Dobra vest stiže do zabačenih krajeva Bolivije

NAS dvadesetak okupilo se na obali, nestrpljivo iščekujući da krenemo na jednodnevno putovanje do sela koja se nalaze uzvodno. Nalazimo se u podnožju Anda, na mestu gde se reka Beni sliva u prostranu niziju koju obuhvata amazonski basen. Mesto je izuzetno lepo.

Međutim, mi nismo turisti. Neki od nas su odavde, dok su se drugi iz udaljenih gradova preselili u Rurenabak. To je prelep gradić pun drveća s rascvetalim krošnjama, kuća sa slamnatim krovovima i ulica čiji se mir naruši jedino kada slučajno prođe neki motocikl koji se koristi kao taksi. Zašto smo krenuli na put?

Ono što se dešava tu sasvim je uobičajeno i u mnogim drugim delovima Bolivije. Jehovini svedoci iz većih gradova, kao i iz drugih zemalja, prenose dobru vest o Božjem Kraljevstvu u manjim mestima (Matej 24:14).

Bolivija se nalazi u centralnom delu Južne Amerike. Ova država prostire se na površini koja je dva puta veća od Francuske, ali broj njenih stanovnika je skoro deset puta manji od broja stanovnika Francuske. Većina ljudi živi ili u većim gradovima ili u rudarskim mestima koja se nalaze na ogromnim visinama, ili pak u poljoprivrednim centrima u dolini. U tropskoj niziji, naselja su teško pristupačna zbog velikih pojaseva šume.

Pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, odvažne  misionarke kao što su Beti Džekson, Elsi Menberg, Pamela Mozli i Šarlot Tomašafski predvodile su u delu propovedanja u mnogim zabačenim naseljima. Poučavale su iskrene ljude biblijskoj istini i učestvovale u osnivanju manjih skupština. Tokom osamdesetih i devedesetih godina, broj Jehovinih svedoka uvećao se šest puta, i to uglavnom u većim gradovima. Sada u svakom kraju nekog većeg grada postoji skupština. Postoje u bogatijim delovima grada, u kojima se nalaze poslovne zgrade, lepe vile i supermarketi. Ali ima ih i na periferiji grada, gde se mogu videti kolibe od nepečene opeke, otvorene pijace i meštani u šarenoj domorodačkoj nošnji. Međutim, šta se može učiniti kako bi se većem broju ljudi koji žive u zabačenim krajevima pomoglo da upoznaju Jehovu?

Žrtvovanje udobnosti gradskog života

U poslednje dve decenije, ljudi iz bolivijskih rudarskih mesta i sela masovno su se selili u gradove. Sasvim je neuobičajeno da se neko seli u suprotnom smeru — iz grada u selo. U mnogim selima postoji samo jedan telefon, a struje ima samo nekoliko sati na dan. Svedoci koji žive u ovim malim mestima viđaju se sa suvernicima samo jednom godišnje, na kongresu, a putovanje na kongres često je skupo, opasno i iscrpljujuće. U seoskim školama može se steći samo osnovno obrazovanje. Šta onda motiviše neke Jehovine svedoke da se iz gradova presele u sela?

„Imao sam priliku da gradim karijeru u La Pazu“, nedavno je rekao Luis. „Međutim, roditelji su mi uvek govorili da je delo stvaranja učenika najbolja karijera. Zbog toga sam završio kratak kurs građevinarstva. Dok sam bio na odmoru u Rurenabaku, zapazio sam kako su ljudi željni da čuju dobru vest. Kada sam video da tamo ima malo braće, jednostavno sam osećao da treba da odem i da im pomognem. Sada vodim 12 biblijskih studija. Na primer, proučavam s jednim mladim čovekom i njegovom ženom, koji imaju četvoro dece. On je mnogo pio i kockao se, ali prekinuo je sa svim tim i počeo je svojim prijateljima da govori o tome šta uči o Jehovi. Uvek se priprema za proučavanje. Kada treba da ode na tri-četiri dana u šumu u seču drva, oseća se loše jer ne želi da propusti išta od hrišćanskih aktivnosti. Pošto vidim celu porodicu na hrišćanskim sastancima, osećam da je vredelo žrtvovati se i doći tu.“

Huana je samohrana majka. „Radila sam kao kućna pomoćnica u La Pazu“, kaže  ona. „Dok je moj sin još uvek bio mali, započela sam s punovremenom službom. Kada sam jednom bila u Rurenabaku, shvatila sam koliko bih više mogla da učinim ako bismo se preselili ovde. Tako smo došli, i ja sam pronašla posao kao kućna pomoćnica. U početku sam teško podnosila vrućinu i insekte. Međutim, sada smo tu već sedam godina. Proučavam Bibliju s mnogima, i mnoge od tih osoba pokazuju svoje cenjenje tako što dolaze na sastanke.“ Huana i njen sin su među onima koji se ukrcavaju na čamac koji kreće uzvodno. Srdačno vas pozivamo da pođete s nama u plovidbu.

