Životna priča

Istrajao sam kao Hristov vojnik

ISPRIČAO JURIJ KAPTOLA

„Sada sam uveren da zaista imaš veru!“ Te reči su došle iz sasvim neočekivanog izvora — od jednog oficira sovjetske vojske — i ohrabrile su me baš u pravi čas. Bio sam na izdržavanju duge zatvorske kazne i žarko sam se molio Jehovi da me podrži. Borio sam se u jednoj dugotrajnoj borbi za koju mi je bila potrebna istrajnost i odlučnost.

ROĐEN sam 19. oktobra 1962. i odrastao sam u zapadnoj Ukrajini. Te iste godine, moj otac, koji se takođe zvao Jurij, došao je u kontakt s Jehovinim svedocima. Uskoro je postao prvi Jehovin sluga u našem selu. Njegova delatnost nije prošla nezapaženo kod službenika koji su se protivili Jehovinim svedocima.

Međutim, mnoge komšije su poštovale moje roditelje zbog njihovih hrišćanskih osobina i brige koju su pokazivali prema drugima. Moji roditelji su koristili svaku priliku da u moje tri sestre i mene od malih nogu usade ljubav prema Bogu, i to mi je pomoglo da se suočim s mnogim izazovima na koje sam nailazio u školi. Jedan takav izazov pojavio se kada se od svakog učenika zahtevalo da nosi bedž kojim se identifikovao kao član Lenjinovih mladih oktobrista. Zbog svoje hrišćanske neutralnosti, nisam nosio taj bedž i zato sam se izdvajao od drugih (Jovan 6:15; 17:16).

Kasnije, kada sam išao u treći razred, od svih đaka se zahtevalo da se priključe  Savezu pionira, komunističkoj omladinskoj organizaciji. Jednog dana je razred izveden na školsko dvorište i održana je svečanost polaganja pionirske zakletve. Bio sam u strahu, pošto sam očekivao da će me drugi ismevati i kritikovati. Svi učenici sem mene poneli su od kuće crvenu pionirsku maramu, i stajali su u jednom dugačkom redu pred direktorom škole, učiteljima i učenicima viših razreda. Kada je tim starijim učenicima rečeno da mlađima vezuju marame oko vrata, spustio sam glavu i gledao dole nadajući se da niko neće obratiti pažnju na mene.

Dospeo sam u udaljene zatvore

Kada sam imao 18 godina, kažnjen sam s tri godine zatvora zbog svoje hrišćanske neutralnosti (Isaija 2:4). Prvu godinu sam odslužio u gradu Trudovoje, u Vinickoj oblasti u Ukrajini. Dok sam bio tamo, upoznao sam oko 30 drugih Jehovinih svedoka. Razdelili su nas u parove i tako poslali na radne zadatke, jer su vlasti želele da nas spreče da se sastajemo.

U avgustu 1982, Edvard, Svedok koji je bio sa mnom, i ja poslati smo zajedno s drugim zatvorenicima u severni deo uralskih planina. Putovali smo vozom, u vagonima namenjenim za zatvorenike. Osam dana smo trpeli nesnosnu vrućinu u pretrpanim vagonima dok nismo stigli u zatvor Soljikamsk, u Permskoj oblasti. Edvard i ja smo stavljeni u zasebne ćelije. Dve sedmice kasnije, odveli su me još severnije, u Vjols u Krasnovišerskoj oblasti.

Naš voz je na odredište stigao usred noći. Uprkos tome što je bio mrkli mrak, oficir nam je naredio da čamcem pređemo reku. Nismo videli ni reku ni čamac! Ipak, počeli smo da pipamo okolo dok nismo naleteli na čamac, i iako smo bili preplašeni, uspeli smo da pređemo reku. Kada smo se našli na drugoj obali, uputili smo se ka svetlosti na obližnjem brdu, gde smo naišli na nekoliko šatora. To je trebalo da bude naš novi dom. Živeo sam u relativno velikom šatoru s još 30 zatvorenika. Tokom zime, temperatura se ponekad spuštala na minus 40 stepeni Celzijusa, a šator baš i nije pružao neku zaštitu. Glavni zadatak zatvorenika bio je obaranje drveća, ali moj posao je bio da gradim kolibe za zatvorenike.

