Životna priča

Jehova mi je pomogao da ga nađem

ISPRIČALA FLORENS KLARK

Držala sam svog teško bolesnog muža za ruku. Kao anglikanka, molila sam Boga da moj muž ozdravi i obećala mu da ću ga, ako mi muž ne umre, tražiti sve dok ga ne nađem. A kada ga nađem, pripadaću njemu.

ROĐENA sam 18. septembra 1937. u porodici Čulung, u aboridžinskom naselju Umbulguri, koje se nalazi na području Kimberli platoa, udaljenog dela zapadne Australije.

Svoje detinjstvo pamtim kao srećno, bezbrižno vreme i za njega me vežu mnoge drage uspomene. Nekoliko osnovnih stvari o Bogu i Bibliji naučila sam u crkvi, ali hrišćanskim merilima me je poučila majka. Redovno mi je čitala Bibliju, tako da sam od malih nogu imala ljubav prema duhovnim stvarima. Takođe sam se divila tetki, koja je bila misionar svoje crkve. Duboko u sebi, želela sam da pođem njenim stopama.

U našem naselju, ranije poznatom kao Naselje misionara u šumi i na reci, postojala je škola od pet razreda. Svakog jutra sam u školi bila samo dva sata. To je značilo da je moje obrazovanje bilo prilično slabo, što je zabrinjavalo oca. On je želeo da mu deca steknu bolje obrazovanje, pa je zato odlučio da napustimo Umbulguri i da se preselimo u grad Vindam. Bila sam tužna kada smo se selili, ali u Vindamu sam mogla redovno da pohađam školu naredne četiri godine, od 1949. do 1952. Veoma sam zahvalna ocu što mi je omogućio takvo obrazovanje.

Majka je radila kod jednog doktora, koji mi je, kada sam sa 15 godina završila  školu, ponudio posao bolničarke u vindamskoj bolnici. Spremno sam prihvatila tu ponudu, pošto je u to vreme bilo teško naći posao.

Nekoliko godina kasnije, upoznala sam Aleka, jednog belca koji se bavio stočarstvom. Venčali smo se 1964. u Derbiju, mestu u kom se nalazila anglikanska crkva koju sam redovno posećivala. Jednog dana, na vrata su nam došli Jehovini svedoci. Rekla sam im da uopšte nisam zainteresovana i zamolila ih da više ne dolaze. Međutim, zaintrigiralo me je nešto što su rekli — da Bog ima lično ime, Jehova.

„Zar ne možeš sama da se moliš?“

Od 1965. godine, moj život je postao veoma težak. Moj muž je doživeo tri ozbiljne nesreće — dve s konjem i jednu s kolima. Na sreću, oporavio se od povreda i vratio se na posao. Međutim, ubrzo je doživeo još jednu nezgodu s konjem. Ovog puta je zadobio ozbiljne povrede glave. Kada sam stigla u bolnicu, doktor mi je rekao da će mi muž umreti. Bila sam očajna. Medicinska sestra je zamolila sveštenika da dođe da me vidi, ali on je rekao: „Ne mogu sada. Doći ću sutra!“

Rekla sam časnoj sestri da bih želela da sveštenik bude uz mene i moli se sa mnom. Ona je rekla: „Šta je s tobom? Zar ne možeš sama da se moliš?“ Zato sam počela da se molim crkvenim kipovima za pomoć, ali od toga nije bilo nikakve koristi. Izgledalo je da će moj muž umreti. Pomislila sam: ’Šta će biti sa mnom ako mi muž umre?‘ Takođe sam bila zabrinuta za svoje troje dece — Kristinu, Nanet i Džefrija. Kakav će im biti život bez oca? Na sreću, tri dana kasnije, on je došao k sebi i otpušten je iz bolnice 6. decembra 1966.

Premda se dosta dobro oporavio, moj muž je imao oštećenje mozga. Delimično je izgubio pamćenje, postao je nasilan i često je menjao raspoloženje. Nije mogao da se složi s decom i postajao je veoma agresivan ako nisu reagovala poput odraslih. Bilo je teško brinuti o njemu. Morala sam gotovo sve da radim za njega. Čak sam ga ponovo učila da čita i piše. Briga o njemu i izvršavanje kućnih obaveza veoma su me iscrpljivali i uzeli su svoj danak jer sam doživela nervni slom. Sedam godina nakon što je muž doživeo nesreću, složili smo se da se razdvojimo na neko vreme kako bi se moje zdravstveno stanje popravilo.

