Porast u zemlji u kojoj je nekada napredovalo rano hrišćanstvo

ITALIJA, poluostrvo u obliku čizme u Sredozemnom moru, jeste zemlja u kojoj su se odigrali važni događaji vezani za kulturu i religiju, događaji koji su uticali na istoriju čitavog sveta. Zbog svojih prelepih raznolikih pejzaža, čuvenih umetničkih dela i izvrsne kuhinje, ova zemlja poput magneta privlači milione turista. To je takođe zemlja u kojoj dobro napreduje biblijsko obrazovno delo.

Moguće je da je u Rim — prestonicu tadašnje svetske sile — pravo hrišćanstvo prvi put stiglo kada su se iz Jerusalima vratili Jevreji i prozeliti koji su postali hrišćani na Pentekost 33. n. e. Apostol Pavle je u Italiji prvi put bio oko 59. n. e. Tom prilikom je u Puteolama, primorskom području, ’našao braću‘ u veri (Dela apostolska 2:5-11; 28:11-16).

Kao što su Isus i apostoli prorekli, pred kraj prvog veka n. e. grupe otpadnika su se postepeno odvojile od pravog hrišćanstva. Međutim, u vremenu pre kraja ovog sistema stvari, pravi Isusovi učenici su započeli s velikim delom propovedanja dobre vesti širom sveta — pa i u Italiji (Matej 13:36-43; Dela apostolska 20:29, 30; 2. Solunjanima 2:3-8; 2. Petrova 2:1-3).

Početak koji nije mnogo obećavao

Čarls Tejz Rasel, koji je predvodio svetsko delo propovedanja Istraživača Biblije (kako su Jehovini svedoci tada bili poznati), 1891. godine je prvi put posetio neke gradove u Italiji. Morao je priznati da rezultati njegove službe u toj zemlji nisu baš mnogo obećavali: „Nismo videli ništa što bi nas navelo da se nadamo nekoj žetvi u Italiji.“ U proleće 1910, brat Rasel je ponovo došao u Italiju i održao biblijsko predavanje u jednoj gimnastičkoj sali u centru Rima. Kakav je bio rezultat? „U celini gledano“, rekao je Rasel, „sastanak nas je prilično razočarao.“

Zaista, nekoliko decenija je delo propovedanja dobre vesti u Italiji sporo napredovalo, delimično zbog toga što je Jehovine svedoke progonio fašistički režim. U tom periodu, bilo je jedva 150 Jehovinih svedoka u zemlji, a većina njih je za biblijsku istinu čula od rođaka i prijatelja koji su živeli u inostranstvu.

Izvanredan napredak

Nakon Drugog svetskog rata, u Italiju su poslati brojni misionari. Međutim, kao što se vidi iz prepiske pronađene u državnoj arhivi, velikodostojnici vatikanske hijerarhije tražili su od vlade da protera te misionare. Svi misionari, izuzev nekoliko njih, bili su prisiljeni da napuste zemlju.

Uprkos preprekama, u Italiji je mnoštvo ljudi počelo da se stiče ka ’gori‘ obožavanja Jehove (Isaija 2:2-4). Došlo je do  izvanrednog porasta broja Svedoka. Godine 2004. dostignut je najveći broj od 233 527 objavitelja dobre vesti, što znači da na 248 stanovnika dolazi 1 objavitelj, dok su na Memorijalu Hristove smrti prisustvovale 433 242 osobe. U udobnim Dvoranama Kraljevstva sastaje se 3 049 skupština. U skorije vreme, porast je posebno velik među određenim grupama ljudi.

Propovedanje na mnogim jezicima

Mnogi doseljenici iz Afrike, Azije i Istočne Evrope došli su u Italiju u potrazi za poslom ili boljim životom, a u nekim slučajevima i kao izbeglice. Kako se tim milionima ljudi može pomoći u duhovnom pogledu?

Mnogi Svedoci u Italiji prihvatili su težak izazov i počeli da uče jezike kao što su albanski, amharski, arapski, bengalski, kineski, pandžapski, singal i tagalog. Počev od 2001, održavali su se kursevi za one koji žele da svedoče na stranim jezicima. U protekle tri godine, 3 711 Svedoka pohađalo je 79 kurseva na 17 jezika. To je doprinelo tome da se oformi i ojača 146 skupština i 274 grupe na 25 jezika. Mnogi iskreni ljudi su tako čuli dobru vest i počeli da proučavaju Bibliju. Rezultati su često izvanredni.

Jedan Jehovin svedok je razgovarao o Bibliji sa Džordžom, čovekom iz Indije koji govori jezik malajalam. Uprkos tome što je imao velike probleme s poslom, Džordž je spremno prihvatio biblijski studij. Nekoliko dana kasnije, njegov prijatelj Gil, koji je takođe iz Indije i govori pandžapski, došao je u Dvoranu Kraljevstva i s njim je takođe započet biblijski studij. Gil je upoznao Svedoke s Dejvidom, koji je isto došao iz Indije a govori jezik telugu. I on je uskoro počeo da proučava Bibliju. U istoj kući gde je živeo Dejvid živela su još dvojica Indijaca, Soni i Šubaš. Obojica su mu se pridružila u proučavanju Biblije.

