„Jasno svetlo“ iz najstarije ruske biblioteke

DVA izučavaoca tragaju za drevnim biblijskim manuskriptima. Zasebno putuju kroz pustinje i istražuju pećine, manastire i stara naselja na planinskim liticama. Godinama kasnije, njihovi putevi se ukrštaju u najstarijoj ruskoj biblioteci, u kojoj će se naći biblijski tekstovi koji su među najupečatljivijim otkrićima za koje je svet ikada čuo. Ko su bili ti ljudi? Kako je blago koje su pronašli dospelo u Rusiju?

Drevni manuskripti — branioci Božje Reči

Da bismo upoznali jednog od ovih izučavalaca, moramo se vratiti na početak XIX veka kada su Evropom duvali vetrovi intelektualne revolucije. To je bilo doba naučnog napretka i kulturnih dostignuća, kada se zastupao skepticizam prema tradicionalnim verovanjima. Viši kriticizam je nastojao da potkopa autoritet Biblije. U stvari, izučavaoci su izrazili sumnje u autentičnost samog biblijskog teksta.

Neki iskreni pobornici Biblije shvatili su da bi novi branioci — do tada još uvek neotkriveni drevni biblijski manuskripti — nesumnjivo podržali besprekornost Božje Reči. Ako bi se pronašli manuskripti stariji od već postojećih, oni bi bili nemi svedoci čistoće biblijskog teksta, iako se uporno nastojalo da se uništi ili iskrivi biblijska poruka. Uz pomoć takvih manuskripata mogla bi se otkriti neka mesta gde su se pogrešna tumačenja uvukla u tekst.

Najžučnije rasprave o autentičnosti Biblije vođene su u Nemačkoj. Tamo je jedan mladi profesor napustio udoban akademski život da bi započeo putovanje koje će ga odvesti do jednog od najvećih biblijskih otkrića svih vremena. Njegovo ime je Konstantin fon Tišendorf, izučavalac Biblije koji je, nakon što je odbacio viši kriticizam, postigao značajan uspeh u odbrani autentičnosti biblijskog teksta. Njegovo prvo putovanje u sinajsku pustoš 1844. godine imalo je neverovatan uspeh. Letimičan pogled na manastirsku korpu za otpatke vodio je do otkrića jedne drevne kopije Septuaginte,  to jest grčkog prevoda Hebrejskih spisa — najstarijeg koji je ikada pronađen!

Pun ushićenja, Tišendorf je uspeo da ponese sa sobom 43 svitka. Iako je bio ubeđen da ih ima još, prilikom druge posete 1853. godine našao je samo jedan fragment. Gde su bili ostali svici? Pošto je ostao bez novca, tražio je finansijsku pomoć nekog bogatog pokrovitelja i odlučio je da ponovo napusti svoju rodnu zemlju i krene u potragu za drevnim manuskriptima. Ipak, pre nego što je započeo tu misiju, obratio se ruskom caru.

Ruski car pokazuje zanimanje

Tišendorf se verovatno pitao kako će on, kao protestantski izučavalac, biti prihvaćen u Rusiji, velikoj zemlji koja je usvojila rusku pravoslavnu veru. Na sreću, Rusija je zakoračila u povoljno doba promena i reformi. Budući da se pridavao veliki značaj obrazovanju, carica Katarina II (poznata i kao Katarina Velika) 1795. godine osnovala je Carsku biblioteku u Sankt Peterburgu. Kao prva ruska javna biblioteka, ova ustanova je posedovala riznicu štampanih informacija koje su svima bile dostupne.

Iako je smatrana jednom od najboljih biblioteka u Evropi, Carska biblioteka je imala jednu manu. Pedeset godina posle osnivanja, biblioteka je imala samo šest hebrejskih manuskripata. To nije bilo dovoljno s obzirom na sve veći interes za proučavanje biblijskih jezika i prevođenje u Rusiji. Katarina II je poslala izučavaoce na evropske univerzitete da studiraju hebrejski jezik. Po njihovom povratku, osnovani su brojni kursevi hebrejskog jezika u glavnim Ruskim pravoslavnim bogoslovijama, i prvi put su ruski izučavaoci radili na tačnom prevodu Biblije sa drevnog hebrejskog na ruski jezik. Ali, suočili su se sa finansijskim problemima i protivljenjem konzervativnih crkvenih vođa. Prava prosvećenost za one koji su tragali za biblijskim spoznanjem tek će dođi.

