Životna priča

Ojačao me je primer mojih roditelja

ISPRIČAO JANEZ REKELJ

Bilo je to 1958. godine. Moja žena Stanka i ja nalazili smo se visoko u Karavankama, delu Alpa koji se uzdizao na tadašnjoj jugoslovensko-austrijskoj granici, pokušavajući da prebegnemo u Austriju. To je bilo veoma opasno, pošto su naoružane patrole na jugoslovenskoj granici bile odlučne da spreče bilo kog ko bi pokušao da prebegne. Na putu smo naišli na jednu strmu liticu. Stanka i ja nikada ranije nismo videli ovu planinu sa austrijske strane. Krenuli smo ka istoku sve dok nismo naišli na jedan obronak, neravan zbog kamenja i šljunka. Vezali smo oko sebe šatorsko platno koje smo poneli, i spustili se niz padinu u našu neizvesnu budućnost.

DOZVOLITE mi da vam ispričam kako smo se našli u toj situaciji i kako me je primer roditelja motivisao da ostanem lojalan Jehovi i u teškim vremenima.

Odrastao sam u Sloveniji, koja je danas mala srednjoevropska država. Smeštena je u Alpima, i graniči se sa Austrijom na severu, Italijom na zapadu, Hrvatskom na jugu i Mađarskom na istoku. Međutim, u vreme kada su se rodili moji roditelji, Franc i Rozalija Rekelj, Slovenija je bila deo Austrougarske monarhije. Po završetku Prvog svetskog rata, Slovenija je postala deo nove države po imenu Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Godine 1929, ime države je promenjeno u Jugoslavija, što znači zemlja južnih Slovena. Rođen sam 9. januara te iste godine, na periferiji  sela Podhom, u blizini živopisnog Bledskog jezera.

Majka je odgojena u strogo katoličkom duhu. Jedan njen stric bio je sveštenik, a tri njene tetke bile su časne sestre. Imala je veliku želju da nabavi Bibliju, da je čita i razume. Međutim, moj otac je imao loše mišljenje o religiji. Zgražavao se nad ulogom koju je religija odigrala u Velikom ratu (1914-18).

Upoznavanje istine

Neko vreme nakon rata, jedan mamin rođak, Janez Brajec, i njegova žena Ančka postali su Istraživači Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Oni su tada živeli u Austriji. Negde od 1936, Ančka je počela da posećuje moju majku. Dala joj je Bibliju, koju je majka za kratko vreme pročitala, zajedno s časopisima Kula stražara i drugim biblijskim publikacijama na slovenačkom. Kasnije, kada je 1938. Hitler pripojio Austriju Nemačkoj, Janez i Ančka su se vratili u Sloveniju. Pamtim ih kao obrazovane, razumne ljude, koji su imali pravu ljubav prema Jehovi. Često su razgovarali o biblijskim istinama s majkom, što ju je podstaklo da preda svoj život Jehovi. Krstila se 1938.

U našem kraju mnogi su burno reagovali kada je majka prestala da se drži nebiblijskih običaja, kao što je proslava Božića, zatim kada je prestala da jede krvavice, a posebno kada je spalila sve likove koje smo posedovali. Protivljenje je brzo počelo. Majčine tetke, koje su bile časne sestre, pisale su joj pokušavajući da je ubede da se vrati Mariji i crkvi. Međutim, kada je majka u pismu tražila da joj odgovore na konkretna biblijska pitanja, one to nisu učinile. Moj deda joj se takođe oštro protivio. On nije bio loš čovek, ali bio je pod velikim pritiskom naših rođaka i sredine. Zbog toga je više puta uništavao njenu biblijsku literaturu, premda joj nikada nije dirao Bibliju. Klečeći na kolenima, preklinjao ju je da se vrati crkvi. Išao je čak toliko daleko da joj je pretio nožem. Međutim, moj otac mu je jasno stavio do znanja da se takvo ponašanje neće tolerisati.

