Životna priča

Srećna što sam učestvovala u svetskom biblijskom obrazovnom delu

ISPRIČALA ANA MATEAKI

Na trajektu je izbio požar. Ako bi potonuo, taj ogromni brod dugačak 171 metar povukao bi me u vodeni grob. Izbezumljeno sam plivala ne bih li stigla do nekog bezbednog mesta, boreći se pri tom s pobesnelim talasima. Na površini sam se mogla održati jedino tako što sam se čvrsto držala za prsluk za spasavanje koji je nosila jedna žena. Molila sam se Bogu za snagu i hrabrost. To je bilo sve što sam mogla da učinim.

BILO je to 1971. godine, kada sam se jednom vraćala u Italiju, zemlju koja je bila moja treća misionarska dodela. Prilikom tog brodoloma, izgubila sam skoro sve što sam imala. Međutim, nisam izgubila ono što je najvažnije — život, hrišćansko bratstvo u kom vlada ljubav i prednost da služim Jehovi. Služeći njemu, dospela sam na tri kontinenta, a ovaj brodolom je bio samo jedna nezgoda u mom dinamičnom životu.

Rođena sam 1922. Moja porodica je živela u Ramali, oko 16 kilometara severno od Jerusalima. Moji roditelji su rođeni na Kritu, ali je otac odrastao u Nazaretu. Bila sam najmlađa od petoro dece u porodici — tri dečaka i dve devojčice. Našu porodicu je veoma potresla smrt mog starijeg brata, koji se utopio u reci Jordanu dok je bio na školskoj ekskurziji. Nakon te tragedije, majka više nije želela da ostane u Ramali, pa smo se preselili u Atinu. Tada sam imala tri godine.

Moja porodica saznaje za biblijsku istinu

Ubrzo nakon što smo došli u Grčku, moj najstariji brat Nikos, koji je tada imao 22  godine, došao je u kontakt sa Istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Sticanje biblijskog spoznanja donelo mu je veliku radost i postao je veoma revan za hrišćansku službu. Otac se jednom zbog toga toliko razbesneo da je isterao Nikosa iz kuće. Međutim, kada je otac odlazio u Palestinu, majka, sestra i ja smo s Nikosom išle na hrišćanske sastanke. Još uvek se sećam kako je majka oduševljeno govorila o onome što je čula na tim sastancima. Međutim, ubrzo je umrla od raka, kada je imala 42 godine. U tom teškom periodu, moja sestra Arijadni s ljubavlju je preuzela brigu o našoj porodici. Premda je bila mlada, u godinama koje su usledile bila mi je poput majke.

Kada je bio u Atini, otac me je uvek vodio sa sobom u pravoslavnu crkvu. Kada je umro, ja sam nastavila da odlazim, mada ne tako često. Pošto tamo nisam videla odanost Bogu na delu, na kraju sam prestala da odlazim u crkvu.

Ubrzo posle očeve smrti, pronašla sam siguran posao u ministarstvu finansija. S druge strane, moj brat je svoj život posvetio delu propovedanja o Kraljevstvu i mnogo godina je služio u Grčkoj. Godine 1934. preselio se na Kipar. U to vreme na Kipru nije bilo krštenih Jehovinih svedoka, tako da je imao priliku da doprinese delu propovedanja na tom ostrvu. Oženio se Galatijom, koja je nakon venčanja takođe mnogo godina bila u punovremenoj službi. a Nikos nam je često slao knjige i časopise temeljene na Bibliji, ali mi ih skoro nikada nismo ni otvorili. Ostao je na Kipru sve do smrti.

Prihvatila sam istinu

Godine 1940, Džordž Duras, revni Svedok iz Atine i Nikosov prijatelj, posetio nas je i pozvao da se pridružimo maloj grupici koja je u njegovoj kući proučavala Bibliju. Rado smo prihvatile taj poziv. Uskoro smo počele s drugima da razgovaramo o onome što smo učile. Sticanje spoznanja iz Biblije dovelo je do toga da smo moja sestra i ja predale svoj život Jehovi. Arijadni se krstila 1942, a ja 1943.

