Jehovina reč se visoko uzdiže u „zemlji orlova“

„ZEMLJA orlova“. Tako Albanci na svom jeziku zovu svoju zemlju. Ova zemlja na obali Jadranskog mora leži na Balkanskom poluostrvu, između Grčke i bivše Jugoslavije. Premda postoje mnoge teorije o poreklu Albanaca, većina istoričara se slaže da Albanci i njihov jezik potiču od drevnih Ilira, čija kultura, prema delu The Encyclopædia Britannica, potiče još iz 2000. godine pre n. e.

Prirodne lepote Albanije protežu se od šiljatih planina na krajnjem severu pa sve do dugih belih peščanih plaža na južnom delu Jadrana. Međutim, najveća lepota ove zemlje jesu sami ljudi. Oni su srdačni i gostoljubivi, puni života i otvoreni, brzo uče i uz puno gestikulacije  vatreno izražavaju svoja gledišta.

Poseta čuvenog misionara

Privlačne osobine ljudi i prelep pejzaž bez sumnje su privukli pažnju jednog posebnog putnika pre mnogo vekova. Oko 56. n. e., apostol Pavle, koji je mnogo proputovao, napisao je: „Sve do Ilirika [sam] temeljno propovedao dobru vest o Hristu“ (Rimljanima 15:19). Južni deo Ilirika danas je centralni i severni deo Albanije. Pavle je te reči napisao kada je bio u Korintu, u Grčkoj, južno od Ilirika. Kada je rekao da je propovedao „sve do Ilirika“, to znači ili da je stigao do granice ili da je propovedao baš u samom Iliriku. U svakom slučaju, propovedao je u današnjoj južnoj Albaniji. Dakle, po onome što nam je poznato, Pavle je prvi propovedao o Božjem Kraljevstvu u Albaniji.

Prošli su vekovi. Carstva su se pojavljivala, a zatim nestajala. Strane vladavine su se smenjivale u ovom malom kutku Evrope sve dok Albanija 1912. nije postala nezavisna država. Desetak godina kasnije, poruka o Jehovinom Kraljevstvu ponovo se čula u Albaniji.

Uzbudljiv početak u savremeno doba

Početkom dvadesetih godina prošlog veka, nekoliko albanskih emigranata iz Sjedinjenih Država, koji su bili povezani s Međunarodnim istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati, vratili su se u Albaniju da bi podelili s drugima ono što su saznali. Među njima je bio Našo Idrizi. Neki ljudi su povoljno reagovali. Rumunskoj podružnici je 1924. povereno nadgledanje dela propovedanja u Albaniji, gde je broj zainteresovanih osoba bivao sve veći.

Tanas Dulji (Atan Dulis) bio je među onima koji su u to vreme u Albaniji učili o Jehovi. On se priseća: „Godine 1925, u Albaniji su postojale tri skupštine i još neki Istraživači Biblije i zainteresovane osobe koji su bili rasejani širom zemlje. Po ljubavi koju su imali među sobom veoma  su se razlikovali... od ljudi oko njih!“ a

Putovanje je bilo izuzetno teško zbog loših puteva. Pa ipak, revni objavitelji su prihvatili taj izazov. Na primer, na južnom delu obale, u Vlori, 1928. krstila se osamnaestogodišnja Areti Pina. S Biblijom u ruci, propovedala je penjući se po krševitim planinama. Početkom 1930-ih, ona je bila deo jake skupštine u Vlori.

Od 1930. godine, delo propovedanja u Albaniji nadgledala je podružnica u Atini. Jedan putujući nadglednik iz Grčke posetio je Albaniju 1932. kako bi ohrabrio i ojačao braću. Većina onih koji su tada upoznali biblijsku istinu imali su nebesku nadu. Pošto su bili na glasu kao čist i pošten narod, posvuda su stekli duboko poštovanje drugih. Rad ove verne braće doneo je mnogo ploda. Godine 1935. i 1936. u Albaniji je uručeno po 6 500 primeraka biblijske literature.

Jednog dana, u centru grada Vlore, Našo Idrizi je na gramofonu pustio jedan govor Dž. F. Raterforda. Ljudi su zatvarali radnje i dolazili da čuju brata Idrizija, koji je prevodio govor na albanski. Revnost ovih prvih, neumornih učitelja Biblije bila je blagoslovljena. Do 1940, u Albaniji je bilo 50 Svedoka.