Otac je i dalje poštovao majčino pravo da čita Bibliju i da sama odlučuje u šta će verovati. Godine 1946, i on se krstio. To što sam posmatrao kako je Jehova jačao moju majku da neustrašivo zauzme stav za istinu uprkos protivljenju i kako je nagrađivao njenu veru, pokrenulo me je da i ja izgradim odnos s Bogom. Takođe mi  je veoma koristila majčina navika da mi naglas čita Bibliju i biblijske publikacije.

Majka je takođe vodila duge razgovore sa svojom sestrom, Marijom Repe, i tako smo se tetka Marija i ja krstili istog dana, sredinom jula 1942. Jedan brat je održao kratak govor, i krstili smo se u našoj kući, u jednoj velikoj drvenoj kadi.

Prinudan rad tokom Drugog svetskog rata

Godine 1942, sredinom Drugog svetskog rata, Nemačka i Italija su okupirale Sloveniju i podelile je među sobom, a deo je pripao i Mađarskoj. Moji roditelji su odbili da se priključe nacističkoj narodnoj organizaciji poznatoj kao Folksbund. Ja sam u školi odbio da kažem „hajl Hitler“. Izgleda da je moj učitelj obavestio vlasti o tome.

Ukrcani smo u voz koji je išao za jednu tvrđavu u blizini sela Hitenbah u Bavarskoj, koja se koristila kao radni logor. Otac se pobrinuo da živim i radim kod jednog tamošnjeg pekara i njegove porodice. Tada sam izučio pekarski zanat, što se kasnije pokazalo veoma korisnim. S vremenom je cela moja porodica (uključujući i tetka-Mariju i njenu porodicu) premeštena u logor Guncenhauzen.

Kada se rat završio, trebalo je da se pridružim jednoj grupi i da otputujem kako bih pronašao svoje roditelje. Veče uoči polaska, moj otac je došao. Ne znam gde bih završio da sam krenuo s tom grupom, jer su to sve bili sumnjivi ljudi. Još jednom sam osetio Jehovinu brižnu ljubav kada se postarao da me moji roditelji štite i poučavaju. Otac i ja smo pešačili tri dana da bismo se sreli sa ostalim članovima naše porodice. Do juna 1945, svi smo se vratili kući.

Nakon rata, u Jugoslaviji su na vlast došli komunisti s predsednikom Josipom Brozom Titom na čelu. Shodno tome, za Jehovine svedoke su okolnosti i dalje bile teške.

Godine 1948, jedan brat iz Austrije bio je kod nas na ručku. Gde god se kretao, policija ga je pratila i hapsila braću koju je posetio. I moj otac je bio uhapšen zato što mu je ukazao gostoprimstvo i što ga nije prijavio policiji. Zbog toga je proveo dve godine u zatvoru. To je za moju majku bilo veoma teško vreme, ne samo zato što otac nije bio kod kuće, već i zato što je znala da ćemo se moj mlađi brat i ja ubrzo suočiti sa ispitom neutralnosti.

U zatvoru u Makedoniji

U novembru 1949, dobio sam poziv za vojsku. Otišao sam da se prijavim i da objasnim zašto mi savest ne dozvoljava da služim vojsku. Vlasti nisu želele da me saslušaju, već su me zajedno sa ostalim regrutima ukrcali u voz za Makedoniju, koja se nalazila na drugom kraju Jugoslavije.

Tri godine sam bio odvojen od svoje porodice i bratstva, i nisam imao ništa od literature, pa čak ni Bibliju. Bilo mi je veoma teško. Pomagalo mi je to što sam razmišljao o Jehovi i primeru njegovog Sina, Isusa Hrista. Takođe me je jačao primer mojih roditelja. Osim toga, zahvaljujući tome što sam se neprestano molio za snagu, nisam pao u očaj.