Nakon što se Drugi svetski rat završio, Nikos nas je pozvao da dođemo na Kipar, i tako smo se 1945. preselile u Nikoziju. Za razliku od Grčke, na Kipru delo propovedanja nije bilo pod zabranom. Nismo propovedali samo od kuće do kuće, već i na ulici.

Dve godine kasnije, Arijadni se vratila u Grčku. Tamo je upoznala jednog brata koji je kasnije postao njen muž, tako da je ostala u Atini. Nedugo nakon toga, zet i sestra su me podstakli da se vratim u Grčku kako bih započela punovremenu službu u glavnom gradu. Pošto je pionirska služba oduvek bila moj cilj, vratila sam se u Atinu, gde je bila veća potreba.

Otvorena su nova vrata za aktivnost

Pionirsku službu sam započela 1. novembra 1947, što je značilo da sam svakog meseca 150 sati posvećivala propovedanju. Naše skupštinsko područje je bilo ogromno i morala sam mnogo da pešačim. Pa ipak, doživela sam mnoge blagoslove. Policija je često hapsila Svedoke dok su učestvovali u propovedanju ili bili na hrišćanskim sastancima. Ubrzo je došao red i na mene.

Optužena sam za prozelitizam, što je u to vreme bio ozbiljan prestup. Osuđena sam na dva meseca u ženskom zatvoru  Averof u Atini. Tamo je već bila jedna Svedokinja, i nas dve smo uživale u divnom, izgrađujućem druženju bez obzira na to što smo bile zatvorene. Nakon što sam izdržala kaznu, srećno sam nastavila svoju pionirsku službu. Mnogi s kojima sam proučavala Bibliju još uvek verno služe Jehovi, što mi pruža veliku radost.

Godine 1949. pozvana sam da pohađam 16. razred Biblijske škole Gilead u Sjedinjenim Državama, škole u kojoj se punovremene sluge obučavaju za misionarsku službu. Moji rođaci i ja bili smo oduševljeni. Planirala sam da prisustvujem međunarodnom kongresu u Njujorku u leto 1950. a zatim da odem u Gilead.

Kada sam stigla u Sjedinjene Države, imala sam prednost da nekoliko meseci služim kao spremačica u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Njujorku. Sredina je bila čista, prijatna i izgrađujuća, i bila sam okružena nasmejanom braćom i sestrama. Uvek ću se rado sećati tih šest meseci koje sam tamo provela. Onda je došlo vreme da krenem u školu Gilead, gde je pet meseci intenzivnog proučavanja i primanja pouke jednostavno proletelo. Mi polaznici shvatili smo kako je spoznanje iz Pisma bogato i lepo, i to je povećalo našu radost i želju da s drugima delimo to životodajno spoznanje istine.

Moja prva misionarska dodela

U školi Gilead, bilo nam je dozvoljeno da izaberemo budućeg partnera za službu pre nego što dobijemo svoju misionarsku dodelu. Rut Hemig (sada Boshart), jedna izuzetna sestra, postala je moja partnerka. Rut i ja smo bile presrećne kada smo dobile dodelu u Istanbulu, u Turskoj — na raskršću Azije i Evrope! Znale smo da delo propovedanja u toj zemlji još nije priznato, ali nismo sumnjale da će nas Jehova podržavati.

Istanbul je prelep kosmopolitski grad. Tu smo naišle na prepune bazare, mešavinu najboljih svetskih kuhinja, zanimljive muzeje, privlačna naselja i uvek fascinantne luke. Što je još važnije, pronašli smo iskrene ljude koji su želeli da uče o Bogu. U maloj grupi Svedoka u Istanbulu bilo je Jermenaca, Grka i Jevreja. Međutim, bilo je i mnogo drugih nacionalnosti, i bilo je korisno barem donekle znati jezike kojima su govorili, uključujući i turski. Bilo je pravo zadovoljstvo redovno posećivati ljude raznih nacionalnosti koji su bili žedni istine. Mnogi od njih nastavili su da verno služe Jehovi.

Nažalost, Rut nije mogla da produži boravak i morala je da napusti zemlju. Nastavila je s punovremenom službom u Švajcarskoj. Nakon svih ovih godina, još uvek mi nedostaje njeno prijatno, izgrađujuće društvo.