Ateistička država

Godine 1939, italijanski fašisti su okupirali zemlju. Zakonsko priznanje Jehovinih svedoka bilo je poništeno i delo propovedanja zabranjeno. Ubrzo su nemačke trupe okupirale zemlju. Kada se završio Drugi svetski rat, na sceni se pojavio harizmatski vojni lider Enver Hodža. Njegova komunistička partija pobedila je 1946. na izborima i on je postao premijer. Godine koje su usledile nazvane su periodom oslobođenja, ali za Jehovin narod taj period je bio nešto sasvim suprotno.

S vremenom je vlada postajala sve netolerantnija prema religiji. U skladu sa svojom hrišćanskom neutralnošću, Jehovini svedoci u Albaniji su odbili da uzmu oružje i da se mešaju u politiku (Isaija 2:2-4; Jovan 15:17-19). Mnogi su bačeni u zatvor, gde nisu dobijali hranu i osnovne životne potrepštine. U mnogim slučajevima, njihove duhovne sestre, koje nisu bile u zatvoru, prale su im odeću i kuvale za njih.

Neustrašivi pred progonstvom

Početkom 1940-ih, Frosina Džeka, tinejdžerka iz sela u blizini Permeta, čula je ono što su njena starija braća  učila od Svedoka Naše Dorija, koji je bio obućar. b Vlasti su prema Svedocima primenjivale oštre mere, ali Frosinina vera je bivala sve jača, na nezadovoljstvo njenih roditelja. „Sakrivali su mi cipele i tukli me kada sam išla na hrišćanske sastanke. Pokušali su da me udaju za jednog čoveka koji nije u veri. Kada sam odbila da to učinim, izbacili su me iz kuće. Tog dana je padao sneg. Našo Dori je pitao brata Goljea Floku, koji je živeo u Đirokastri, da mi pomogne. Preselila sam se kod njegove porodice. Moja braća su dve godine bila u zatvoru zbog neutralnosti. Kada su pušteni, došla sam u Vloru da živim s njima.

Policija je pokušala da me prisili da učestvujem u političkim aktivnostima. Odbila sam. Uhapsili su me, odveli u jednu prostoriju i opkolili sa svih strana. Jedan od njih mi je zapretio: ’Znaš šta možemo da ti uradimo?‘ Odgovorila sam: ’Možete da mi uradite samo ono što vam Jehova dozvoli.‘ Uzvratio je: ’Ti si sasvim luda! Idi odavde!‘“

Isti duh lojalnosti karakterisao je i ostalu braću iz Albanije tokom ovih godina. Do 1957, dostignut je najveći broj od 75 objavitelja. Početkom šezdesetih godina, podružnica Jehovinih svedoka poslala je Džona Marksa, koji je ranije emigrirao iz Albanije u Sjedinjene Države, da pomogne oko organizovanja hrišćanskog dela u Tirani. c Uskoro su Ljuči Džeka, Mihalj Sveci, Leonida Pope i druga odgovorna braća poslata u radne logore.

Svetlo na kraju tunela

Do 1967, u Albaniji se s neodobravanjem gledalo na sve religije. Od te godine, nisu se više uopšte tolerisale. Nijedan katolički, pravoslavni niti muslimanski sveštenik nije mogao da obavlja religioznu službu. Crkve i džamije su zatvarane, ili pretvarane u gimnastičke sale, muzeje i prodavnice. Nikome nije bilo dozvoljeno da poseduje Bibliju. Niko nije smeo ni pomenuti da veruje u Boga.

Bilo je gotovo nemoguće propovedati i održavati sastanke. Svedoci su kao pojedinci davali sve od sebe da bi služili Jehovi, iako su bili odvojeni jedan od drugog. Od 1960-ih do 1980-ih broj Svedoka je opadao sve dok ih nije bilo svega nekoliko. Pa ipak, bili su duhovno jaki.

Krajem 1980-ih, u Albaniji su polako počele da se odigravaju političke promene. Hrane i odeće jedva da je bilo. Ljudi su bili nesrećni. Reforme koje su obuhvatile Istočnu Evropu stigle su i do Albanije početkom devedesetih godina. Nakon 45 godina totalitarnog režima, nova vlada je ponovo dozvolila religioznu slobodu.