Nekoliko nedelja kasnije, Svedoke je pozvao telefonom Dalip, čovek koji govori jezik marati. On je rekao: „Ja sam Džordžov prijatelj. Mogu li i ja da učim o Bibliji?“ Zatim je i Sumit, koji govori tamilski, želeo da proučava. Na kraju je telefonirao još jedan Džordžov prijatelj i zatražio biblijski studij. Džordž je zatim doveo u Dvoranu Kraljevstva još jednog mladića, Maksa. I on je zatražio biblijski studij. Trenutno se vodi šest biblijskih studija, a uskoro će još četiri. Održavaju se na engleskom, ali se koriste i publikacije na hindiju, malajalamu, maratiju, pandžapskom, tamilskom, telugu i urdu jeziku.

Gluvi „čuju“ dobru vest

U Italiji ima više od 90 000 ljudi oštećenog sluha. Sredinom 1970-ih, Svedoci su poklonili pažnju poučavanju tih osoba biblijskoj istini. U početku su neki gluvi Svedoci poučavali italijanskom znakovnom jeziku druge Svedoke koji su želeli da se angažuju na tom polju. Sve više i više gluvih je počelo da se zanima za Bibliju. Danas hrišćanskim sastancima prisustvuje više od 1 400 osoba koje se služe italijanskim znakovnim jezikom. Sastanci na tom jeziku održavaju se u 15 skupština i 52 grupe.

U početku je propovedanje gluvim ljudima zavisilo uglavnom od inicijative pojedinih Svedoka. Međutim, 1978. je podružnica Jehovinih svedoka u Italiji  počela da organizuje kongrese za gluve. U maju te godine, najavljeno je da će na međunarodnom kongresu u Milanu neke programske tačke biti prevedene za gluve. Prvi pokrajinski sastanak za gluve održan je u Kongresnoj dvorani u Milanu, u februaru 1979.

Podružnica otada poklanja pomnu pažnju brizi o duhovnim potrebama gluvih tako što podstiče sve veći broj jevanđelizatora da poboljšaju svoje veštine što se tiče znakovnog jezika. Od 1995. u neke grupe su poslati specijalni pioniri (punovremeni jevanđelizatori) kako bi obučavali gluve Svedoke u službi i kako bi organizovali hrišćanske sastanke. Tri Kongresne dvorane su opremljene savremenom video-opremom kako bi se program mogao bolje pratiti. A dostupne su i video-kasete hrišćanskih publikacija putem kojih se obezbeđuje duhovna hrana za gluve.

Posmatrači su primetili da Svedoci dobro brinu o duhovnim potrebama gluvih ljudi. U časopisu P@role & Segni, koji izdaje Savez gluvih i nagluvih Italije, objavljeno je pismo jednog katoličkog monsinjora: „Strašno je teško biti gluv, zato što je takvim osobama uvek potrebna pomoć. Na primer, gluv čovek bez problema može da dođe u crkvu, ali potrebna mu je pomoć prevodioca da bi pratio sve što se čita, objašnjava i peva tokom službe.“ U časopisu dalje stoji da prelat „priznaje da, nažalost, crkva još uvek nije u mogućnosti da se brine o osobama koje imaju ovaj hendikep, i ističe da su mnogi gluvi bolje zbrinuti u Dvoranama Kraljevstva Jehovinih svedoka nego u crkvama“.

Dobra vest se propoveda zatvorenicima

Da li neko može biti slobodan iako je u zatvoru? Može, jer Božja Reč ima moć da ’oslobodi‘ one koji je prihvataju  i primenjuju u svom životu. Poruka koju je Isus prenosio „zarobljenima“ oslobodila ih je od greha i krive religije (Jovan 8:32; Luka 4:16-19). U Italiji je propovedanje u zatvorima donelo izvrsne rezultate. Oko 400 Jehovinih svedoka dobili su dozvolu od države da posećuju zatvore kako bi zatvorenicima pružili duhovnu pomoć. Jehovini svedoci su prva organizacija koja nije povezana s katoličkom crkvom, a koja je zatražila i dobila takvu dozvolu.

Biblijska poruka se ponekad prenosi na neuobičajene načine. Zatvorenici govore o biblijskom obrazovnom delu Jehovinih svedoka drugim zatvorenicima. Kada čuju za to, neki zatraže da ih Svedoci posete. Ponekad se dešava da članovi porodice nekog zatvorenika, koji su počeli da proučavaju Bibliju, podstaknu i njega da zatraži da ga Svedoci posete. Neki zatvorenici koji izdržavaju doživotnu kaznu zbog ubistva ili drugih ozbiljnih zločina pokajali su se i drastično promenili svoj život. To su važni koraci koji vode ka tome da se osoba preda Jehovi Bogu i krsti.

