Životna priča

Jehova bogato nagrađuje one koji se drže njegovog puta

ISPRIČAO ROMUALD STAVSKI

U septembru 1939, kada je počeo Drugi svetski rat, severna Poljska je bila poprište žestokih borbi. Kao radoznali devetogodišnjak, otišao sam do obližnjeg bojišta da vidim kako to izgleda. Ono što sam video bilo je strašno — leševi su ležali svuda po zemlji, a vazduh je bio jako zagušljiv od dima. Iako sam samo mislio na to kako da bezbedno stignem kući, kroz glavu su mi prolazila pitanja kao što su: „Zašto Bog dopušta da se tako strašne stvari dešavaju? Na čijoj je on strani?“

PRED kraj rata, mladi su bili prisiljeni da rade za nemački režim. Svako ko bi se usudio da to odbije bio je obešen na drvo ili na most, a na grudi mu je bio okačen natpis „izdajnik“ ili „saboter“. Naš grad Gdinja nalazio se između protivničkih vojski. Kada bismo izlazili iz grada po vodu, meci i bombe su nam leteli nad glavom, i tako je moj mlađi brat Henrik smrtno ranjen. Zbog užasnih uslova, majka je nas četvoro dece odvela u podrum da bi nas zaštitila. Tamo je moj brat Eugeniuš, koji je tada imao dve godine, umro od difterije.

Ponovo sam se pitao: „Gde je Bog? Zašto dopušta svu tu patnju?“ Premda sam bio revan katolik i redovno odlazio u crkvu, nisam pronašao odgovore.

Prihvatio sam biblijsku istinu

Odgovore na moja pitanja dobio sam iz neočekivanog izvora. Rat se završio 1945, a početkom 1947. jedna Jehovina svedokinja došla je na vrata naše kuće u  Gdinji. Moja majka je razgovarala s njom, a ja sam čuo deo tog razgovora. To što smo čuli zvučalo nam je logično, pa smo prihvatili poziv da prisustvujemo jednom hrišćanskom sastanku. Samo mesec dana kasnije, premda još nisam bio utvrđen u biblijskoj istini, pridružio sam se grupi tamošnjih Svedoka i propovedao drugima o jednom boljem svetu u kom neće biti ratova i zverstava. U tome sam našao veliko zadovoljstvo.

Krstio sam se u septembru 1947. na pokrajinskom sastanku u Sopotu. Naredne godine u maju počeo sam sa opštom pionirskom službom, posvećujući veći deo vremena propovedanju biblijske poruke drugima. Sveštenstvo iz mog mesta žestoko se protivilo našem delu i podstrekavalo druge na nasilje prema nama. Jednom nas je besna rulja napala, gađala nas kamenjem i brutalno pretukla. Jednom drugom prilikom, časne sestre i sveštenici su nahuškali jednu grupu ljudi da nas napadne. Sklonili smo se u policijsku stanicu, ali rulja je opkolila zgradu, preteći da će nas pretući. Na kraju je policiji stiglo pojačanje i odvedeni smo pod velikom pratnjom.

U to vreme u našem kraju nije postojala skupština. Ponekad bismo celu noć ostajali napolju u šumi pod vedrim nebom. Bili smo srećni što smo uspevali da izvršavamo delo propovedanja uprkos teškim uslovima. Danas u tom području postoje jake skupštine.

Betelska služba i hapšenje

Godine 1949. pozvan sam u Betel u Lođu. Zaista je bila velika prednost služiti na jednom takvom mestu! Nažalost, nisam dugo ostao tamo. U junu 1950, mesec dana pre nego što je naše delo zvanično zabranjeno, uhapšen sam zajedno sa ostalom braćom iz Betela. Odveden sam u zatvor, i kasnije sam bio podvrgnut brutalnom saslušanju.

Pošto je moj otac radio na brodu koji je redovno plovio za Njujork, oficiri koji su vodili istragu pokušali su da me prisile da priznam da je on američki špijun. Podvrgnut sam nemilosrdnom saslušanju. Osim toga, četiri oficira odjednom pokušavala su da me navedu da svedočim protiv brata Vilhelma Šajdera, koji je tada nadgledao delo u Poljskoj. Udarali su me po petama debelim batinama. Dok sam ležao na podu i krvario, osetio sam da ne mogu više, i zavapio sam: „Jehova, pomozi mi!“ Moji progonioci su se iznenadili i prestali da me tuku. Za nekoliko minuta, oni su zaspali. Osetio sam veliko olakšanje i povratila mi se snaga. To iskustvo me je uverilo da Jehova s ljubavlju uslišava svoje sluge kada vape za pomoć. Moja vera je postala još jača i naučio sam da se potpuno uzdam u Boga.

U konačni izveštaj o ispitivanju bilo je uključeno i lažno svedočanstvo koje sam navodno ja dao. Kada sam protestovao, jedan oficir mi je rekao: „Objasnićeš to na sudu!“ Jedan prijateljski raspoložen zatvorenik koji je bio sa mnom u ćeliji rekao mi je da ne brinem, jer vojni tužilac mora da overi konačni izveštaj, što će mi pružiti šansu da opovrgnem lažno svedočanstvo. Tako je i bilo.

