Biblija na italijanskom — burna istorija

„BIBLIJA je u našoj zemlji [Italiji] jedna od knjiga sa najvećim tiražom, a istovremeno i jedna od onih koje se najmanje čitaju. Vernicima se gotovo nikada ne kaže da treba da se upoznaju s Biblijom niti im se pruža pomoć da je čitaju kao Božju Reč. Postoje i osobe koje bi želele da upoznaju Bibliju, ali često nema nikoga ko bi im je objasnio.“

U vezi sa ovom izjavom koju je 1995. dala italijanska biskupska konferencija javljaju se mnoga pitanja. Koliko se Biblija čitala u Italiji tokom minulih vekova? Zašto se u tome zaostajalo za drugim zemljama? Zašto je u Italiji Biblija još uvek jedna od knjiga koje se najmanje čitaju? Neke odgovore pružiće nam pregled istorije italijanskih prevoda Biblije.

Bili su potrebni vekovi da bi se romanski jezici, kao što su italijanski, portugalski, španski i francuski, razvili iz latinskog. U više evropskih zemalja čije je stanovništvo romanskog porekla, narodni jezik, jezik običnih ljudi, postepeno se sve više cenio i čak je počeo da se koristi u književnim delima. Razvoj narodnih jezika direktno je uticao na prevođenje Biblije. Kako? U jednom trenutku, jaz između latinskog, crkvenog jezika, i narodnih jezika sa svojim dijalektima i lokalnim izgovorima, postao je tako velik da oni koji nisu bili obrazovani više nisu mogli da razumeju latinski.

Do 1000. godine, većini stanovnika italijanskog poluostrva bilo je teško da čitaju latinsku Vulgatu, ako su uopšte i mogli da je nabave. Vekovima je crkvena hijerarhija imala monopol nad obrazovanjem, uključujući i nekoliko univerziteta koji su tada postojali. Samo je privilegovana manjina imala koristi od toga. Tako je Biblija na kraju postala „nepoznata knjiga“. Pa ipak, mnogi su želeli da dođu do Božje Reči na svom jeziku i da je razumeju.

U celini gledano, sveštenstvo se protivilo prevođenju Biblije, strahujući od širenja takozvane jeresi. Prema istoričaru Masimu Firpu, „korišćenje narodnog jezika [značilo bi] rušenje jezičke barijere [korišćenje latinskog], koja je štitila potpunu prevlast sveštenstva nad religioznim pitanjima“. Stoga je kombinacija kulturnih,  religioznih i socijalnih faktora uzrok opšteg nedostatka biblijskog obrazovanja, koji još uvek vlada u Italiji.

Prvi delimični prevodi Biblije

U XIII veku, nastali su prvi prevodi biblijskih knjiga s latinskog na narodni jezik. Ti delimični prevodi prepisivani su rukom i bili su veoma skupi. Tokom XIV veka, bilo je sve više prevoda, tako da je skoro čitava Biblija bila dostupna na italijanskom, premda su biblijske knjige prevodili različiti ljudi, u različito vreme i na različitom mestu. Većinom su to bili anonimni prevodioci, a prevode su posedovali bogati i učeni ljudi, jedini koji su mogli da ih priušte. Čak i kada se zahvaljujući štampanju cena knjiga znatno smanjila, Biblija je bila „pristupačna samo nekolicini“, kako kaže istoričarka Điljola Franjito.

Vekovima je velika većina stanovništva bila nepismena. Čak je i 1861, u vreme ujedinjenja Italije, 74,7 posto stanovništva bilo nepismeno. Uzgred rečeno, kada je nova italijanska vlada počela da radi na tome da svima bude dostupno osnovno obrazovanje, koje bi bilo besplatno i obavezno, papa Pije IX je 1870. pisao kralju nagovarajući ga da se suprotstavi tom zakonu, koji je nazvao „kugom“ čiji je cilj da „potpuno uništi katoličke škole“.

Prva Biblija na italijanskom

Prva celokupna Biblija na italijanskom štampana je u Veneciji 1471, nekih 16 godina nakon što su u Evropi prvi put upotrebljena pokretna slova. Nikolo Malerbi, kamaldolski monah, preveo je Bibliju za osam meseci. U velikoj meri se oslanjao na postojeće prevode, menjao ih je u skladu s latinskom Vulgatom i neke reči zamenio rečima koje su bile tipične za njegov kraj, Veneto. Njegov prevod ujedno je i prvo štampano izdanje Biblije na italijanskom koje je imalo priličan tiraž.