Duhovna hrana stiže do naše izolovane naseobine

Bio sam jedini Svedok u naseobini, ali Jehova me nije napustio. Jednog dana sam dobio paket od majke, koja je i dalje živela u zapadnoj Ukrajini. Kada je stražar otvorio pošiljku, prvo što je ugledao bila je mala Biblija. Uzeo ju je i počeo da lista. Počeo sam da smišljam šta bih mogao da kažem kako bih sprečio da mi oduzmu ovo duhovno blago. „Šta je ovo?“, iznenada je upitao stražar. Pre nego što sam smislio odgovor, inspektor koji je stajao u blizini rekao je: „A, da, to je rečnik.“ Nisam izustio ni reč (Propovednik 3:7). Inspektor je pregledao ostatak paketa i zatim mi ga dao zajedno s tom dragocenom Biblijom. Bio sam toliko srećan da sam mu ponudio nešto oraha koje sam uzgajao na svojoj parceli. Kada sam dobio taj paket, znao sam da me Jehova nije zaboravio. Velikodušno mi je pritekao u pomoć i pobrinuo se za moje duhovne potrebe (Jevrejima 13:5).

Propovedanje bez posustajanja

Nekoliko meseci kasnije, iznenadio sam se kada sam dobio pismo od jednog brata koji je bio u zatvoru, udaljenom oko 400 kilometara. Rekao mi je da potražim jednog čoveka koji je ranije pokazao zanimanje za istinu, a koji se možda nalazio u mom logoru. Pisati tako otvoreno o tome nije uopšte bilo mudro, jer su naša pisma cenzurisana. Nije čudo što me je jedan oficir pozvao u svoju kancelariju  i oštro upozorio da ne propovedam. Zatim mi je naredio da potpišem dokument kojim izjavljujem da neću drugima govoriti o svojim verovanjima. Odgovorio sam mu da ne razumem zašto bi trebalo da potpišem jedan takav dokument, pošto svi znaju da sam Jehovin svedok. Pomenuo sam i to da su me drugi zatvorenici pitali zašto sam u zatvoru. Šta je trebalo da im odgovorim? (Dela apostolska 4:20). Oficir je video da ne može da me zaplaši, tako da je odlučio da me se otarasi. Poslat sam u drugi logor.

Premešten sam u selo Vaja, koje je udaljeno oko 200 kilometara. Nadzornici logora su poštovali moj hrišćanski stav i dodelili mi civilni posao — najpre sam radio kao tesar, a zatim kao električar. Međutim, i ovi poslovi su nosili sa sobom izazove. Jednom prilikom mi je rečeno da uzmem alat i odem u seoski klub. Kada sam stigao tamo, vojnici su rekli da im je drago što sam došao. Imali su problema sa osvetljenjem, pošto im nisu dobro radile sijalice kojima su želeli da ukrase neke vojne ambleme. Hteli su da im to popravim pošto su se pripremali za godišnju proslavu Dana Crvene armije. Nakon što sam uz molitvu razmislio o tome, rekao sam im da tako nešto ne mogu da uradim. Dao sam im alat i otišao. Prijavili su me zameniku direktora, koji je, na moje iznenađenje, nakon što je saslušao optužbe rekao: „Poštujem ga zbog toga. On je čovek od načela.“

Ohrabrenje iz neočekivanog izvora

Oslobođen sam 8. juna 1984, tačno tri godine nakon što sam bio uhapšen. Kada sam se vratio u Ukrajinu, morao sam da se prijavim miliciji kao bivši zatvorenik. Tamo su mi rekli da ću u roku od šest meseci ponovo dospeti na sud i da je bolje za mene da potpuno napustim tu oblast. Zato sam otišao iz Ukrajine i kasnije našao posao u Letoniji. Neko vreme sam mogao da propovedam i da se sastajem s malom grupom Svedoka koji su živeli u glavnom gradu Rigi i okolini. Međutim, nakon samo godinu dana, ponovo sam pozvan u vojsku. U vojnom odseku sam rekao oficiru da sam već ranije odbio vojnu službu. On je povikao na mene: „Da li ti znaš šta radiš? Da vidimo šta ćeš reći potpukovniku!“