Uzvodna plovidba

Približavamo se uskom procepu između planina uz buku motora našeg čamca. Jato papagaja krešti, protestujući zbog našeg dolaska. Zamućena voda koja se sliva s planina stvara snažne vrtloge oko nas dok čamdžija vešto upravlja čamcem i savladava struju. U toku prepodneva, iskrcavamo se u jednom malom selu. Tu srećemo starešinu skupštine Rurenabak, koji nam pokazuje gde treba da propovedamo.

Meštani nas gostoljubivo dočekuju, bilo to u hladovini nekog drveta, bilo u kući od bambusovine s krovom od palminog lišća. Uskoro nailazimo na mlad bračni par koji gnječi šećernu trsku u drvenoj presi koju su napravili. Sok se cedi u jednu bakrenu posudu. Kasnije će kuvati taj sok dok od njega ne postane tamni šećerni sirup koji se može prodati u gradu. Pozivaju nas u kuću i postavljaju nam mnoga pitanja o Bibliji.

Nastavljamo da se krećemo uzvodno, propovedajući od sela do sela. Mnogi cene kada čuju da Biblija govori o tome da više neće biti bolesti i smrti (Isaija 25:8; 33:24). Ovde je medicinska nega vrlo oskudna i mnoge porodice su doživele gorko iskustvo gubitka deteta. Život onih koji se bave zemljoradnjom ili ribarenjem da bi preživeli težak je i nesiguran. Zato mnogima pažnju privlači Božje obećanje zabeleženo u 72. psalmu, o vladavini koja će rešiti problem siromaštva. Pa ipak, da li će zainteresovane osobe koje žive u ovim zabačenim krajevima biti spremne da ulože trud kako bi prisustvovale hrišćanskim sastancima? To su se pitali i Erik i Viki, koji su punovremeni propovednici u Santa  Rosi, na tri sata vožnje od amazonskog basena.

Da li će zainteresovane osobe doći?

Erik i Viki su pre 12 godina došli u Boliviju iz Kalifornije. Putujući nadglednik im je predložio da se presele u Santa Rosu. „U mestu postoje samo dva telefona, a pristup Internetu nije moguć“, kaže Viki. „Ima mnogo divljih životinja. Često viđamo aligatore, nojeve i velike zmije dok motociklima idemo na udaljena područja. Međutim, s ljudima je ipak zanimljivije. Proučavamo Bibliju s mladim bračnim parom Vaka, koji ima četvoro male dece. Mesto gde žive od grada je udaljeno oko 26 kilometara. Otac je ranije bio pijanica, ali sada se promenio. Svake sedmice, on vodi u Dvoranu Kraljevstva celu porodicu, kao i svoju mlađu sestru. Svoju ženu i bebu vozi na prtljažniku svog velikog bicikla. Devetogodišnje dete vozi svoju sestricu na drugom biciklu, a osmogodišnje dete samo vozi bicikl. Treba im tri sata da bi stigli u dvoranu.“ Ova porodica zaista voli Jehovu i ulaže sav trud kako bi bila na sastancima sa skupštinom.

Za samo 18 meseci, tri osobe su ispunile uslove za krštenje, a oko 25 njih dolazi u novu Dvoranu Kraljevstva u Santa Rosi. Premda mnogi ljudi žele da proučavaju Bibliju, mnogi moraju da savladaju velike prepreke kako bi služili Jehovi.

Izazov legalizovanja brakova

Marina i Osni, misionari koji služe u jednom zabačenom mestu blizu bolivijsko-brazilske granice, objašnjavaju da mnogi ovde ne gledaju na brak kao na trajnu zajednicu. Oni često menjaju partnera s kojim žive. „To je problem koji ometa duhovni napredak“, kaže Osni. „Kada ljudi žele da postanu pravi hrišćani, to je i komplikovano i skupo. Neki su morali da prekinu sve veze koje su imali ranije kako bi mogli da legalizuju brak. Međutim, shvativši da je zakonska registracija braka biblijski zahtev, neki su se stvarno potrudili kako bi zaradili novac za takse koje su morali da plate“ (Rimljanima 13:1, 2; Jevrejima 13:4).

Marina priča Norbertovo iskustvo. „On je živeo s nekoliko žena pre nego što je počeo da živi s jednom ženom koja radi u pekari. Ona je oko 35 godina mlađa od njega i ima sina kog je Norberto usvojio. Dok je dečak rastao, Norberto je želeo da bude bolji primer za njega. Zato je, kada su Svedoci došli u pekaru i ponudili mu da besplatno proučava Bibliju kod kuće, Norberto to prihvatio, premda nije znao da čita i već je imao preko 70 godina. Pošto su Norberto i žena s kojom je živeo saznali šta Jehova traži, venčali su se i nakon toga krstili. Dečak je postao odgovoran hrišćanski mladić — baš ono što je njegov očuh priželjkivao. Norberto je naučio da čita i čak drži govore na skupštinskim sastancima. Premda je prilično slab zbog poodmaklih godina, revan je propovednik dobre vesti.“