Povela sam decu i preselila sam se južno, u grad Pert. Pre preseljenja, moja sestra je počela da proučava Bibliju s Jehovinim svedocima u Kununuri, gradiću na zapadu Australije. Pokazala mi je sliku u knjizi Istina koja vodi do večnog života a na kojoj je prikazano biblijsko obećanje raja na zemlji. Iz knjige mi je pokazala i to da Bog ima ime, Jehova, i to mi se dopalo. Pošto u svojoj crkvi nikada nisam čula ništa o tome, odlučila sam da telefoniram Jehovinim svedocima čim se preselim u Pert.

Međutim, pomalo sam oklevala da ih zovem. A onda je jedne večeri zazvonilo zvono na vratima. Moj sin je otišao do vrata i brzo se vratio do mene govoreći: „Mama, evo onih ljudi za koje si rekla da ćeš im telefonirati!“ Bila sam zatečena, pa sam rekla: „Reci im da nisam tu!“ Međutim, sin mi je rekao: „Mama, ti znaš da ja ne smem da lažem.“ Postiđena, otvorila sam vrata. Kada sam ih pozdravila, zapazila sam izraz čuđenja na njihovom licu. Došli su da posete osobu koja je ranije tu živela. Pozvala sam ih unutra i obasula pitanjima, na koja sam zatim dobila zadovoljavajuće odgovore iz Biblije.

 Naredne sedmice, počela sam redovno da proučavam Bibliju sa Svedocima, i to pomoću knjige Istina koja vodi do večnog života. Zahvaljujući proučavanju, ponovo mi se probudila ljubav prema duhovnim stvarima. Dve sedmice kasnije, prisustvovala sam obeležavanju smrti Isusa Hrista. Počela sam da posećujem sastanke nedeljom, a ubrzo i radnim danima. Takođe sam počela da govorim drugima o onome što sam učila. Otkrila sam da pomaganje drugima da saznaju biblijske istine dobro utiče na moje mentalno i emocionalno zdravlje. Šest meseci kasnije, krstila sam se na oblasnom kongresu u Pertu.

Dok sam duhovno napredovala, počela sam da shvatam Jehovino gledište o svetosti braka, uključujući i biblijsko načelo iz 1. Korinćanima 7:13, koje glasi: „Žena koja ima muža koji nije vernik, a pristaje da živi s njom, neka ne ostavlja svog muža.“ Ovaj stih me je podstakao da se vratim Aleku.

Povratak u Derbi

Vratila sam se u Derbi 21. juna 1979, nakon što sam od muža bila razdvojena više od pet godina. Naravno, moja osećanja su bila pomešana i pitala sam se kako će on reagovati na moj povratak. Na moje iznenađenje, bio je oduševljen što sam se vratila, premda je donekle bio razočaran zbog toga što sam postala Jehovin svedok. Odmah je predložio da idem s njim u njegovu crkvu, u koju sam odlazila pre nego što sam se preselila u Pert. Objasnila sam mu da to nije moguće. Davala sam sve od sebe da ga poštujem kao poglavara i da budem dobra hrišćanska supruga. Pokušala sam da mu govorim o Jehovi i njegovim divnim obećanjima za budućnost, ali on nije bio zainteresovan.

Međutim, s vremenom Alek ne samo što je prihvatio moj novi način života, već mi je i finansijski pomagao kako bih mogla da prisustvujem kongresima i pokrajinskim sastancima, kao i skupštinskim sastancima. Bila sam veoma zahvalna kada mi je kupio kola — koja mnogo znače u ovom udaljenom delu Australije — kako bih mogla da ih koristim u hrišćanskoj službi. Braća i sestre, uključujući i pokrajinskog nadglednika, često su po nekoliko noći proveli kod nas. Alek je tako upoznao mnoge Svedoke, i izgleda da mu se dopalo njihovo društvo.

Osećala sam se kao Jezekilj

Uživala sam u posetama braće i sestara, ali suočavala sam se s jednim izazovom. Bila sam jedini Svedok u Derbiju. Najbliža skupština bila je u Brumu, 220 kilometara daleko. Zato sam odlučila da dajem sve od sebe u propovedanju dobre vesti. Uz Jehovinu pomoć, organizovala sam se i počela da svedočim od vrata do vrata. Bilo mi je teško, ali stalno sam se prisećala reči apostola Pavla: „Za sve imam snage uz pomoć onoga koji mi daje moć“ (Filipljanima 4:13).

Sveštenicima iz tog kraja je smetalo to što sam propovedala, a naročito što sam svedočila drugim Aboridžinima. Pokušali su da me zastraše i da me zaustave. Zbog njihovog protivljenja postala sam još odlučnija da nastavim, i redovno sam se molila Jehovi za pomoć. Često sam razmišljala o ohrabrenju upućenom Jezekilju: „Evo otvrdnuću tebi obraz prema njihovom obrazu, i otvrdnuću tebi  čelo prema njihovome čelu. Učiniću tvoje čelo kao dijamant, tvrđe od kremena. Ne boj ih se“ (Jezekilj 3:8, 9).

