Životna priča

Znao sam šta je ispravno i to sam i činio

ISPRIČAO HEJDIN SANDERSON

Isus je jednom prilikom rekao svojim apostolima: „Ako to znate, srećni ste ako tako i činite“ (Jovan 13:17). Da, mi možemo znati šta je ispravno, ali ponekad je izazov da to i činimo! Međutim, nakon 80 godina životnog iskustva, od kojih sam 40 proveo u misionarskoj službi, uveren sam u istinitost ovih Isusovih reči. Činjenje onoga što je u skladu s Božjom voljom zaista vodi do sreće. Dozvolite mi da vam objasnim.

GODINE 1925, kada sam imao tri godine, moji roditelji su prisustvovali jednom biblijskom predavanju u našem rodnom gradu Njukasl, u Australiji. Govor pod naslovom „Milioni koji sada žive neće nikada umreti“ uverio je moju majku da je pronašla istinu i ona je počela redovno da posećuje hrišćanske sastanke. Međutim, očeva zainteresovanost nije dugo trajala. On se usprotivio majčinoj novopronađenoj veri i zapretio da će je ostaviti ako ne prestane s tim. Majka je volela oca i želela je da porodicu zadrži na okupu. Ipak, znala je da poslušnost Bogu treba da bude na prvom mestu i zato je čvrsto odlučila da radi ono što je ispravno u Božjim očima (Matej 10:34-39). Otac nas je napustio, i nakon toga viđao sam ga samo povremeno.

Kada se osvrnem na to vreme, divim se lojalnosti koju je moja majka pokazala prema Bogu. Zahvaljujući njenoj odluci, život moje starije sestre Bjule i moj život bili su puni duhovnih blagoslova. Iz njenog primera smo izvukli i jednu važnu pouku — kada znamo šta je ispravno, moramo se truditi da to i činimo.

 Ispiti vere

Istraživači Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali, uložili su puno truda kako bi pomogli našoj porodici. Moja baka se preselila kod nas i takođe je prihvatila biblijsku istinu. Ona i mama su postale nerazdvojni partneri u službi propovedanja i svojim dostojanstvenim držanjem i srdačnim pristupom zadobile su poštovanje ljudi.

U međuvremenu, mene su starija hrišćanska braća uzela pod svoje okrilje i pružila mi dragocenu obuku. Ubrzo sam naučio da koristim kartice za svedočenje kako bih ljudima na jednostavan način preneo biblijsku poruku. Takođe sam puštao biblijska predavanja na portabl gramofonu i učestvovao u povorkama noseći plakat kroz glavnu ulicu u našem gradu. Nije mi bilo lako da to radim, jer sam se borio sa strahom od ljudi. Međutim, znao sam šta je ispravno i bio sam rešen da to i činim.

Po završetku škole, počeo sam da radim za jednu banku, što je podrazumevalo putovanje po njenim brojnim filijalama širom države Novi Južni Vels. Iako je bilo nekoliko Svedoka u tom delu zemlje, obuka koju sam ranije primio pomogla mi je da sačuvam svoju veru živom. Majka mi je pisala ohrabrujuća pisma koja su me duhovno jačala.

Ta pisma su bila pomoć u pravo vreme. Počeo je Drugi svetski rat i očekivala me je regrutacija. Šef banke je bio revnostan vernik i vojni zapovednik u tom kraju. Kada sam mu objasnio neutralan stav koji zastupam kao hrišćanin, on mi je postavio ultimatum — ili da napustim svoju veru ili posao u banci! Cela situacija je dostigla vrhunac kada sam se javio u regrutni centar. Tamo je bio i moj šef i posmatrao me s velikim interesovanjem dok sam prilazio stolu za registraciju. Kada sam odbio da potpišem formular za regrutaciju, službenici su postali neprijateljski raspoloženi. To je bila vrlo napeta situacija, ali sam bio odlučan da uradim ono što je ispravno. Uz Jehovinu pomoć, ostao sam smiren i nepokolebljiv. Kada sam kasnije saznao da me traže neki nasilnici, brzo sam spakovao stvari i prvim vozom napustio grad!

Po povratku u Njukasl, zajedno sa još sedmoricom braće koja su odbila vojnu službu, pozvan sam na sud radi saslušanja. Osuđeni smo na tri meseca prinudnog rada u zatvoru. Iako je zatvor bio jedno neprijatno iskustvo, doživeli smo blagoslove zato što smo činili ono što je ispravno. Nakon što smo pušteni iz zatvora, jedan od onih s kojima sam bio u ćeliji, brat po imenu Hilton Vilkinson, pozvao me je da radim kod njega u foto-studiju. Tamo sam upoznao svoju buduću suprugu Melodi, koja je radila u tom studiju kao pomoćnica. U to vreme sam se i krstio u znak svog predanja Jehovi.