Car Aleksandar II je razumeo vrednost Tišendorfove misije i ponudio mu je finansijsku pomoć. Uprkos „ljubomornom i fanatičnom protivljenju“ nekih, sa svog putovanja do Sinaja Tišendorf se vratio sa ostatkom rukopisa Septuaginte. a Kasnije nazvan Codex Sinaiticus (Sinajski kodeks), ovaj rukopis je još uvek jedan od najstarijih koji danas postoje. Po povratku u Sankt Peterburg, Tišendorf je požurio u carsku rezidenciju, Zimski dvorac. On je dao predlog da car podrži „jedno od najvećih poduhvata u analitičkom i biblijskom proučavanju“ — objavljivanje novopronađenog manuskripta, koji je kasnije smešten u Carsku biblioteku. Car je spremno prihvatio predlog, a oduševljeni Tišendorf je kasnije napisao: „Božje vođstvo je dato u naše vreme... Sinajska Biblija, koja će nam biti puno i jasno svetlo s obzirom na tačnost Božje pisane Reči i koja će nam pomoći da odbranimo istinu dokazivanjem njene autentičnosti.“

 Biblijsko blago sa Krima

Na početku članka spomenut je još jedan izučavalac koji je tragao za biblijskim blagom. Ko je to bio? Nekoliko godina pre nego što se Tišendorf vratio u Rusiju, Carskoj biblioteci je ponuđena neverovatna kolekcija koja je zainteresovala cara i dovela u Rusiju izučavaoce iz cele Evrope. Jedva su mogli da veruju svojim očima. Pred njima je bila ogromna kolekcija manuskripata i drugih rukopisa. Obuhvatala je neverovatnih 2 412 delova, uključujući i 975 manuskripata i svitaka. Među njima je bilo 45 biblijskih manuskripata koji su datirali iz vremena pre desetog veka. Iako je izgledalo neverovatno, sve ove manuskripte sakupio je skoro bez ičije pomoći jedan čovek po imenu Avraham Firkovič, karaitski izučavalac koji je tada imao preko 70 godina! Ali, ko su bili karaiti? b

Ovo pitanje je veoma zanimalo cara. Rusija je proširila svoje granice obuhvatajući tako teritoriju koja je ranije pripadala drugim državama. Na taj način su carstvu pripale i nove etničke grupe. Živopisnu krimsku oblast na obali Crnog mora, naseljavali su ljudi koji su po svemu sudeći bili Jevreji, ali su usvojili turske običaje i govorili su jezik sličan tatarskom. Ti karaiti su vodili poreklo od Jevreja koji su prognani u Vavilon nakon uništenja Jerusalima 607. pre n. e. Međutim, za razliku od rabinskih Jevreja, oni nisu prihvatili Talmud već su isticali važnost čitanja Svetog pisma. Karaiti sa Krima su želeli da caru pruže dokaz da se razlikuju od rabinskih Jevreja, i tako zasiguraju poseban status. Ako bi pokazali drevne manuskripte koje su posedovali, nadali su se da će dokazati da oni vode poreklo od Jevreja koji su imigrirali na Krim nakon vavilonskog izgnanstva.

Kada je Firkovič krenuo u potragu za drevnim zapisima i manuskriptima, on je počeo od Čufut-Kalea, naselja na planinskim liticama Krima. Generacije karaita su živele i obožavale Boga u tim malim kućama koje su bile sagrađene od kamena isklesanog iz stena. Karaiti nisu uništili pohabane prepise Pisma gde se pojavljivalo Božje ime Jehova, jer su smatrali da bi to bilo bogohuljenje. Ti manuskripti su bili pažljivo smešteni u maloj ostavi zvanoj geniza, što na hebrejskom znači „skrovište“. Pošto su karaiti duboko poštovali Božje ime, takvi pergamenti su se retko kad koristili.

Ne mareći za prašinu koja se vekovima taložila, Firkovič je pažljivo pretraživao genize. U jednoj je pronašao čuveni manuskript iz 916. godine n. e. Poznat kao Peterburški kodeks poslednjih proroka, to je jedan od najstarijih prepisa Hebrejskih spisa koji postoji.