Preseljenje na drugi kraj sveta

Godine 1963, nisam mogla da produžim svoj boravak u Turskoj. Bilo mi je teško da napustim suhrišćane čiji sam duhovni napredak posmatrala, premda su se borili s mnogim poteškoćama. Moji rođaci su mi, u želji da me razvesele, velikodušno platili put za Njujork kako bih mogla prisustvovati kongresu. Međutim, još nisam bila dobila svoju novu dodelu.

Nakon kongresa, dobila sam dodelu u Limi, u Peruu. Zajedno s jednom mladom sestrom koja mi je dodeljena za partnerku, iz Njujorka sam otišla pravo na svoju dodelu. Naučila sam španski i živela  u misionarskom domu koji je bio smešten iznad kancelarije podružnice Jehovinih svedoka. Bilo je veoma lepo propovedati tamo i upoznati mnogu braću i sestre.

Nova dodela, novi jezik

Kako je vreme prolazilo, moji rođaci u Grčkoj su usled poodmaklih godina bili sve slabijeg zdravlja. Nikada me nisu nagovarali da prestanem s punovremenom službom i vratim se takozvanom normalnom načinu života kako bih im pomagala. Međutim, nakon dubokog razmišljanja i molitve, shvatila sam da bi bilo bolje da služim negde bliže njima. Odgovorna braća su brižno osmotrila tu stvar i složila se s tim, i tako sam dobila dodelu u Italiji. Moja rodbina se ponudila da pokrije troškove preseljenja. Ispostavilo se da je u Italiji postojala velika potreba za jevanđelizatorima.

Trebalo je da naučim još jedan jezik — italijanski. Moja prva dodela bio je grad Fođa. Kasnije sam premeštena u Napulj, gde je bila veća potreba. Pozilipo, jedan od najlepših delova Napulja, postao je moje područje. Područje je bilo veliko, a samo jedan objavitelj Kraljevstva. Veoma sam uživala u propovedanju, a Jehova mi je pomogao da započnem mnoge biblijske studije. S vremenom je na tom području nastala velika skupština.

Među prvim osobama s kojima sam proučavala Bibliju bila je jedna majka s četvoro dece. Ona i njene dve ćerke i dan-danas su Jehovini svedoci. Takođe sam proučavala s bračnim parom koji je imao malu ćerkicu. Cela porodica je napredovala u istini i svi su se krstili u znak predanja Bogu. Sada je njihova ćerka udata za jednog vernog Jehovinog slugu i zajedno revno služe Bogu. Dok sam proučavala Bibliju s jednom velikom porodicom, impresionirala me je moć Božje Reči. Kada smo pročitali nekoliko stihova koji pokazuju da Bog ne odobrava korišćenje likova u obožavanju, majka čak nije ni sačekala da se studij završi. Istog momenta se rešila svih likova koje su imali u kući!

U opasnostima na moru

Često sam putovala iz Italije za Grčku, i to uvek brodom. Putovanja su uglavnom bila vrlo prijatna. Međutim, jednom prilikom, u leto 1971, bilo je drugačije. Vraćala sam se u Italiju trajektom Eleana. Rano ujutro, 28. avgusta, u brodskoj kuhinji je izbio požar. Vatra se raširila, baš kao i panika među putnicima. Žene su padale u nesvest, deca su plakala a muškarci protestovali i pretili. Ljudi su trčali ka čamcima za spasavanje koji su se nalazili s obe strane palube. Međutim, bilo je samo nekoliko prsluka za spasavanje a mehanizam kojim se čamci spuštaju u more nije dobro radio. Nisam imala prsluk za spasavanje, a požar je sve više besneo, tako da je jedina razumna stvar koju sam mogla da učinim bilo to da skočim u more.

Kada sam se našla u vodi, ugledala sam jednu ženu koja je na sebi imala prsluk za spasavanje kako pluta blizu mene. Izgledalo je da ne zna da pliva, tako da sam je zgrabila za ruku kako bih je odvukla od broda koji je tonuo. More je bivalo sve uzburkanije, a ja sam bila veoma iscrpljena boreći se da ostanem na površini. Situacija je izgledala beznadežno, ali ja  sam i dalje preklinjala Jehovu za hrabrost, i to mi je ulilo snagu. Nisam mogla a da se ne setim brodoloma koji je doživeo apostol Pavle (Dela apostolska, 27. poglavlje).