U nekim zatvorima, organizovani su javni govori o biblijskim temama, obeležavanje Memorijala Isusove smrti i prikazivanje video-kaseta o Bibliji koje su izdali Jehovini svedoci. Često na takvim sastancima bude mnogo zatvorenika.

Da bi se na praktične načine pomoglo zatvorenicima, Svedoci naširoko distribuišu časopise koji se bave temama koje mogu pomoći zatvorenicima. Jedan takav časopis bio je Probudite se! od 8. maja 2001. s temom „Da li je kod zatvorenika moguća promena?“ Izdanje od 8. aprila 2003. bavilo se temom „Droga u porodici — šta da uradite?“ Na hiljade primeraka podeljeno je zatvorenicima. Kao rezultat toga, sada se vodi nekoliko stotina biblijskih studija. Neki zatvorski čuvari takođe su pokazali zanimanje za biblijsku poruku.

Nakon što je dobio specijalnu dozvolu od vlasti, zatvorenik po imenu Konstantino krstio se u Dvorani Kraljevstva u San Remu, i tom prilikom, prisustvovalo je 138 Svedoka. „Osećao sam da sam obasut ljubavlju“, rekao je Konstantino koji je očigledno bio veoma dirnut nakon krštenja. U lokalnim novinama bile su citirane reči jednog zatvorskog čuvara: „Bilo nam je veoma drago... što smo mogli da damo tu dozvolu. Treba podržati sve što može doprineti socijalnom, ličnom i duhovnom oporavku zatvorenika.“ Način na koji je tačno spoznanje Biblije uticalo na Konstantinov život ostavio je snažan utisak na njegovu ženu i ćerku. One su rekle: „Ponosne smo na njega zbog promena koje je načinio. Postao je miroljubiv, i iz dana u dan sve bolje brine o nama. Ponovo imamo poverenje u njega a i poštovanje prema njemu.“ I one su počele da proučavaju Bibliju i da posećuju hrišćanske sastanke.

Serđo, koji je osuđen zbog krađe, oružane pljačke, krijumčarenja droge i ubistva, osuđen je na zatvorsku kaznu do 2024. Nakon što je tri godine proučavao Bibliju i promenio svoj način života, odlučio je da se krsti. On je petnaesti zatvorenik iz zatvora Porto Azuro na ostrvu Elba koji se krstio kao Jehovin svedok. Krstio se u jednom montažnom bazenu,  na zatvorskom sportskom terenu, a taj događaj je posmatralo nekoliko zatvorenika.

Leonardo, koji izdržava 20-godišnju zatvorsku kaznu, dobio je specijalnu dozvolu da se krsti u Dvorani Kraljevstva u Parmi. Kada su ga intervjuisali novinari iz lokalnih novina, Leonardo je rekao da želi da „svima bude jasno da je odlučio da postane Jehovin svedok ne zato da bi pronašao izlaz iz zatvorske tame, već da bi zadovoljio svoje velike duhovne potrebe“. Još je rekao: „Moj život je bio pun grešaka, ali to je sada prošlost. Promenio sam se, premda se to nije dogodilo preko noći. I dalje se moram truditi da ostanem čestit.“

Salvatore, koji je osuđen zbog ubistva, izdržava kaznu u maksimalno obezbeđenom zatvoru u Spoletu. Krstio se unutar zatvorskih zidina, a njegovo krštenje je na mnoge ostavilo snažan utisak. Zatvorski čuvar je rekao: „Treba naglasiti socijalni značaj izbora koji vodi do boljeg ponašanja prema svima, što doprinosi dobrobiti kako zatvora tako i celog društva.“ Pokrenute promenama koje je napravio Salvatore, njegova žena i ćerka sada dolaze na sastanke Jehovinih svedoka. Jedan zatvorenik kome je Salvatore svedočio krstio se kao predani Jehovin sluga.

Širenje hrišćanstva u prvom veku obuhvatilo je i Italiju (Dela apostolska 2:10; Rimljanima 1:7). U ovo vreme žetve, duhovni rast i napredak nastavlja se na istim područjima gde su Pavle i drugi hrišćani nastojali da propovedaju dobru vest (Dela apostolska 23:11; 28:14-16).

[Mapa na 13. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ITALIJA

Rim

[Slike na 15. strani]

Kongresna dvorana u Bitontu i skupština na italijanskom znakovnom jeziku u Rimu

[Slika na 16. strani]

Zatvorenike je ’oslobodila‘ biblijska istina

[Slike na 17. strani]

Tamo gde je nekada napredovalo rano hrišćanstvo, još uvek postoji duhovni porast