišćane: „Ne budimo sebični, podstičući jedan drugoga na takmičenje i zavideći jedan drugome“ (Galatima 5:26). Apostol Jovan je govorio o jednom suhrišćaninu koji je očigledno postao žrtva takvog duha. „Napisao sam nešto skupštini“,  rekao je Jovan, „ali Diotref, koji voli da ima prvo mesto među njima, ništa od nas ne prima s poštovanjem. Zato ću, ako dođem, podsetiti na njegova dela koja čini, brbljajući o nama zlim rečima.“ Kako je to samo žalosna situacija u koju može zapasti jedan hrišćanin! (3. Jovanova 9, 10).

7. Šta će hrišćanin izbegavati u današnjem takmičarskom poslovnom svetu?

⁷ Naravno, nerealno je misliti da hrišćanin može da izbegne apsolutno sve takmičarske težnje. Na primer, posao kojim se bavi možda podrazumeva poslovno nadmetanje s drugim pojedincima ili firmama koje proizvode slične proizvode ili pružaju slične usluge. Međutim, čak i u tom slučaju, hrišćanin će se truditi da svoj posao obavlja s dubokim poštovanjem, ljubavlju i uviđavnošću. On se neće baviti nekim protivzakonitim ili nehrišćanskim radnjama i izbegavaće da dođe na glas kao neko ko je sklon nadmetanju. On neće smatrati da je najvažnija stvar u životu biti najbolji — bez obzira o kom polju se radi. Ako to važi za svetovne težnje, koliko li onda tek važi kada je u pitanju obožavanje!

„Ne u poređenju s nekim drugim“

8, 9. (a) Zašto hrišćanske starešine nemaju razloga da se međusobno nadmeću? (b) Zašto se 1. Petrova 4:10 odnosi na sve Božje sluge?

⁸ Stav koji hrišćani treba da imaju kad se radi o obožavanju izložen je u sledećim nadahnutim rečima: „Neka svako dokaže kakvo je njegovo delo, i onda će u samom sebi imati razlog za veliku radost, a ne u poređenju s nekim drugim“ (Galatima 6:4). Starešine u skupštini znaju da ne treba da se nadmeću međusobno i zato tesno sarađuju kao jedno telo. Raduje ih doprinos koji svako od njih daje za sveukupnu dobrobit skupštine. Time izbegavaju takmičenje koje remeti mir u skupštini i pružaju izvrstan primer jedinstva.

⁹ Zbog godina, iskustva ili prirodnih sposobnosti, neke starešine su možda uspešnije od drugih ili možda imaju veći uvid. Starešine zbog toga imaju različite odgovornosti u Jehovinoj organizaciji. Umesto da se upoređuju, oni imaju na umu sledeći savet: „Koristite dar, svako u meri u kojoj ga je dobio, služeći jedan drugome kao vrsni nastojnici Božje nezaslužene dobrote koja se izražava na razne načine“ (1. Petrova 4:10). Ovaj stih se u stvari odnosi na sve Jehovine sluge, jer su svi u određenoj meri dobili dar tačnog spoznanja i svi imaju prednost da učestvuju u hrišćanskoj službi.

10. Kada će naša sveta služba biti prihvatljiva Jehovi?

¹⁰ Jehova je zadovoljan našom svetom službom samo kada je prinosimo iz ljubavi i odanosti, a ne da bismo se izdizali  iznad drugih. Zato je važno da imamo uravnoteženo gledište o onome što radimo da bismo podupirali pravo obožavanje. Niko od nas ne može tačno prosuditi tuđe motive, ali Jehova „srca prozire“ (Poslovice 24:12; 1. Samuilova 16:7). Zato je dobro da se s vremena na vreme pitamo: ’Šta me motiviše da vršim dela vere?‘ (Psalam 24:3, 4; Matej 5:8).

Ispravan stav prema svojim delima

11. Koja bi pitanja u pogledu naše službe bilo dobro da postavimo sebi?

¹¹ Ako su za dobijanje Jehovinog odobravanja najvažniji motivi, do koje onda mere treba da razmišljamo o svojim delima vere? Sve dok službu obavljamo sa ispravnim motivom, da li je zaista važno da beležimo šta i koliko radimo? Ovo su dobra pitanja, jer ne želimo da nam brojke budu važnije od dela vere, niti da dozvolimo da nam dobar izveštaj bude glavna briga u hrišćanskoj službi.

12, 13. (a) Koji su neki od razloga zbog kojih beležimo ono što radimo u službi? (b) Zašto možemo da se radujemo kada gledamo sveukupan izveštaj naše propovedničke delatnosti?

¹² Zapazi šta stoji u knjizi Organizovano izvršavajmo našu službu: ’Prvi sledbenici Isusa Hrista bili su zainteresovani za napredak dela propovedanja (Marko 6:30). Iz Dela apostolskih saznajemo da je oko 120 osoba prisustvovalo izlivanju svetog duha na učenike, što se dogodilo na Pentekost. Broj učenika je ubrzo porastao na 3 000, a zatim na 5 000 (Dela apostolska 1:15; 2:5-11, 41, 47; 4:4; 6:7). Kakvo je divno ohrabrenje za učenike morala biti ta vest o porastu!‘ Iz istog razloga, Jehovini svedoci se danas trude da tačno beleže ono što se širom sveta postiže u ispunjavanju Isusovih reči: „Ova dobra vest o kraljevstvu propovedaće se po celoj nastanjenoj zemlji za svedočanstvo svim nacijama; i onda će doći kraj“ (Matej 24:14). Takvi izveštaji pružaju realnu sliku o onome što se postiže na svetskom polju rada. Oni pokazuju gde je potrebna pomoć, koliko i koje literature je potrebno da bi delo propovedanja napredovalo.