Drugi čovek koji je u Veneciji izdao prevod Biblije bio je Antonio Bručoli. On je bio humanista i prihvatao je neke protestantske ideje, ali nikada nije prekinuo veze s katoličkom crkvom. Bručoli je 1532. preveo Bibliju sa hebrejskog i grčkog. To je bila prva Biblija koja je sa izvornog teksta prevedena na italijanski. Iako taj prevod nije baš imao odlike lepog književnog italijanskog jezika, izuzetno je to koliko je on bio veran originalu, posebno kada se uzme u obzir tadašnje poznavanje drevnih jezika. Na određenim mestima u nekim izdanjima, Bručoli je vratio Božje ime u obliku „Jeova“. Njegova Biblija je skoro čitav jedan vek bila veoma omiljena među italijanskim protestantima i religioznim disidentima.

Objavljeni su i drugi italijanski prevodi, koji su u stvari bili samo revizija Bručolijeve Biblije. Neke su objavili katolici. Nijedan od njih nije imao znatan tiraž. Godine 1607, Đovani Diodati, kalvinistički pastor čiji su roditelji prebegli u Švajcarsku zbog religioznog progonstva, objavio je u Ženevi drugi italijanski prevod sa izvornih jezika. Njegov prevod su vekovima koristili italijanski protestanti. U vreme kada je nastao, smatran je odličnim prevodom. Diodatijeva Biblija pomogla je Italijanima da razumeju biblijska učenja. Međutim, cenzura koju je sveštenstvo vršilo stala je na put i ovom i drugim prevodima.

Biblija — „nepoznata knjiga“

„Crkva je uvek revno vršila svoju dužnost da nadzire izdavanje knjiga, ali sve do pojave štampanja nije imala potrebu da sastavlja spisak zabranjenih knjiga pošto su rukopisi koji su smatrani opasnima već bili spaljeni“, stoji u delu Enciclopedia Cattolica. Već od samog  početka protestantske reformacije, sveštenstvo nekoliko evropskih zemalja davalo je sve od sebe kako bi ograničilo širenje takozvanih jeretičkih knjiga. Do prekretnice je došlo nakon Tridentskog sabora 1546, kada se razmatralo pitanje prevođenja Biblije na narodne jezike. Pojavila su se dva različita stava. Oni koji su bili za zabranu smatrali su da je Biblija na narodnom jeziku „majka svih vrsta jeresi“. Oni koji su bili protiv zabrane smatrali su da će njihovi „protivnici“, protestanti, moći da kažu da je crkva zabranila Bibliju na narodnom jeziku kako bi prikrila „prevaru i obmanu“.

Nedostatak sloge bio je pokazatelj toga da Sabor nije zauzeo odlučan stav o ovom pitanju, već je sve svedeno na potvrđivanje autentičnosti Vulgate, koja je postala standardna Biblija Katoličke crkve. Međutim, Karlo Buceti, profesor na Pontifikalnom saleškom univerzitetu u Rimu, zapaža da je proglašavanje Vulgate „autentičnom“ „išlo u prilog ideji da u praksi to treba da bude jedina zakonita Biblija“. To je potvrdio i daljnji razvoj događaja.

Godine 1559, papa Pavle IV objavio je prvi indeks zabranjenih knjiga, spisak dela koja katolici nisu smeli da čitaju, prodaju, prevode niti da poseduju. Smatralo se da su te knjige štetne i opasne po veru i moralnu besprekornost. Indeks je zabranio čitanje domaćih prevoda Biblije, uključujući i Bručolijev prevod. Onaj ko bi prekršio tu zabranu bio bi ekskomuniciran. Indeks je 1596. postao još stroži. Više se nije davalo odobrenje za prevođenje i štampanje Biblija na narodnom jeziku. Takve Biblije je trebalo uništiti.