Kasnije sam poslat u zatvor u Idrizovo, blizu Skoplja. U tom zatvoru, zatvorenici su obavljali razne poslove i zanatske  radove. Najpre sam radio kao čistač i kao kurir među kancelarijama. Premda me je jedan zatvorenik, koji je ranije bio član tajne policije, često maltretirao, sa svima ostalima sam se dobro slagao — sa čuvarima, zatvorenicima, pa čak i sa upravnikom zatvorske fabrike.

Kasnije sam čuo da se traži jedan pekar u zatvorskoj pekari. Nekoliko dana nakon toga, upravnik je došao na prozivku. Dok je prolazio pored postrojenih zatvorenika, zaustavio se ispred mene i upitao: „Jesi li ti pekar?“ „Da, gospodine“, odgovorio sam. „Javi se u pekaru sutra ujutro“, rekao mi je. Zatvorenik koji me je ranije maltretirao često je prolazio pored pekare, ali sada je bio nemoćan da išta uradi. Tamo sam radio od februara do jula 1950.

Zatim sam premešten u kasarnu u mestu Volkoderi, na jugu Makedonije, blizu Prespanskog jezera. Iz obližnjeg Otešova mogao sam da šaljem pisma kući. Bio sam u grupi za gradnju puteva, ali veći deo vremena radio sam u pekari, zbog čega mi je bilo mnogo lakše. Oslobođen sam novembra 1952.

Za vreme mog odsustva iz Podhoma, tamo je osnovana skupština. Braća su se najpre sastajala u jednoj gostionici u Spodnjem Gorju. Kasnije je moj otac oslobodio jednu sobu u našoj kući da bi se u njoj održavali sastanci. Bio sam srećan kada sam im se pridružio po povratku iz Makedonije. Takođe sam obnovio svoje poznanstvo sa Stankom, koju sam upoznao pre nego što sam otišao u zatvor. Venčali smo se 24. aprila 1954. Međutim, taj miran period u mom životu nije dugo trajao.

U zatvoru u Mariboru

U septembru 1954, dobio sam još jedan poziv za vojsku. Ovog puta, osuđen sam na više od tri i po godine u zatvoru u Mariboru, koji se nalazi skroz na istoku Slovenije. Čim mi se ukazala prilika, kupio sam malo papira i olovaka. Počeo sam da zapisujem sve čega sam mogao da se setim — stihove, delove iz Kule stražare i misli iz drugih hrišćanskih publikacija. Čitao sam svoje beleške i dodavao u svoju sveščicu sve čega bih se prisetio. Na kraju sam ispunio tu sveščicu, i ona mi je pomogla da ostanem usredsređen na istinu i da ostanem duhovno jak. Molitva i meditiranje takođe su bili od neprocenjive vrednosti jer su mi davali duhovnu snagu i još veću hrabrost da delim istinu s drugima.

U to vreme, bilo mi je dozvoljeno da mesečno primim jedno pismo i jednu petnaestominutnu posetu. Stanka je putovala celu noć vozom kako bi rano ujutro bila u zatvoru kod mene, a zatim se istog dana vraćala kući. Te posete su za mene bile veoma ohrabrujuće. Zatim sam skovao plan da dođem do Biblije. Stanka i ja smo sedeli jedno preko puta drugog za stolom, a jedan stražar nas je posmatrao. Kada je on skrenuo pogled, gurnuo sam joj pisamce u tašnicu, u kom sam napisao da sledeći put u tašni ponese Bibliju.

Stanka i moji roditelji mislili su da je to previše opasno, tako da su uzeli samo Hrišćanske grčke spise, istrgli listove i stavili ih u nekoliko zemički. Tako sam dobio Bibliju, koja mi je zaista bila potrebna. Na isti način sam dobio i Kulu stražaru, koju je Stanka prepisala na papir. Ja bih odmah prepisao te članke i uništio original, kako  niko ko bi te članke našao ne bi mogao da otkrije kako sam ih dobio.