 Pokrajinska služba i još jedno hapšenje

Oslobođen sam u januaru 1951. Mesec dana kasnije, počeo sam da služim kao putujući nadglednik. Uprkos zabrani, sarađivao sam s drugom braćom u jačanju skupština i pomaganju suhrišćanima koji su bili rasejani usled delovanja službe bezbednosti. Podsticali smo braću da i dalje idu u službu. U godinama koje su usledile, ta braća su hrabro podržavala putujuće nadglednike u ilegalnom štampanju i distribuisanju biblijske literature.

Jednog dana u aprilu 1951, nakon jednog hrišćanskog sastanka, na ulici su me uhapsili službenici službe bezbednosti koji su pažljivo motrili na mene. Pošto sam odbio da odgovorim na njihova pitanja, odveli su me u zatvor u Bidgošču i iste noći su počeli da me saslušavaju. Naredili su mi da stojim pored zida šest dana i šest noći, bez hrane i pića u gustom dimu cigareta koje su oficiri pušili. Udarali su me batinama i gasili cigarete na meni. Kada bih se onesvestio, polili bi me vodom i nastavili sa saslušavanjem. Preklinjao sam Jehovu da mi da snagu da izdržim, i on me je podržao.

Moj boravak u zatvoru u Bidgošču imao je i svoje dobre strane. Imao sam priliku da razgovaram o biblijskoj istini s ljudima do kojih se nije moglo doći na drugi način. Zaista, bilo je mnogo prilika za svedočenje. Zatvorenici su zbog svoje žalosne, često beznadežne situacije spremno otvarali uši i srce za dobru vest.

Dve važne promene

Ubrzo nakon što sam oslobođen 1952, upoznao sam Nelu, jednu revnu pionirku. Ona je služila kao pionir na jugu Poljske. Kasnije je radila u „pekari“, tajnom mestu gde se štampala naša literatura. To je bio težak posao koji je iziskivao opreznost i samopožrtvovanost. Venčali smo se 1954. i ostali smo u punovremenoj službi sve dok se nije rodila naša ćerka Lidija. Tada smo odlučili da Nela prekine punovremenu službu, da se vrati kući i brine o našoj ćerki kako bih ja mogao da nastavim s putujućom službom.

Te iste godine, suočili smo se s još jednom važnom odlukom. Pozvan sam da služim kao oblasni nadglednik na području koje je obuhvatalo trećinu Poljske. Razmotrili smo to pod molitvom. Znao sam koliko je važno jačati braću kada je delo pod zabranom. Bilo je mnogo hapšenja, tako da je postojala velika potreba za duhovnim ohrabrenjem. Uz Nelinu podršku, prihvatio sam tu dodelu. Jehova mi je pomagao da 38 godina služim u tom svojstvu.

Nadgledanje „pekara“

U to vreme, oblasni nadglednici su bili odgovorni za „pekare“, koje su se nalazile u zabačenim mestima. Policija nam je stalno bila za petama, pokušavajući da otkrije gde štampamo literaturu i nastojeći da to prekine. Ponekad su uspevali u tome, ali nikada nismo ostali bez neophodne duhovne hrane. Bilo je očigledno da Jehova brine o nama.

 Da bi neko bio pozvan da obavlja naporan i opasan posao štampanja, morao je da bude lojalan, oprezan, samopožrtvovan i poslušan. Zahvaljujući tim osobinama „pekare“ su mogle bezbedno da funkcionišu. Takođe je bilo teško pronaći dobru lokaciju za štampanje. Neka mesta su izgledala prikladno, ali braća koja su tamo živela nisu umela da čuvaju tajnu. Na drugim mestima, bila je sasvim druga priča. Braća su bila spremna na izuzetne žrtve. Veoma sam cenio svu braću i sestre s kojima sam imao prednost da sarađujem.

Odbrana dobre vesti

Tokom tog teškog vremena, stalno smo bili optuživani za ilegalnu, subverzivnu aktivnost i često smo završavali na sudu. To je bio problem pošto nismo imali advokate koji bi nas branili. Neki advokati su bili prijateljski naklonjeni ali većina njih se plašila reakcije javnosti i nisu želeli da rizikuju da navuku na sebe neodobravanje vlasti. Međutim, Jehova je bio svestan naših potreba i na vreme je rešavao stvari.

Sa Alojzijem Prostakom, putujućim nadglednikom iz Krakova, veoma su okrutno postupali tokom saslušanja, te je morao da bude prebačen u zatvorsku bolnicu. Zbog svog čvrstog stava pod mentalnom i fizičkom torturom zadobio je poštovanje i divljenje drugih zatvorenika u bolnici. Jedan od tih zatvorenika bio je i advokat po imenu Vitold Lis-Olševski, koji je bio impresioniran hrabrošću brata Prostaka. Razgovarao je s njim nekoliko puta i obećao: „Čim budem pušten i čim mi dozvole da nastavim da se bavim svojim poslom, rado ću zastupati Jehovine svedoke.“ To nisu bile prazne reči.