Zbog toga je po završetku XVI veka spaljivanje Biblija na crkvenim trgovima postalo sve učestalije. Uopšte uzev, ljudi su na Bibliju počeli gledati kao na knjigu jeretika, i takav stav još i dan-danas uveliko utiče na ljude. U javnim i privatnim bibliotekama bile su uništene skoro sve Biblije i knjige koje objašnjavaju Bibliju, a u narednih 200 godina, nijedan katolik nije prevodio Bibliju na italijanski. Jedine Biblije koje su kružile po italijanskom poluostrvu — i to u tajnosti, iz straha od konfiskacije — bile su Biblije koje su preveli protestantski izučavaoci. Istoričar Mario Činjoni kaže: „Vernici vekovima praktično uopšte nisu  čitali Bibliju. Biblija je postala gotovo nepoznata knjiga, i milioni Italijana su proživeli svoj život a da nikada nisu pročitali ni stranicu Biblije.“

Zabrana popušta

Kasnije je papa Benedikt XIV u dekretu o indeksu od 13. juna 1757. izmenio prethodno pravilo, „dozvolivši čitanje domaćih prevoda odobrenih od Svete Stolice i objavljenih pod nadzorom biskupa“. Tako je Antonio Martini, koji je kasnije postao nadbiskup Firence, počeo da se priprema za prevođenje Vulgate. Prvi deo je objavljen 1769, a celokupno delo je završeno 1781. Prema jednom katoličkom izvoru, Martinijev prevod je „prvi prevod koji je zaista vredan pomena“. Do tada, katolici koji nisu razumeli latinski nisu mogli da čitaju Bibliju odobrenu od crkve. Narednih 150 godina, Martinijev prevod je bio jedini koji je odobrila italijanska Katolička crkva.

Do prekretnice je došlo na Drugom vatikanskom ekumenskom saboru. Godine 1965, u dokumentu Dei Verbum prvi put se pojavio podsticaj za „pravljenje prikladnih i tačnih prevoda... na razne jezike, a posebno za prevođenje izvornih tekstova svetih knjiga“. Neposredno pre toga, 1958, Pontificio istituto biblico (Pontifikalni biblijski institut) objavio je „prvi kompletan katolički prevod sa originala“. U ovom prevodu na nekoliko mesta je vraćeno Božje ime u obliku „Jahve“.

Protivljenje prevođenju Biblije na narodni jezik imalo je ozbiljne posledice koje se još i danas osećaju. Điljola Franjito kaže da je u „vernike usađeno nepoverenje u svoju slobodu korišćenja razuma i savesti“. Osim toga, ljudima je nametnuta religiozna tradicija, koja je mnogim katolicima važnija od Biblije. Zbog svega toga, Sveto pismo je ljudima i dalje strano, premda je nepismenost gotovo iščezla.

Međutim, delo propovedanja Jehovinih svedoka podstaklo je novo zanimanje za Bibliju na italijanskom. Godine 1963, Svedoci su objavili Hrišćanske grčke spise prevoda Novi svet na italijanskom. Godine 1967. izašla je cela Biblija. Samo u Italiji je distribuisano više od 4 000 000 primeraka ovog prevoda. Prevod Novi svet, u kom je vraćeno Božje ime Jehova, ističe se po striktnom prenošenju smisla originalnog teksta.

Jehovini svedoci idu od kuće do kuće, čitaju i objašnjavaju poruku nade iz Svetog pisma svima koji žele da slušaju (Dela apostolska 20:20). Sledeći put kada sretnete Jehovine svedoke, slobodno ih zamolite da vam pokažu šta vaša Biblija kaže o Božjem divnom obećanju o skorom uspostavljanju ’nove zemlje‘ u kojoj će „prebivati pravednost“ (2. Petrova 3:13).

[Mapa na 13. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

Venecija

RIM

[Slika na 15. strani]

Prva strana Biblije: Biblioteca Nazionale Centrale di Roma

[Slika na 15. strani]

U Bručolijevom prevodu nalazi se Božje ime u obliku Jeova

[Izvor slike na 13. strani]

Bručolijev prevod: Biblioteca Nazionale Centrale di Roma; Indeks: Su concessione del Ministero per i Beni e le Attività Culturali

[Izvori slika na 15. strani]

U indeksu zabranjenih knjiga, među opasnim knjigama bili su navedeni i prevodi Biblije na italijanski