Firkovič je uspeo da sakupi veliki broj manuskripata, i 1859. godine odlučio je da ponudi svoju bogatu kolekciju Carskoj biblioteci. Aleksandar II je 1862. godine pomogao da se kupi ta kolekcija za biblioteku za tada ogromnu sumu novca  od 125 000 rubalja. Ukupan prihod biblioteke u to vreme nije iznosio više od 10 000 rubalja godišnje! Među spisima koje su nabavili bio je i čuveni Lenjingradski kodeks (B 19⁠^A). On datira iz 1008. godine i to je najstariji kompletan rukopis Hebrejskih spisa u svetu. Jedan izučavalac je rekao da je to „verovatno najvažniji manuskript Biblije, jer se na njemu zasnivaju presudni najsavremeniji tekstovi Hebrejskih spisa.“ (Vidi propratni okvir.) Te iste godine, 1862, objavljen je i Tišendorfov Sinajski kodeks, što je bio događaj koji je ceo svet pozdravio.

Duhovno prosvećenje u novije doba

Biblioteka koja je danas poznata kao Narodna biblioteka Rusije poseduje jednu od najvećih svetskih kolekcija drevnih manuskripata. c Prateći promene u ruskoj istoriji, naziv ove biblioteke promenio se sedam puta u periodu od dva veka. Jedan dobro poznat naziv bio je Državna Saltikov-Ščedrinova biblioteka. Iako nemiri XX veka nisu poštedeli biblioteku, njeni manuskripti su ostali netaknuti u oba svetska rata i tokom opsade Lenjingrada. Kako nam koriste ovi manuskripti?

Drevni manuskripti su pouzdana osnova za mnoge savremene prevode Biblije. Zahvaljujući njima osobe koje iskreno tragaju za istinom imaju jasan prevod Svetog pisma. I Sinajski i Lenjingradski kodeks značajno su doprineli prevodu Svetog pisma Novi svet, koji su izdali Jehovini svedoci i objavili u kompletnom izdanju 1961. godine. Na primer, Biblia Hebraica Stuttgartensia i Kitelova Biblia Hebraica, koje je koristio Odbor za prevod Biblije Novi svet, temelje se na Lenjingradskom kodeksu i koriste tetragram, to jest Božje ime 6 828 puta u originalnom tekstu.

Relativno malo čitalaca Biblije je svesno koliku zahvalnost duguju neupadljivoj biblioteci u Sankt Peterburgu i njenim manuskriptima, od kojih neki nose bivše ime grada, Lenjingrad. Ipak, najviše dugujemo Autoru Biblije, Jehovi, koji daje duhovno svetlo. Zato ga je psalmista molio: „Puštaj svetlost svoju i istinu svoju, nek me one vode“ (Psalam 43:3).

[Fusnote]

[Okvir na 13. strani]

BOŽJE IME POZNATO I KORIŠĆENO

U svojoj mudrosti, Jehova se postarao da njegova Reč, Biblija, bude sačuvana do današnjeg vremena. Ona je opstala i zahvaljujući marljivom trudu prepisivača kroz vekove. Najprecizniji prepisivači bili su masoreti, profesionalni hebrejski pisari koji su živeli od VI do X veka n. e. Drevni hebrejski se pisao bez samoglasnika. S vremenom, kako je aramejski zamenio hebrejski, tako se povećavala i opasnost da će se izgubiti ispravan izgovor. Masoreti su razvili sistem dodavanja samoglasničkih mesta u biblijski tekst kako bi ukazali na ispravan izgovor hebrejskih reči.

Zanimljivo je da ta samoglasnička mesta u Lenjingradskom kodeksu omogućavaju izgovor tetragrama — četiri hebrejska suglasnika koji označavaju Božje ime — kao Jehva, Jehvi i Jehova. Najpoznatiji izgovor Božjeg imena danas je „Jehova“. Za drevne biblijske pisce i druge Božje ime je bilo živ, poznat termin. Danas Božje ime poznaju i koriste milioni onih koji priznaju da je „Jehova, Svevišnji nad celom zemljom“ (Psalam 83:19).

[Slika na 10. strani]

Prostorija s manuskriptima u Narodnoj biblioteci

[Slika na 11. strani]

Carica Katarina II

[Slike na 11. strani]

Konstantin fon Tišendorf (u sredini) i ruski car Aleksandar II

[Slika na 12. strani]

Avraham Firkovič

[Izvor slike na 10. strani]

Obe slike: National Library of Russia, St. Petersburg

[Izvori slika na 11. strani]

Katarina II: National Library of Russia, St. Petersburg; Aleksandar II: From the book Spamers Illustrierte Weltgeschichte, Leipzig, 1898