U skladu sa uputstvom Vodećeg tela Jehovinih svedoka, podružnice u Austriji i Grčkoj brzo su stupile u kontakt s braćom iz Albanije. Braća iz Grčke koja govore albanski  donela su tek prevedenu biblijsku literaturu u Tiranu i Berat. Srca braće koja su dugo bila izolovana ispunila su se radošću kada su posle toliko vremena videla Svedoke iz drugih zemalja.

Revni pioniri iz drugih zemalja predvode u delu

Početkom 1992, Vodeće telo je u Albaniju poslalo Majkla i Lindu Digregorio, bračni par misionara albanskog porekla. Oni su posetili starije verne osobe i pomogli im da ponovo budu deo međunarodne duhovne porodice. Grupa od 16 marljivih specijalnih pionira, to jest punovremenih propovednika iz Italije stigla je u novembru, zajedno s četvoro pionira iz Grčke. Organizovan je kurs jezika kako bi pioniri mogli da nauče albanski.

Svakodnevni život je za ove pionire iz inostranstva bio težak. Struje često nije bilo. Zima je bila hladna i vlažna. Ljudi su satima stajali u redovima kako bi nabavili hranu i druge potrepštine. Međutim, najveći problem s kojim su se braća suočavala bilo je pronalaženje dovoljno velikog mesta gde bi se moglo okupljati mnoštvo ljudi zainteresovanih za istinu!

Dok su se mučili da savladaju albanski, pioniri su shvatili da je jezik samo sredstvo pomoću kog treba da dođu do cilja. Jedan iskusan učitelj Biblije im je rekao: „Nije potrebno da savršeno menjamo glagole po vremenima da bismo mogli srdačno da se nasmešimo braći i da ih zagrlimo. Albanci će reagovati na ljubav koja dolazi iz srca, a ne na savršeno poznavanje gramatike. Ne brinite, oni će razumeti.“

Nakon prvog kursa jezika, pioniri su započeli sa svojim delom u Beratu, Draču, Đirokastri, Skadru, Tirani i Vlori. Uskoro su u ovim gradovima skupštine počele da niču poput pečuraka posle kiše. Areti Pina, koja je tada imala preko 80 godina i bila veoma slabog zdravlja, još uvek je bila u Vlori. Dva specijalna pionira poslata su da propovedaju s njom. Ljudi su se čudili kada su videli strance kako govore albanski: „Misionari drugih religioznih grupa teraju nas da učimo engleski ili italijanski ako želimo nešto da saznamo. Vi mora da nas volite i imate nešto važno da kažete kad ste naučili albanski!“ Areti je svoj život na zemlji verno završila u januaru 1994, i do poslednjeg meseca je bila aktivna u propovedanju. Revnost koju su ona i pioniri pokazali bila je blagoslovljena. Skupština u Vlori je ponovo osnovana 1995. Danas u ovom lučkom gradu marljivo propovedaju tri napredne skupštine.

U celoj zemlji, ljudi su bili duhovno izgladneli i vrlo malo njih je imalo religiozne predrasude. Željno su prihvatali svu biblijsku literaturu koju su dobili od Svedoka. Mnogi mladi su počeli da proučavaju i brzo su napredovali.

Više od 90 skupština i grupa širom zemlje i dalje se ’učvršćuje u veri i njihov broj raste iz dana u dan‘ (Dela apostolska 16:5). Svedoci u Albaniji, kojih ima 3 513, imaju još puno posla. U martu 2005, Memorijalu Hristove smrti prisustvovalo je 10 144 osobe. Razgovori koje su Svedoci vodili s gostoljubivim ljudima kojima su propovedali doveli su do toga da se sada vodi više od 6 000 biblijskih studija. Nema sumnje da će hiljadama ljudi koristiti nedavno objavljen Prevod Novi svet na albanskom. Zaista Jehovina reč se visoko uzdiže u „zemlji orlova“, Jehovi na slavu.

[Fusnote]

[Mapa na 17. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Sredozemno more

ITALIJA

ALBANIJA

GRČKA

[Slika na 18. strani]

Mladi Svedoci oponašaju revnost starijih

[Slika na 18. strani]

Areti Pina je verno služila od 1928. sve do smrti 1994.

[Slika na 19. strani]

Prva grupa pionira iz inostranstva na kursu jezika

[Izvor slike na 16. strani]

Orao: © Brian K. Wheeler/VIREO