 ¹³ Prema tome, izveštavanje onoga što radimo u službi pomaže nam da delotvornije izvršimo opunomoćenje da propovedamo dobru vest o Kraljevstvu. Pored toga, zar nismo ohrabreni kad saznamo za delo koje naša braća obavljaju u drugim delovima sveta? Izveštaji o porastu širom sveta ispunjavaju nas radošću, podstiču nas da budemo revniji i uveravaju nas da imamo Jehovin blagoslov. I koliko je samo lepo znati da je naš lični izveštaj uključen u svetski izveštaj! Naravno, naš izveštaj je mali u poređenju sa ukupnim svetskim izveštajem, ali ne prolazi nezapaženo kod Jehove (Marko 12:42, 43). Nemoj zaboraviti da bez tvog izveštaja sveukupan izveštaj ne bi bio potpun.

14. Pored propovedanja i poučavanja, šta je uključeno u obožavanje Jehove?

¹⁴ Naravno, u tom izveštaju se ne nalazi mnogo toga što svaki Svedok radi dok ispunjava svoje odgovornosti kao predani Jehovin sluga. Na primer, taj izveštaj ne obuhvata redovan lični biblijski studij, prisustvo i učešće na hrišćanskim sastancima, skupštinske odgovornosti, pomaganje suvernicima, materijalno podupiranje svetskog dela Kraljevstva i tako dalje. Dakle, iako naš izveštaj jeste važan jer nam pomaže da ne posustanemo i da ostanemo revni u propovedanju, ipak moramo zadržati ispravan stav kada je u pitanju izveštaj. Ne treba ga smatrati dozvolom ili pasošem u duhovnom smislu pomoću kojeg ćemo dobiti večni život.

„Revan za vrsna dela“

15. Iako nas sama dela ne mogu spasti, zašto su ona neophodna?

¹⁵ Iako nas sama dela ne mogu spasti, očigledno je da su ona neophodna. Zato je za hrišćane rečeno da su ’narod koji je posebna svojina, revan za vrsna dela‘ i zato su ohrabreni da jedni druge ’podstiču na ljubav i dobra dela‘ (Titu 2:14; Jevrejima 10:24). Da bi još više naglasio tu činjenicu, jedan drugi biblijski pisac, Jakov, jednostavno kaže: „Kao što je telo bez duha mrtvo, tako je i vera bez dela mrtva“ (Jakov 2:26).

16. Šta je još važnije od dela, ali čega treba da budemo svesni?

¹⁶ Koliko god da je važno imati dobra dela, još su važniji motivi koji stoje iza njih. Zato je mudro da s vremena na vreme preispitamo svoje motive. Međutim, moramo paziti da ne sudimo drugima pošto nijedan čovek ne može tačno proniknuti u tuđe motive. Postavlja nam se pitanje: „Ko si ti da sudiš tuđem kućnom sluzi?“, i zatim sledi jasan odgovor: „On svome gospodaru stoji ili pada“ (Rimljanima 14:4). Jehova, Gospodar svega, i Sudija kojeg je postavio, Isus Hrist, sudiće nam ne samo na osnovu dela već i na osnovu naših motiva, mogućnosti, ljubavi i  odanosti. Samo Jehova i Isus Hrist mogu tačno prosuditi da li smo zaista radili ono na šta su hrišćani podstaknuti, u skladu s rečima apostola Pavla: „Daj sve od sebe da se pokažeš kao priznat pred Bogom, kao radnik koji nema čega da se stidi, koji ispravno upravlja rečju istine“ (2. Timoteju 2:15; 2. Petrova 1:10; 3:14).

17. Dok se trudimo da damo sve od sebe, zašto treba da zadržimo na umu stih iz Jakova 3:17?

¹⁷ Jehova je razuman u onome što očekuje od nas. Prema Jakovu 3:17, „mudrost odozgo je“ između ostalog „razumna“. Zar ne bi bilo mudro da u tom pogledu oponašamo Jehovu, i zar to ne bi bio pravi uspeh za nas? Zato ne treba niti od sebe, niti od naše braće, da očekujemo nešto nerazumno i nedostižno.

18. Šta možemo da očekujemo kada imamo uravnoteženo gledište o našim delima i Jehovinoj nezasluženoj dobroti?

¹⁸ Sve dok imamo uravnoteženo gledište o svojim delima vere i Jehovinoj nezasluženoj dobroti, ostaćemo radosni, što je karakteristično obeležje pravih Jehovinih slugu (Isaija 65:13, 14). Možemo se radovati blagoslovima koje Jehova izliva na svoj celokupni narod, bez obzira na to koliko mi lično možemo da doprinesemo. Time što istrajavamo u ’molitvama, usrdnom moljenju i zahvaljivanju‘, mi u stvari preklinjemo Boga da nam pomogne da damo sve od sebe. Onda će, bez ikakve sumnje, ’Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvati naša srca i naše misaone snage posredstvom Hrista Isusa‘ (Filipljanima 4:4-7). Dakle, možemo izvući utehu i ohrabrenje iz saznanja da nećemo biti spaseni samo zbog dela, već i zbog Jehovine nezaslužene dobrote!

Možeš li objasniti zašto hrišćani

• izbegavaju da se hvale sopstvenim dostignućima?

• izbegavaju takmičarski duh?

• predaju izveštaj o službi?

• izbegavaju da sude suhrišćanima?

[Pitanja za razmatranje]

[Slika na 15. strani]

„Dovoljna ti je moja nezaslužena dobrota“

[Slike na stranama 16, 17]

Starešine se raduju jer svaki od njih može da doprinese dobrobiti skupštine

[Slike na stranama 18, 19]

Bez tvog izveštaja, sveukupan izveštaj ne bi bio potpun