Biblijska knjiga o Jestiri

KNJIGA o Jestiri je deo Hebrejskih spisa. Nazvana je po imenu glavne junakinje, mada se u nekim prepisima latinske Vulgate naziva po Asviru, persijskom kralju koji je još jedna istaknuta ličnost u ovom izveštaju. Jevreji je nazivaju Megila Ester ili samo Megila što znači „svitak“, budući da je zbog svog sadržaja bila veoma dragocena za njih.

U Svetom pismu se ne kaže ko je napisao knjigu o Jestiri. Neki izučavaoci pripisuju tu zaslugu Jezdri, ali više dokaza ukazuje da je to bio Mardohej. On je bio u poziciji da zna i najmanje detalje spomenute u ovoj priči u vezi s brigama koje su morile njega samog i Jestiru, postupcima članova Amanove porodice i posebno onim što se dešavalo na dvoru u Susanu. Zahvaljujući tome što je postavljen na položaj premijera persijske vlade, imao je pristup zvaničnim dokumentima koji se spominju u ovom izveštaju. Kao što su Danilo, Jezdra i Nemija bili na službenim položajima u persijskoj vladi u neko drugo vreme i napisali biblijske knjige u kojima se opisuje odnos između Jevreja i te svetske sile, tako je i Mardohej uz Jehovin blagoslov najverovatnije bio pisac knjige o Jestiri.

Događaji koji se opisuju u ovom izveštaju dešavaju se tokom vladavine kralja Asvira u vreme kada je Persijsko carstvo zauzimalo teritoriju od Indije do Etiopije i obuhvatalo 127 pokrajina, to jest oblasti pod njihovom nadležnošću (Jestira 1:1). Te činjenice, kao i to što ih je Jezdra uvrstio u kanon ograničavaju vreme dešavanja na period vladavine jednog od sledeća tri kralja, koja su poznata svetovnoj istoriji: Darije I Persijanac, Kserks I i Artakserks Dugoruki. Međutim, i za Darija I i za Artakserksa Dugorukog zna se da su već imali naklonost prema Jevrejima pre 12. godine svog vladanja, što nije bio slučaj sa Asvirom koji se pominje u knjizi, budući da on očigledno nije bio dobro upoznat s Jevrejima i njihovom religijom, niti je imao posebnu naklonost prema njima. Zbog toga se smatra da je Asvir iz knjige o Jestiri Kserks I, sin persijskog kralja Darija Velikog. Neki prevodi (An American Translation, Moffatt) čak u tekstu umesto „Asvir“ koriste „Kserks“.

U knjizi o Jestiri, vladavina ovog kralja verovatno se računa od vremena kada je vladao zajedno sa svojim ocem Darijem Velikim. Pošto se prvi događaji pomenuti u ovoj knjizi dešavaju treće godine njegove vladavine, a ostatak izveštaja se odnosi na preostalo vreme vladanja, knjiga očigledno obuhvata period od 493. pre n. e. do 475. pre n. e.

Pisanje knjige o Jestiri počelo je nedugo posle 12. godine Kserksove vladavine i po svemu sudeći je trajalo do kraja njegove vladavine (oko 475. pre n. e.). Živopisan stil pisanja ukazuje na to da je pisac bio očevidac zapisanih događaja. Štaviše, jasno ukazivanje na to da je pisac imao pristup državnim dokumentima vodi do zaključka da je ova knjiga verovatno napisana u Susanu u pokrajini Elam, koja je tada bila deo Persije (Jestira 10:2). Persijske i haldejske reči pomešane s hebrejskim potvrđuju gore pomenuto vreme pisanja, kao i to da je mesto pisanja bila Persija.

Moguće je da je Jezdra doneo tu knjigu iz Vavilona u Jerusalim 468. pre n. e., jer ju je Velika jerusalimska sinagoga već imala u kanonu pre nego što se razdoblje koje se njime obuhvata završilo oko 300. pre n. e.