Cilj — punovremena služba

Nakon venčanja, Melodi i ja smo otvorili svoj foto-studio u Njukaslu. Ubrzo smo imali toliko posla da je naše fizičko i duhovno zdravlje počelo da trpi. Otprilike u to vreme, Ted Džeres, koji je tada služio u australijskoj podružnici Jehovinih svedoka i koji je sada član Vodećeg tela, razgovarao je s nama o našim duhovnim ciljevima. Nakon tog razgovora, odlučili smo da prodamo lokal i pojednostavimo način života. Potom smo 1954. kupili malu kamp-prikolicu, preselili se u grad Balarat u državi Viktorija i počeli da služimo kao pioniri, to jest punovremeni jevanđelizatori.

 Jehova je blagoslovio naš trud dok smo sarađivali s malom skupštinom u Balaratu. U roku od 18 meseci, broj prisutnih na sastancima povećao se sa 17 na 70. Zatim smo dobili poziv da započnemo s putujućom službom, to jest pokrajinskim delom u državi Južna Australija. Tokom naredne tri godine, uživali smo u društvu braće iz skupština u gradu Adelaid i područjima gde se uzgaja grožđe i limun duž reke Marej. Naš život se potpuno promenio! Bili smo srećni dok smo služili zajedno s našom srdačnom braćom i sestrama. Bila je to zaista velika nagrada za činjenje onoga što je ispravno!

Misionarska služba

Godine 1958, pisali smo australijskoj podružnici da bismo želeli da prisustvujemo Međunarodnom kongresu „Božanska volja“ koji se održavao krajem te godine u Njujorku. Odgovorili su nam tako što su nam poslali molbu za misionarsku školu Gilead u Sjedinjenim Državama. Pošto smo imali preko 30 godina, mislili smo da smo prešli starosnu granicu za tu školu. Ipak, poslali smo molbu i bili smo pozvani da pohađamo 32. razred. Negde na polovini obuke u školi, dobili smo misionarsku dodelu — Indiju! Iako smo isprva bili u strahu, želeli smo da učinimo ono što je ispravno i rado smo prihvatili našu dodelu.

Putovali smo brodom i stigli smo u Bombaj (sada Mumbaj) jednog ranog jutra 1959. Na stotine radnika je spavalo duž obale u luci. U vazduhu su se osećali čudni mirisi. Kada je zasijalo sunce, mogli smo naslutiti šta nas očekuje. Nikada ranije nismo doživeli takvu vrućinu! Dočekao nas je jedan par misionara, Linton i Dženi Dauer, koji su pionirili s nama u Balaratu. Odveli su nas do indijskog Betela, koji se nalazio u jednom skučenom stanu nedaleko od centra grada. Tu je živelo šest betelskih dobrovoljaca. Brat Edvin Skiner, koji je služio kao misionar u Indiji od 1926, posavetovao nas je da kupimo dve platnene putne torbe pre nego što krenemo na svoju dodelu. Takve torbe su se često mogle videti u indijskim vozovima i bile su nam od velike koristi tokom kasnijih putovanja.

Nakon dva dana putovanja vozom, stigli smo do naše dodele, grada Tiruččirapalija koji se nalazio u južnoj državi Madras (sada Tamil Nadu). Tamo smo zatekli troje specijalnih pionira iz Indije koji su propovedali stanovništvu od 250 000 ljudi. Uslovi za život su bili krajnje jednostavni. Jednom prilikom smo ostali s manje od 4 dolara u džepu. Ali, Jehova nas nije napustio ni kada smo i to malo novca potrošili. Jedan čovek koji je proučavao Bibliju pozajmio nam je novac da iznajmimo kuću koja je bila prikladna za održavanje sastanaka. Drugom prilikom, kada smo ostali bez hrane, jedan ljubazni komšija nam je doneo domaće jelo s karijem. Dopalo mi se, ali je bilo toliko žestoko začinjeno da sam dobio štucavicu!

U službi propovedanja

Iako su neki ljudi u Tiruččirapaliju znali engleski, većina njih je govorila tamilski. Zato smo se potrudili da naučimo jednostavne uvode na tom jeziku koje smo koristili u službi propovedanja. Zbog toga su nas cenili mnogi meštani.

Istinski smo uživali u službi od kuće do kuće. Indijci su gostoljubivi ljudi i većina njih nas je pozivala da svratimo na osveženje. Pošto se temperatura obično kreće oko 40 stepeni Celzijusa, bili smo im veoma zahvalni za takvu gostoljubivost. Pre nego što bismo im preneli našu poruku, običaj je nalagao da prvo razgovaramo o ličnim stvarima. Stanari su nas često pitali: „Odakle ste? Da li imate dece? A zašto nemate?“ Zatim bi nam preporučili nekog dobrog lekara! Svejedno, takvi razgovori su bili prilika da nas bolje upoznaju i da im objasnimo važnost biblijskog dela koje obavljamo.

