Životna priča

Izazovi i radosti odgajanja osmoro dece u skladu s Jehovinim načelima

ISPRIČALA DŽOJSLIN VALENTAJN

Godine 1989, moj muž je otišao da radi u inostranstvo. Obećao je da će slati novac kući kako bih mogla da brinem o svoje osmoro dece. Prolazile su sedmice, a ja se uopšte nisam čula s njim. Prošli su i meseci, a on se i dalje nije javljao. Uveravala sam sebe: ’Čim bude mogao, vratiće se kući‘.

POŠTO nisam imala sredstava da brinem o porodici, bila sam očajna. U mnogim besanim noćima, s nevericom sam se pitala: ’Kako je to mogao da uradi svojoj porodici?‘ Na kraju sam prihvatila surovu realnost da nas je moj suprug napustio. Danas, nakon skoro 16 godina, još uvek se nije vratio. Tako sam sama odgajala decu bez pomoći bračnog druga. Premda je bilo puno izazova, doživela sam veliku radost gledajući kako moja deca postaju Jehovine sluge. Međutim, pre nego što ispričam šta smo sve doživeli kao porodica, želim da vam ispričam nešto o svom detinjstvu.

Tražila sam biblijsko vođstvo

Rođena sam 1938. na karipskom ostrvu Jamajci. Iako moj otac nikada nije bio član neke crkve, smatrao je sebe pobožnim. Uveče je često tražio da mu čitam psalme. Ubrzo sam mnoge psalme naučila  napamet. Moja majka je bila član jedne crkve i ponekad me je vodila na religiozne skupove.

Na tim skupovima se govorilo da Bog uzima dobre ljude na nebo, dok zli večno gore u paklenoj vatri. Takođe nam je rečeno da je Isus Bog i da on voli decu. Bila sam pomalo zbunjena i plašila sam se Boga. Pitala sam se: ’Kako Bog ljubavi može da muči ljude u paklu?‘

Imala sam noćne more zbog onoga što sam učila o paklenoj vatri. Kasnije sam se upisala u dopisnu školu Adventističke crkve sedmog dana. Oni naučavaju da zli ljudi neće biti večno mučeni, već da će biti spaljeni vatrom. To mi je zvučalo razumnije, i počela sam da posećujem njihove sastanke. Međutim, njihova učenja su bila zbunjujuća, a ono što sam učila nije mi pomoglo da ispravim svoja pogrešna gledišta o moralu.

U to vreme, ljudi su uglavnom govorili da je blud neispravan. Međutim, i ja i mnogi drugi bludnicima smo smatrali samo one koji imaju polne odnose s više partnera. Po tome, nije greh da dve osobe koje nisu u braku žive zajedno ako su verne jedna drugoj (1. Korinćanima 6:9, 10; Jevrejima 13:4). Takvo gledište je uticalo na to da sam postala majka šestoro vanbračne dece.

Duhovni napredak

Godine 1965, Vaslin Gudison i Etel Čejmbers doselile su se u susedno mesto Bat. One su bile pionirke, to jest punovremeni propovednici Jehovinih svedoka. Jednog dana su razgovarale s mojim ocem. On je pristao da proučava Bibliju. Ako bih bila kod kuće kada su dolazile, razgovarale bi i sa mnom. Iako sam bila veoma sumnjičava prema Jehovinim svedocima, odlučila sam da proučavam Bibliju s njima kako bih im dokazala da nisu u pravu.

Tokom proučavanja, postavljala sam im mnogo pitanja, i Svedoci su mi na sve to odgovarali koristeći Bibliju. Uz njihovu pomoć, saznala sam da mrtvi nisu svesni i da se ne muče u paklu (Propovednik 9:5, 10). Takođe sam saznala za nadu u večni život u raju na zemlji (Psalam 37:11, 29; Otkrivenje 21:3, 4). Iako je moj otac prestao da proučava Bibliju, ja sam počela da posećujem sastanke Jehovinih svedoka. Mirna atmosfera i red koji vlada na tim sastancima omogućili su mi da se koncentrišem na učenje o Jehovi. Takođe sam prisustvovala većim skupovima koje organizuju Svedoci, kao što su pokrajinski sastanci i oblasni kongresi. Tako sam sve više učila iz Biblije, i zahvaljujući tome, u meni se razvila snažna želja da obožavam Jehovu na način koji se njemu dopada. Međutim, postojala je jedna prepreka.

U to vreme sam živela nevenčano sa ocem troje od moje šestoro dece. Iz Biblije sam saznala da Bog osuđuje polne odnose van braka, i savest je počela da me opterećuje (Poslovice 5:15-20; Galatima 5:19). Pošto je moja ljubav prema istini rasla, žarko sam želela da svoj život dovedem u sklad s Božjim zakonom. Donela sam odluku. Čoveku s kojim sam živela rekla sam da nećemo više živeti zajedno ukoliko se ne venčamo. Iako on nije delio moja verovanja, venčali smo se 15. avgusta 1970, pet godina nakon što su Svedoci prvi put razgovarali sa mnom. U decembru 1970, krstila sam se u znak svog predanja Jehovi.