Nekoliko puta dok sam bila u kupovini, prišla su mi dva člana jedne crkve. Bučno su me ismevali, pokušavajući da privuku pažnju drugih kupaca. Ignorisala sam ih. Jednom kada sam bila na naknadnoj poseti kod jedne zainteresovane osobe, došao je sveštenik i optužio me da ne verujem u Isusa. Istrgao mi je Bibliju iz ruku, zabio mi je u lice a zatim gurnuo nazad u ruke. Gledajući ga pravo u oči, s blagošću ali i odlučno citirala sam Jovana 3:16 dokazujući da verujem u Isusa. Zaprepastio se zbog mog odgovora koji je odražavao snažno uverenje, i otišao je bez ijedne reči.

Uživala sam da propovedam Aboridžinima u području Derbija. U jednom mestu, sveštenik je pokušao da me zaustavi u propovedanju, ali onda je dobio premeštaj. Tako sam mogla da prenesem biblijsku poruku tim ljudima. Uvek sam želela da poput svoje tetke budem misionar, i sada sam upravo na neki način učestvovala u misionarskom delu, pomažući drugima da uče o Božjoj Reči. Mnogi Aboridžini su dobro reagovali na moje propovedanje i počela sam da proučavam Bibliju s nekoliko ljudi.

Svesna svojih duhovnih potreba

Pet godina sam bila jedini Jehovin svedok u Derbiju. Bilo mi je teško da ostanem duhovno jaka bez ohrabrenja koje pruža redovno sastajanje sa suvernicima. Jednom prilikom kada sam posebno bila obeshrabrena, otišla sam da se provozam. Kada sam se kasno posle podne  vratila kući, čekala me je jedna sestra sa sedmoro dece. Doneli su mi literaturu iz skupštine u Brumu, koja je kilometrima udaljena. Otada je ta sestra, Beti Baterfild, dolazila u Derbi jednom mesečno i ostajala sa mnom za vikend. Zajedno smo išle da propovedamo, a zatim smo kod mene zajedno razmatrale Kulu stražaru. Osim toga, ja sam jednom mesečno putovala u Brum.

Braća iz Bruma su bila veoma spremna da pomognu i ponekad su prelazila dug put kako bi mi pružili podršku u službi propovedanja. Podsticali su svu braću i sestre iz drugih gradova koji su prolazili kroz Derbi da me posete i idu sa mnom u službu. Ovi putnici su mi takođe donosili kasete sa snimcima javnih predavanja. Neki su razmatrali Kulu stražaru sa mnom. Ove kratke posete bile su veoma ohrabrujuće.

Stiže još pomoći

Nekoliko godina, dodatno ohrabrenje su mi pružali Artur i Meri Vilis, bračni par u penziji, iz južnog dela zapadne Australije. Oni su dolazili na tri meseca tokom hladnijeg perioda u godini. Brat Vilis je vodio većinu sastanaka i predvodio u službi propovedanja. Zajedno smo putovali u udaljenije delove platoa Kimberli i posećivali rančeve u tim zabačenim krajevima. Svaki put kada bi brat i sestra Vilis odlazili, osećala sam veliku prazninu.

Konačno, pred kraj 1983, primila sam radosnu vest da će se jedna porodica — Deni i Deniz Sterdžen i njihova četiri sina — preseliti u Derbi. Kada su stigli, redovno smo održavali sedmične sastanke i zajedno učestvovali u službi propovedanja. Godine 2001, osnovana je skupština. Danas u Derbiju postoji jaka skupština od 24 objavitelja Kraljevstva, s dvojicom starešina i jednim slugom pomoćnikom, koji dobro brinu o nama u duhovnom pogledu. Ponekad na sastancima bude čak do 30 prisutnih.

Kada se osvrnem na sve ove godine, toplo mi je oko srca kada se setim kako mi je Jehova pomagao da mu služim. Iako moj muž nije postao Svedok, i dalje me podržava na druge načine. Petoro članova moje porodice postali su kršteni Svedoci — moje dve ćerke, dve unuke i moja sestričina. Još nekoliko rođaka proučava Bibliju s Jehovinim svedocima.

Iskreno sam zahvalna Jehovi što mi je pomogao da ga nađem. Odlučna sam da mu zauvek pripadam (Psalam 65:3).

[Fusnota]

[Mapa/Slike na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

AUSTRALIJA

Vindam

Kimberli plato

Derbi

Brum

Pert

[Izvori]

Kengur i lirorepa: Lydekker; koala: Meyers

[Slika na 14. strani]

Kada sam radila kao medicinska sestra u vindamskoj bolnici, 1953.

[Slika na 15. strani]

Skupština u Derbiju 2005.