Opunomoćeni Jehovinim duhom

Isus je rekao svojim sledbenicima: ’Primićete silu kad sveti duh dođe na vas, i bićete mi svedoci sve do najudaljenijeg dela zemlje‘ (Dela apostolska 1:8). Veoma je ohrabrujuće videti kako Božji duh motiviše mnoge hrišćane i hrišćanke da se presele na udaljena područja! Na primer, 2004. je oko 30 revnih hrišćana prihvatilo privremene dodele kao specijalni pioniri na izolovanim područjima. Oni cene primer oko 180  stranaca koji su došli u Boliviju da služe kao pioniri, pokrajinski nadglednici, betelski dobrovoljci i misionari. Objavitelji Kraljevstva, kojih u Boliviji ima 17 000, vode oko 22 000 biblijskih studija u domovima zainteresovanih osoba.

Svoj toj braći veliku radost donosi saznanje da ih vodi Jehovin duh. Na primer, Robert i Keti su dobili misionarsku dodelu u Kamiriju. Ovo mesto koje se nalazi kraj jedne reke usred valovitih zelenih brda uvek je bilo teško pristupačno zbog svog položaja. „Izgleda da smo došli baš u pravi čas“, kaže Robert. „Za dve godine, oko 40 osoba su postale objavitelji dobre vesti.“

Pijanica i kockar se odaziva na dobru vest

Mnogi ljudi su bili impresionirani promenama koje su napravile osobe koje proučavaju Bibliju. Na primer, jednog dana pre oko četiri godine, Arijel, koji je mnogo pio, ležao je u krevetu zbog mamurluka. Iako je postao popularan zbog svog kockanja, mučile su ga brige kao što su ogromni dugovi, problematičan brak i zapostavljene ćerke. Njegova razmišljanja prekinuo je jedan Jehovin svedok koji mu je pokucao na vrata. Arijel je dugo i pažljivo slušao dok je brat objašnjavao Bibliju. Uskoro je Arijel ponovo bio u krevetu, ali sada je čitao o srećnom porodičnom životu, o raju i služenju Bogu. Nešto kasnije, pristao je da proučava Bibliju.

Kada su malo pre pomenuti misionari stigli u Kamiri, Arijelova žena Arminda takođe je proučavala — ali ne baš s velikim žarom. „Pokušaću sve kako bi on prestao da pije“, rekla je. „Ali sumnjam da će od toga biti nešto. On je izgubljen slučaj.“ Međutim, proučavanje Biblije je bilo mnogo zanimljivije nego što je očekivala. Za godinu dana, ona se krstila i počela je da svedoči svojoj rodbini. Nedugo nakon toga, nekoliko njenih rođaka predali su svoj život Jehovi.

Što se tiče Arijela, on se borio da prestane da pije, puši i da se kocka. Prekretnica je bila kada je sve svoje prijatelje pozvao na obeležavanje Isusove smrti. Tada je odlučio: „Sa onim ko ne dođe, više se neću družiti. A sa onima koji dođu, počeću da proučavam Bibliju.“ Tako je s trojicom prijatelja počeo da proučava Bibliju. Čak i pre nego što je Arijel postao član skupštine, proučavao je Bibliju s jednim rođakom koji je napredovao i krstio se istog dana kada i on. Arminda kaže: „Onaj stari Arijel više ne postoji.“

Robert priča: „Kada smo zadnji put brojali, 24 člana njegove porodice redovno je dolazilo na sastanke. Desetoro njih su se krstili, a još osam njih su nekršteni objavitelji. Neki koji su videli njihove promene u ponašanju takođe su počeli da proučavaju Bibliju i dolaze na skupštinske sastanke. Broj prisutnih na sastancima povećao se sa 100 na 190. Keti i ja vodimo oko 30 biblijskih studija, i sve te osobe dolaze na sastanke. Zaista smo srećni što smo tu.“

Ono što se dešava u zabačenim krajevima Bolivije predstavlja samo mali deo onoga što je prorečeno u 7. poglavlju Otkrivenja. Tamo se govori o tome kako će se u ’Gospodovom danu‘ širom sveta sakupljati osobe koje će preživeti veliku nevolju (Otkrivenje 1:10; 7:9-14). Nikada ranije u ljudskoj istoriji nisu milioni ljudi iz svih naroda bili ujedinjeni u obožavanju jedinog pravog Boga. Kakav dirljiv dokaz da je ispunjenje Božjih obećanja blizu!

[Slika na 9. strani]

Beti Džekson

[Slika na 9. strani]

Pamela Mozli

[Slika na 9. strani]

Elsi Menberg

[Slika na 9. strani]

Šarlot Tomašafski, skroz desno

[Slika na 10. strani]

Erik i Viki došli su da služe tu gde je veća potreba za objaviteljima Kraljevstva

[Slika na 10. strani]

Porodica Vaka svake sedmice tri sata putuje biciklima do Dvorane Kraljevstva

[Slika na 11. strani]

Seljani koji žive kraj reke Beni pažljivo slušaju dobru vest

[Slika na 12. strani]

Robert i Keti služe kao misionari u Kamiriju