Gospodin Olševski je imao svoj tim advokata, čija je predanost bila vredna divljenja. Oni su zastupali braću u vreme kada je protivljenje bilo najsnažnije, ponekad radeći na 30 slučajeva mesečno — što je u stvari jedno suđenje na dan! Pošto je bilo potrebno da gospodin Olševski bude dobro informisan o svim slučajevima, imao sam zadatak da budem u kontaktu s njim. Sarađivao sam s njim sedam godina, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka.

Tada sam naučio mnogo o pravnim stvarima. Često sam posmatrao suđenja, slušao komentare advokata, kako pozitivne tako i negativne, video koje su metode zakonske odbrane i čuo svedočenje optuženih suvernika. Sve mi je to veoma koristilo u tome da našoj braći, posebno onima koji su bili svedoci na sudu, pomognem da bi znali šta da kažu i kada da ćute.

Dok je suđenje bilo u toku, gospodin Olševski je često ostajao da prenoći kod Jehovinih svedoka. Nije to radio zato što nije mogao sebi da priušti hotelsku sobu, već, kako je jednom on sam rekao: „Pre suđenja želim da osetim vaš duh“. Zahvaljujući njegovoj pomoći, mnoga suđenja su imala povoljan ishod. Mene je branio nekoliko puta, i nikada nije hteo da primi novac. Jednom prilikom je odbio da mu se plati 30 slučajeva. Zašto? Rekao je: „Želim bar malo da doprinesem vašem delu.“ A to nije bila mala suma novca. Delatnost njegovog tima advokata nije prošla nezapaženo kod vlasti, ali to ga nije sprečilo da nam i dalje pomaže.

Rečima se ne može opisati kako su lepo svedočanstvo dala naša braća tokom tih suđenja. Mnogi su dolazili na sud da posmatraju suđenje i da pruže podršku optuženoj braći. U vreme kada je bilo najviše suđenja, izbrojao sam da je u roku od godinu dana bilo i do 30 000 onih koji su došli da bi pružili podršku. To je zaista veliko mnoštvo Svedoka!

Nova dodela

Do 1989, s našeg dela je skinuta zabrana. Tri godine kasnije izgrađena je i posvećena nova podružnica. Pozvan sam da radim tamo u Službi za bolničke informacije, i rado sam prihvatio tu dodelu.  Radili smo kao tim od tri osobe i podržavali smo našu braću koja su se suočavala s pitanjem krvi, pomažući im da brane svoj stav zasnovan na hrišćanskoj savesti (Dela apostolska 15:29).

Moja žena i ja smo uvek bili veoma zahvalni za prednost što možemo da služimo Jehovi u službi propovedanja. Nela me je uvek podržavala i hrabrila. Uvek ću biti zahvalan što se nikada nije žalila što nisam kod kuće kada sam imao teokratske obaveze ili kada sam bio u zatvoru. U teškim trenucima, tešila je druge umesto da ona sama klone.

Na primer, 1974. sam uhapšen zajedno s drugim putujućim nadglednicima. Neka braća koja su to znala želela su na taktičan način da obaveste moju ženu. Kada su je videli, pitali su je: „Sestro Nela, da li si spremna na najgore?“ U početku se sledila od straha, jer je pomislila da sam umro. Kada je saznala šta se zapravo desilo, sa olakšanjem je rekla: „Živ je! Nije mu prvi put da je u zatvoru.“ Braća su mi kasnije ispričala da su bila duboko impresionirana njenim pozitivnim stavom.

Premda smo imali neka bolna iskustva u prošlosti, Jehova nas je uvek bogato nagrađivao što smo se držali njegovog puta. Kako nam je samo drago što su naša ćerka Lidija i njen muž Alfred Deruša primeran hrišćanski bračni par. Našoj sreći doprinosi i to što su svoje sinove, Kristofera i Jonatana, odgojili tako da postanu predane Božje sluge. Moj brat Rišard i moja sestra Uršula takođe su verni hrišćani već mnogo godina.

Jehova nas nikada nije ostavio, i želimo i dalje da mu služimo svim srcem. Lično smo doživeli istinitost reči iz Psalma 37:34: „Uzdaj se u Jehovu, drži se puta njegova, i on će te uzdignuti da zemljom vladaš.“ Jedva čekamo to vreme.

[Slika na 17. strani]

Na jednom kongresu održanom u dvorištu jednog brata u Krakovu 1964.

[Slika na 18. strani]

S mojom ženom Nelom i našom ćerkom Lidijom, 1968.

[Slika na 20. strani]

S jednim dečakom, čiji su roditelji Svedoci, pre nego što je podvrgnut beskrvnoj operaciji srca

[Slika na 20. strani]

S Nelom 2002.

[Slika na 20. strani]

Sa doktorom Vajtsom, glavnim hirurgom za beskrvnu dečju hirurgiju, u bolnici u Katovicu