Nikada neću zaboraviti prvi dan kada sam učestvovala u službi propovedanja. Bila sam napeta i nisam znala kako da započnem razgovor o Bibliji. Čak mi je laknulo kada je prvi stanar brzo prekinuo razgovor. Međutim, ubrzo više nisam imala takvu tremu. Na kraju dana bila sam veoma srećna pošto sam s nekoliko ljudi kratko razgovarala o Bibliji i ostavila im biblijske publikacije.

 Duhovno jaka porodica

Do 1977. imali smo već osmoro dece. Bila sam odlučna da dam sve od sebe kako bi moja deca služila Jehovi (Isus Navin 24:15). Zato sam uložila veliki trud kako bih redovno proučavala Bibliju s decom. Ponekad bih zbog iscrpljenosti utonula u san dok je neko dete naglas čitalo odlomak, tako da su deca morala da me bude. Ipak, umor nas nikada nije sprečio da kao porodica proučavamo Bibliju.

Takođe sam se veoma često molila s decom. Čim su bila dovoljno velika, naučila sam ih da se sama mole Jehovi. Vodila sam računa o tome da se svako dete lično pomoli pre spavanja. Molila sam se ponaosob sa svakim detetom koje je bilo i suviše malo da bi to moglo samo učiniti.

Moj muž se u početku protivio tome da vodim decu na skupštinske sastanke. Međutim, njegovo protivljenje je splasnulo kada je video da bi u tom slučaju morao sam da brine o deci dok sam ja na sastancima. Uveče je voleo da izlazi i da se druži s prijateljima, i nije mu baš bila privlačna pomisao da sa sobom vodi osmoro dece! Kasnije mi je čak pomagao da spremim decu za odlazak u Dvoranu Kraljevstva.

Deca su se ubrzo navikla da posećuju sve skupštinske sastanke i da učestvuju u službi. Tokom letnjeg raspusta, često bi išli u službu s pionirima iz skupštine. To im je pomoglo da razviju iskrenu ljubav prema skupštini i delu propovedanja (Matej 24:14).

Vreme ispita

Moj muž je išao u inostranstvo kako bi finansijski zbrinuo porodicu. Odlazio je na duže periode, ali se redovno vraćao. Međutim, 1989. godine, otišao je i nije se više vratio. Kao što sam ranije rekla, bila sam očajna kada me je napustio. Mnoge sam noći preplakala i žarko sam se molila Jehovi za utehu i istrajnost, i osetila sam da me je uslišio. Stihovi kao što su Isaija 54:4 i 1. Korinćanima 7:15 pružili su mi duševni mir i snagu da idem dalje. Podržali  su me i rođaci i prijatelji iz hrišćanske skupštine, kako emocionalno, tako i materijalno. Veoma sam zahvalna Jehovi i njegovom narodu za pomoć koju su mi pružili.

Imali smo i druga iskušenja. Jedna moja ćerka je bila isključena iz hrišćanske skupštine zbog ponašanja koje nije u skladu s Biblijom. Premda jako volim svoju decu, lojalnost Jehovi je na prvom mestu. Tako smo se u tom periodu moja druga deca i ja strogo pridržavali onoga što Biblija kaže o ophođenju prema isključenima (1. Korinćanima 5:11, 13). Ljudi koji nisu razumeli naš stav mnogo su nas kritikovali zbog toga. Međutim, kada se moja ćerka vratila u skupštinu, njen muž mi je rekao da ga je impresionirao naš čvrst stav kada su u pitanju biblijska načela. Danas on zajedno sa celom porodicom služi Jehovi.

Finansijski problemi

Kada nas je moj muž napustio, nisam imala redovan izvor prihoda, a više nismo primali ni finansijsku pomoć od njega. Zbog takvih okolnosti, naučili smo da budemo zadovoljni jednostavnim načinom života i da cenimo duhovne vrednosti više nego materijalne. Deca su naučila da se međusobno vole i pomažu i to ih je zbližilo. Kada su starija deca počela da rade, spremno su pomagala svojoj mlađoj braći i sestrama. Moja najstarija ćerka Marseri pomagala je svojoj najmlađoj sestri Nikol da završi osnovnu školu. Osim toga, ja sam imala malu prodavnicu mešovite robe. Skroman prihod mi je pomagao da se donekle pobrinem za naše materijalne potrebe.

Jehova nas nikada nije napustio. Jednom sam rekla jednoj sestri da nam finansijska situacija ne dozvoljava da prisustvujemo oblasnom kongresu. Ona mi je rekla: „Sestro Val, kada čuješ da se bliži kongres, počni da se pakuješ! Jehova će se pobrinuti za ostalo.“ Poslušala sam njen savet. Jehova se pobrinuo da možemo da odemo, i činio je to uvek. Naša porodica nikada nije izostala s pokrajinskog sastanka niti sa kongresa zbog nedostatka novca.