Pošto sam bio uporan u svedočenju, drugi zatvorenici su komentarisali da ću sigurno upasti u nevolju. Jednom prilikom sam s jednim zatvorenikom vodio prilično živ razgovor o Bibliji. Začuli smo kako neko stavlja ključ u ključaonicu, i uto je stražar ušao. Kroz glavu mi je proletela misao da ću završiti u samici. Međutim, stražar nije ušao s tom namerom. Čuo je naš razgovor i želeo da se priključi. Zadovoljan odgovorima na svoja pitanja, otišao je i zaključao ćeliju za sobom.

Poslednjeg meseca izdržavanja kazne, komesar koji je bio zadužen za prevaspitavanje zatvorenika pohvalio me je za moj odlučan stav za istinu. Smatrao sam to divnom nagradom za svoj trud da obznanim Jehovino ime. Ponovo sam oslobođen iz zatvora u maju 1958.

Beg u Austriju, a zatim put za Australiju

Nakon što je neko vreme bila bolesna, moja majka je umrla u avgustu 1958. Zatim sam u septembru 1958. treći put dobio poziv za vojsku. Te večeri smo Stanka i ja doneli važnu odluku zbog koje je došlo do dramatičnog prelaženja granice koje sam na početku pomenuo. Nikome ništa nismo rekli, samo smo spakovali dva ranca i šatorsko platno i izašli kroz prozor, krenuvši ka austrijskoj granici, samo malo zapadnije od planine Stol. Izgledalo je kao da nam je Jehova otvorio put baš u vreme kada nam je bilo potrebno olakšanje.

Austrijske vlasti su nas poslale u izbeglički logor u blizini Salcburga. Tokom tih šest meseci, uvek smo bili s tamošnjim Svedocima, tako da smo malo vremena provodili u logoru. Drugi iz logora su se čudili kako smo tako brzo stekli prijatelje. Tada smo prvi put prisustvovali kongresu. Takođe smo prvi put slobodno propovedali od kuće do kuće. Bilo nam je veoma teško kada smo morali da se rastanemo od dragih prijatelja koje smo stekli.

Austrijske vlasti su nam pružile priliku da emigriramo u Australiju. Nikada nismo ni sanjali da ćemo otići tako daleko. Vozom smo putovali do Đenove u Italiji, gde smo se ukrcali na brod koji je plovio za Australiju. Na kraju smo se naselili u gradu Volongongu u Novom Južnom Velsu. Tu se rodio naš sin Filip, 30. marta 1965.

U Australiji su nam se otvorile mnoge mogućnosti za službu, uključujući i propovedanje drugima koji su emigrirali iz raznih delova bivše Jugoslavije. Zahvalni smo za Jehovin blagoslov, u šta spada i mogućnost da kao porodica služimo Jehovi. Filip i njegova žena Suzi imaju prednost da služe u australijskoj podružnici Jehovinih svedoka, a čak su imali prednost i da dve godine provedu u podružnici u Sloveniji.

Uprkos izazovima koji dolaze s poodmaklim godinama i zdravstvenim problemima, moja žena i ja i dalje uživamo u službi Jehovi. Veoma sam zahvalan za dobar primer koji su mi roditelji ostavili! Njihov primer me i dalje jača i pomaže mi da sledim savet apostola Pavla: „Radujte se u nadi. Istrajte u nevolji. Ustrajte u molitvi“ (Rimljanima 12:12).

[Slika na stranama 16, 17]

Moji roditelji krajem 1920-ih

[Slika na 17. strani]

Moja majka (desno) sa Ančkom, od koje je upoznala istinu

[Slika na 18. strani]

S mojom ženom Stankom, nedugo nakon venčanja

[Slika na 19. strani]

Skupština koja se sastajala u našem domu, 1955.

[Slika na 20. strani]

S mojom ženom, našim sinom Filipom i njegovom ženom Suzi