Neki osporavaju kanonstvo knjige o Jestiri jer se u Hrišćanskim grčkim spisima ona ne citira niti se na nju ukazuje. Ali, taj prigovor nije uverljiv, jer slična situacija postoji i kod drugih knjiga koje su priznate kao kanonske, kao što su Jezdra i Propovednik. Melito Sardski, Grigorije Nazijanski i Atanasije su među onima koji su izostavili ovu knjigu u svom spisku kanonskih knjiga. Međutim, Jeronim, Avgustin i Origen navode ovu knjigu po njenom imenu. U kolekciji Čestera Bitija, Jezekilj, Danilo i knjiga o Jestiri pronađeni su u jednom kodeksu koji je verovatno nastao u prvoj polovini trećeg veka n. e. Izgleda da Jevreji, a ni prvi hrišćani, nikada nisu doveli u pitanje verodostojnost ove knjige. U svojim prevodima Biblije, Jevreji su je najčešće uključivali u Hagiografu (Spisi) između Propovednika i Danila.

Kasnije su u ovu knjigu dodati neki apokrifni delovi. Izvesni izučavaoci smatraju da su uneti oko 100. pre n. e., otprilike 300 godina nakon što je prema tradicionalnom mišljenju utvrđen kanon Hebrejskih spisa.

Neki smatraju da je ova knjiga bezbožnička, budući da se nigde u njoj Bog ne spominje direktno. Međutim, u njoj se govori o jevrejskom postu i „molitvama za pomoć“ (Jestira 4:3, 16; 9:31, NW). Takođe, u knjizi se ukazuje na to da je Bog u pravi čas upravljao događajima u noći tokom koje kralj nije mogao da spava (6:1), kao i na to da je možda bila Božja namera da Jestira postane kraljica (4:14). Nadalje, činjenica da je Mardohej odlučno odbio da se pokloni Božjem neprijatelju Amanu, koji je kao Agagej možda bio poreklom Amaličanin, pokazuje da je Mardohej obožavao Jehovu (Jestira 3:1-6; Izlazak 17:14).

Istorijska i arheološka otkrića potvrđuju autentičnost knjige o Jestiri. Dovoljno je da spomenemo nekoliko primera. Verodostojno je opisan način na koji su Persijanci iskazivali čast nekoj osobi (Jestira 6:8). Kraljevske boje na persijskom dvoru bile su belo i plavo (ili ljubičasto). U Jestiri 8:15 čitamo da je Mardohej nosio ’kraljevske haljine plave i bele‘ i plašt purpurne boje.

 Jestira se „pojavi... u tremu upravitelja dvora kraljevskoga prema stanu kraljevom. Kralj seđaše na svom kraljevskom prestolu u dvoru kraljevskome, prema vratima od dvora. Kad kralj ugleda kraljicu Jestiru, koja je stajala u tremu, ona nađe milost pred očima njegovim“ (Jestira 5:1, 2). Iskopine su potvrdile da su detalji ovog opisa tačni. Između ženskih odaja i trema nalazio se hodnik, a sa druge strane trema nasuprot hodniku nalazila se kraljevska dvorana, to jest kraljevski presto. Presto je bio smešten na sredini malo udaljenog zida, i sa tog povoljnog položaja kralj je mogao videti iza pregrade koja se nalazila između i mogao je videti da kraljica čeka da bude primljena. Daljni detalji iz knjige pokazuju da je pisac vrlo dobro poznavao dvor. Očigledno je da su neosnovani prigovori da se u knjizi iznose neistorijske i netačne informacije o persijskom životu i običajima.

Snažan dokaz da je knjiga autentična jeste praznik Purim, to jest Žrebovi, koji Jevreji slave i dan-danas. Na godišnjicu ovog praznika u sinagogama se čita cela knjiga. Kaže se da se u jednom zapisu na klinastom pismu, koji je najverovatnije iz Borsipa, ukazuje na persijskog službenika po imenu Marduka (verovatno Mardohej) koji je živeo u gradu Suza (Susan) pred kraj vladavine Darija I ili početkom vladavine Kserksa I (Zeitschrift für die alttestamentliche Wissenschaft, 1940/41, tom 58, str. 243, 244; 1942/43, tom 59, str. 219).

Knjiga o Jestiri je u potpunom skladu sa ostalim delovima Svetog pisma i dopunjuje izveštaje iz Jezdre i Nemije tako što govori o tome šta se dešavalo sa izgnanim Božjim narodom u Persiji. Kao i celo Pismo, i ona je napisana da bi nam pružila ohrabrenje, utehu i pouku (Rimljanima 15:4).