Godine 1988, Jamajku je pogodio uragan Gilbert, i zato smo morali da napustimo svoj dom kako bismo našli sklonište na bezbednijem mestu. Kada se uragan privremeno stišao, moj sin i ja smo otišli da vidimo našu kuću, koja je sada bila razrušena. Dok smo pretraživali po ruševinama, zapazila sam nešto što sam želela da sačuvam. Iznenada se vetar ponovo zahuktao, ali ja sam još uvek čvrsto držala ono što sam želela da spasem. „Mama, ostavi taj televizor. Hoćeš da prođeš kao Lotova žena?“ (Luka 17:31, 32). Osvestio me je ovaj komentar mog sina. Bacila sam televizor, koji je bio sav natopljen, i pobegli smo na sigurno mesto.

Sva se naježim kada se setim da sam svoj život dovela u opasnost zbog televizora. Pa ipak, toplo mi je oko srca kada se setim onoga što mi je sin rekao tom prilikom, čime je pokazao da je duhovno budan. Zahvaljujući biblijskoj pouci koju je dobio u hrišćanskoj skupštini, pomogao mi je da ne nastradam u fizičkom, a možda i u duhovnom smislu.

Uragan je uništio naš dom i sve što smo imali. Bili smo obeshrabreni. A onda su stigla naša duhovna  braća. Ohrabrili su nas da se s pouzdanjem u Jehovu suočimo s gubitkom i da ostanemo aktivni u službi, i pomogli su nam da izgradimo kuću. Veoma nas je dirnuo taj čin ljubavi samopožrtvovanih Svedoka dobrovoljaca sa Jamajke i iz drugih zemalja.

Jehova je na prvom mestu

Nakon što je završila školu, Melani, moja druga ćerka, započela je s pionirskom službom. Zatim je prihvatila poziv da služi kao pionir u drugoj skupštini, što je značilo da će morati da napusti posao. Iako joj je taj posao omogućavao da u velikoj meri finansijski pomaže našoj porodici, uzdali smo se u Jehovu da će se on brinuti o nama ako svima nama Kraljevstvo bude na prvom mestu (Matej 6:33). Kasnije je moj sin Juan takođe dobio poziv da služi kao pionir. I on je finansijski pomagao porodicu, ali smo i njega podstakli da prihvati taj poziv i poželeli smo mu Jehovin blagoslov. Nikad nijedno dete nisam odvraćala od toga da proširi svoju službu, a pri tom onima koji su ostali kod kuće nikada nije ništa nedostajalo. Štaviše, naša radost je bila još veća, a ponekad smo čak mogli i da pomognemo drugima kojima je trebala pomoć.

Danas mi veliku radost donosi to što moja deca „hode u istini“ (3. Jovanova 4). Moja ćerka Melani prati svog supruga u putujućoj službi, pošto je on pokrajinski nadglednik. Andrea služi kao specijalni pionir zajedno sa svojim suprugom, koji je uz to i zamenik pokrajinskog nadglednika tako da zajedno posećuju skupštine. Moj sin Juan je skupštinski starešina i zajedno sa svojom suprugom služi kao specijalni pionir. Ava-Gej zajedno sa svojim suprugom služi u Betelu na Jamajci. Dženifer, Dženiv i Nikol sa svojim muževima i decom aktivni su članovi svojih skupština. Marseri živi sa mnom, i nas dve pripadamo skupštini Port Morant. Za mene je veliki blagoslov što svih mojih osmoro dece služe Jehovi.

Kako sam starija, imam sve više zdravstvenih problema. Borim se s reumatoidnim artritisom, ali još uvek mogu da služim kao pionir. Međutim, pre nekog vremena mi je postalo jako naporno da se krećem po brdovitom kraju u kom živim. Bilo mi je teško da idem u službu. Pokušala sam da vozim bicikl i uvidela da mi je to lakše nego da hodam. Zato sam kupila polovni bicikl, koji sada koristim. U početku je mojoj deci bilo teško da gledaju kako im majka, koja pati od artritisa, vozi bicikl. Pa ipak, veoma im je drago što mogu da nastavim da propovedam, jer znaju da to od srca želim.

Veliko mi je zadovoljstvo što su neke osobe s kojima sam proučavala prihvatile biblijsku istinu. Uvek se molim Jehovi da pomogne svima u mojoj porodici da mu ostanu verni u ovim poslednjim danima i u svu večnost. Sva hvala i slava pripada Jehovi, koji ’sluša molitve‘, jer mi je pomogao da se suočim sa izazovom odgajanja osmoro dece u skladu s njegovim načelima (Psalam 65:3).

[Slika na 10. strani]

S mojom decom, njihovim bračnim drugovima i mojim unucima

[Slika na 12. strani]

U službu idem biciklom