Sproveo me je u jednu kancelariju na drugom spratu gde je potpukovnik sedeo za jednim dugačkim stolom. Pažljivo me je slušao dok sam mu objašnjavao svoju situaciju i zatim mi je rekao da još uvek imam vremena da ponovo razmislim o svojoj odluci pre nego što izađem pred vojnu komisiju. Kada smo izašli iz potpukovnikove kancelarije, oficir koji me je ranije izgrdio priznao je: „Sada sam uveren da zaista imaš veru!“ Kada sam se pojavio pred komisijom, ponovo sam izrazio svoj neutralan stav i privremeno su me oslobodili.

U tom periodu sam živeo u jednom pansionu. Jedne večeri sam začuo tiho kucanje  na vratima. Otvorio sam i ugledao čoveka u odelu sa akten-tašnom u ruci. Predstavio se i rekao: „Ja sam iz Službe državne bezbednosti. Znam da imate problema i da ćete ići na sud.“ „Tako je“, odgovorio sam. Čovek je nastavio: „Ako budete radili za nas, možemo vam pomoći.“ „Ne, to nije moguće“, rekao sam. „Ostaću lojalan svojim hrišćanskim uverenjima.“ Otišao je, ne pokušavajući više da me ubedi.

Ponovo u zatvor, a zatim ponovo propovedanje

Nacionalni sud u Rigi osudio me je 26. avgusta 1986. na četiri godine prinudnog rada, i tako sam dospeo u Centralni zatvor u tom gradu. Stavili su me u veliku ćeliju s još 40 zatvorenika i nastojao sam da propovedam svakom od njih. Neki su rekli da veruju u Boga; drugi su se samo smejali. Primetio sam da su među njima postojale grupe, i nakon dve nedelje vođe ovih grupa su mi rekle da ne smem da propovedam jer se to ne slaže s njihovim nepisanim pravilima. Objasnio sam da sam baš zato u zatvoru — zato što živim po drugačijim zakonima.

Nastavio sam da propovedam na diskretan način. Pronašao sam neke zatvorenike koji su bili duhovno naklonjeni, i započeo sam biblijski studij s četvoricom njih. Tokom naših razgovora, zapisivali su osnovna biblijska učenja u jednu svesku. Nekoliko meseci kasnije, poslat sam u dobro obezbeđen logor u Valmjeri, gde sam radio kao električar. Tamo sam proučavao Bibliju s još jednim električarem koji je četiri godine kasnije postao Jehovin svedok.

Dana 24. marta 1988. iz ovog dobro obezbeđenog logora premešten sam u jedan logor u obližnjoj naseobini. To je bio pravi blagoslov, pošto sam imao više slobode. Radio sam na više građevinskih projekata i stalno sam tražio prilike da propovedam. Često sam izlazio van logora i propovedao do kasno uveče, ali nikada nije bilo problema kada sam se vraćao u naseobinu.

Jehova je blagoslovio moj trud. U tom području je živelo nekoliko Svedoka, ali u samom gradu bila je samo jedna starija sestra, Vilma Kruminja. Sestra Kruminja i ja smo započeli biblijske studije s mnogim mladim osobama. Ponekad su braća i sestre dolazili iz Rige da bi s nama išli u službu, a neki opšti pioniri su dolazili čak iz Lenjingrada (sadašnjeg Sankt Peterburga). Uz Jehovinu pomoć, započeli smo nekoliko biblijskih studija. Uskoro sam postao pionir i 90 sati mesečno sam posvećivao delu propovedanja.