Držeći se za tu ženu, četiri sata sam se borila s talasima, plivajući kada sam za to imala snage i prizivajući Jehovu u pomoć. Konačno sam ugledala jedan čamčić kako nam se približava. Bio je to spas za mene, ali žena koja je bila sa mnom do tada je već umrla. Kad smo stigli u Bari, u Italiji, odveli su me u bolnicu gde mi je ukazana prva pomoć. Morala sam da ostanem u bolnici nekoliko dana, i mnogi Svedoci su me posetili i s ljubavlju obezbedili sve što mi je trebalo. Hrišćanska ljubav koju su pokazali ostavila je snažan utisak na druge koji su bili na tom odeljenju u bolnici. b

Nakon što sam se potpuno oporavila, dobila sam dodelu u Rimu. Zamoljena sam da obrađujem poslovno područje u centru grada, i to sam uz Jehovinu pomoć činila narednih pet godina. U Italiji sam služila ukupno 20 godina, i zavolela sam Italijane.

Vratila sam se tamo gde je sve započelo

S vremenom se pogoršalo Arijadnino zdravstveno stanje, kao i zdravstveno stanje njenog muža. Shvatila sam da ako bih živela bliže njima, mogla bih donekle da im uzvratim za sve ono što su s ljubavlju učinili za mene. Moram priznati da mi je bilo jako teško da napustim Italiju. Međutim, odgovorna braća su mi dozvolila da to učinim, tako da od leta 1985. služim kao pionir u Atini, gde sam i započela s punovremenom službom još 1947.

Propovedala sam na području koje je dodeljeno mojoj skupštini, i pitala sam braću u podružnici da li bih takođe mogla da propovedam na poslovnom području u centru grada. To sam činila tri godine zajedno s jednom pionirkom. Imale smo priliku da damo temeljno svedočanstvo ljudima koje je teško naći kod kuće.

Kako vreme prolazi, moja želja da služim sve je jača i jača, ali imam sve manje fizičke snage. Moj zet je zaspao smrtnim snom. Arijadni, koja mi je bila poput majke, izgubila je vid. Mene je tokom svih godina koje sam provela u punovremenoj službi zdravlje dobro služilo. Međutim, nedavno sam pala na jednom mermernom stepeništu i polomila desnu ruku. Nedugo zatim, ponovo sam pala i slomila karlicu. Morala sam na operaciju i dugo sam bila vezana za krevet. Sada više ne mogu slobodno da se krećem. Hodam pomoću štapa i mogu da izađem na ulicu samo ako je neko uz mene. Pa ipak, dajem sve od sebe i nadam se da će se moje zdravstveno stanje popraviti. Učestvovanje u biblijskom obrazovnom delu, premda u ograničenoj meri, i dalje je za mene glavni izvor sreće i zadovoljstva.

Kada razmišljam o godinama punim radosti koje sam provela u punovremenoj službi, srce mi se preliva zahvalnošću prema Jehovi. On i zemaljski deo njegove organizacije uvek su mi pružali pouzdano vođstvo i dragocenu pomoć, zahvaljujući kojoj sam mogla potpuno da iskoristim svoje sposobnosti, dok je ceo moj život bio posvećen službi njemu. Moja iskrena želja je da me Jehova ojača kako bih i dalje mogla da mu služim. Srećna sam što sam imala mali udeo u svetskom biblijskom obrazovnom delu koje On vodi (Malahija 3:10).

[Fusnote]

[Slika na 9. strani]

S mojom sestrom Arijadni i njenim mužem Mihalisom, kada sam išla u Gilead

[Slika na 10. strani]

Rut Hemig i ja smo dobile dodelu u Istanbulu, u Turskoj

[Slika na 11. strani]

U Italiji, početkom 1970-ih

[Slika na 12. strani]

Danas s mojom sestrom Arijadni