Na Narodnom sudu Valmjere, moj slučaj je došao na red 7. aprila 1990. Kada je saslušanje počelo, prepoznao sam tužioca. Bio je to jedan mlad čovek s kojim sam ranije razgovarao o Bibliji! Prepoznao me i nasmešio se, ali nije rekao ništa. Još uvek se sećam sudijinih reči koje mi je uputio tog dana u toku suđenja: „Jurij, kada je pre četiri godine odlučeno da budeš zatvoren, to je bila nezakonita odluka. Nije trebalo da te osude.“ Odjednom sam bio slobodan!

Hristov vojnik

U junu 1990, ponovo je trebalo da se prijavim u vojni odsek kako bih dobio dozvolu za boravak u Rigi. Ušao sam u istu kancelariju gde sam pre četiri godine rekao potpukovniku da ne želim da služim vojsku. Ovog puta je ustao da bi se pozdravio sa mnom, rukovali smo se i zatim mi je rekao: „Sramota je što ste morali da prođete kroz sve ovo. Žao mi je što je tako ispalo.“

Odgovorio sam: „Ja sam Hristov vojnik i moram da živim u skladu sa svojim  zvanjem. Biblija može pomoći i vama da uživate u onome što je Hrist obećao svojim sledbenicima — u srećnom životu i večnoj budućnosti“ (2. Timoteju 2:3, 4). Potpukovnik je odgovorio: „Nedavno sam kupio Bibliju, i sada je čitam.“ Sa sobom sam imao knjigu Ti možeš zauvek da živiš u raju na Zemlji. a Otvorio sam poglavlje koje govori o znaku poslednjih dana i pokazao mu kako je biblijsko proročanstvo povezano s našim danima. S dubokom zahvalnošću i poštovanjem, potpukovnik se rukovao sa mnom i poželeo mi sreću u mom radu.

U to vreme su u Letoniji polja i te kako bila bela za žetvu (Jovan 4:35). Godine 1991, počeo sam da služim kao skupštinski starešina. U celoj zemlji bila su samo dvojica naimenovanih starešina! Godinu dana kasnije, jedina skupština koja je postojala u Letoniji podeljena je na dve — jednu u kojoj se govorilo letonski i jednu u kojoj se govorilo ruski. Imao sam prednost da služim u ruskoj skupštini. Porast je bio tako brz da je naredne godine naša skupština podeljena na tri! Kada se osvrnem na taj period, jasno je da je sam Jehova vodio svoje ovce u svoju organizaciju.

Za specijalnog pionira sam naimenovan 1998. godine u Jelgavi, gradu koji se nalazi 40 kilometara jugozapadno od Rige. Te iste godine, bio sam među prvima iz Letonije koji su pozvani da pohađaju Školu za osposobljavanje slugu na ruskom jeziku u Solnečnoju, u blizini Sankt Peterburga u Rusiji. Dok sam bio u toj školi, shvatio sam koliko naš uspeh u službi zavisi od toga koliko volimo ljude. Ono što je na mene ostavilo poseban utisak, mnogo više od onoga što smo učili u školi, bila je ljubav i pažnja betelske porodice i instruktora škole.

Još jedan značajan događaj u mom životu odigrao se 2001, kada sam se oženio Karinom, jednom divnom hrišćankom. Karina mi se pridružila u specijalnoj punovremenoj službi. Svaki dan se ohrabrim kada vidim koliko je moja žena srećna kada dolazi iz službe. Zaista, velika je radost služiti Jehovi. Iz bolnih iskustava kroz koja sam prošao pod komunističkim režimom naučio sam da se potpuno uzdam u njega. Za onoga ko želi da ostane Jehovin prijatelj i da podržava njegov suverenitet, nijedna žrtva nije prevelika. Pomaganje drugima da uče o Jehovi učinilo je moj život smisaonim. Za mene je veličanstvena prednost služiti Jehovi „kao dobar vojnik Hrista“ (2. Timoteju 2:3).

[Fusnota]

[Slika na 10. strani]

Bio sam osuđen na četiri godine prinudnog rada i zatvoren u Centralnom zatvoru u Rigi

[Slika na 12. strani]

S Karinom u službi