Većina ljudi se izjašnjavala da pripada hinduističkoj religiji, čija se verovanja umnogome razlikuju od hrišćanstva. Umesto da raspravljamo o složenosti hinduističke filozofije, mi smo jednostavno  propovedali dobru vest o Božjem Kraljevstvu, i to je donelo rezultate. Tokom šest meseci, skoro 20 osoba počelo je da dolazi na sastanke u našem misionarskom domu. Među njima je bio građevinski inženjer po imenu Nalatambi. On i njegov sin Vidžajalajan kasnije su pomogli da 50 osoba postanu Jehovine sluge. Vidžajalajan je neko vreme služio i u indijskoj podružnici.

Stalno u pokretu

Nakon nepunih šest meseci provedenih u Indiji, dobio sam poziv da služim kao prvi stalni oblasni nadglednik u toj zemlji. Trebalo je da putujem po celoj Indiji, organizujem pokrajinske sastanke i sarađujem s devet različitih jezičkih grupa. To je bilo vrlo naporno. Spakovali smo odeću i opremu za narednih šest meseci u tri limena kofera i naše dobre stare putne torbe i vozom otputovali iz Madrasa (sada Čenai). Pošto je naša oblast zauzimala teritoriju od oko 4 500 kilometara u prečniku, bili smo stalno u pokretu. Jednom prilikom smo u nedelju održali pokrajinski sastanak u gradu Bangalor koji se nalazio na jugu. Potom smo putovali na sever do Dardžilinga u podnožju Himalaja da bismo služili na drugom pokrajinskom sastanku sledeće sedmice. Put do Dardžilinga bio je dugačak 2 700 kilometara i morali smo pet puta da presedamo.

Tokom naših prvih putovanja, rado smo prikazivali film Društvo novog sveta u akciji. To je bio dobar način da se ljudi upoznaju sa svetskim delom Jehovine zemaljske organizacije. Često bi na stotine osoba prisustvovalo tim projekcijama. Jednom prilikom smo prikazivali film grupi koja se okupila pored puta. Dok smo gledali film, pojavili su se sivi oblaci koji su se brzo približavali preteći olujom. Pošto se okupljeno mnoštvo već jednom bunilo kada smo prekinuli film, odlučio sam da nastavim s prikazivanjem, ali sam ubrzao projekciju. Bili smo srećni što se film završio pre nego što su prve kapi kiše počele da padaju.

U narednim godinama, Melodi i ja smo obišli skoro sve delove Indije. Pošto svaka oblast ima jedinstvenu hranu, odeću, jezik i pejzaž, imali smo osećaj kao da putujemo iz jedne zemlje u drugu. Kakva se divna raznolikost može videti u Jehovinom stvarstvu! To važi i za životinjski svet u Indiji. Jednom prilikom, dok smo kampovali u nepalskoj džungli, imali smo priliku da izbliza vidimo ogromnog tigra. To je veličanstvena životinja. Taj prizor nam je ojačao želju da živimo u raju gde će ljudi i životinje najzad živeti u miru.

Poboljšanja u organizaciji

Tokom tog ranog doba, trebalo je da braća u Indiji tesnije slede uputstva što se tiče organizovanja Jehovinog naroda. U nekim skupštinama muškarci su sedeli na jednoj strani prostorije dok su žene sedele na drugoj. Sastanci su retko kad počinjali  na vreme. U jednom mestu, početak sastanka se oglašavao bučnim zvonom. U drugim područjima, objavitelji su određivali vreme za dolazak na sastanak na osnovu lične procene položaja sunca na nebu. Pokrajinski sastanci i posete putujućih nadglednika nisu bili redovni. Braća su imala želju da čine ono što je ispravno, ali je trebalo da ih neko pouči.

Jehovina organizacija je 1959. počela da održava Seminar za naimenovanu braću. Ovaj globalni program za obuku pomogao je pokrajinskim nadglednicima, specijalnim pionirima, misionarima i skupštinskim starešinama da efikasnije izvršavaju svoja biblijska zaduženja. Kada je ovaj seminar počeo da se održava u Indiji u decembru 1961, ja sam služio kao instruktor. S vremenom su skupštine širom zemlje izvlačile korist iz te obuke i počele su brzo da napreduju. Kada su braća saznala šta je ispravno, Božji duh ih je podstakao da to i učine.

Veliki kongresi su takođe hrabrili i ujedinjavali braću. Jedan koji se posebno ističe bio je Međunarodni kongres „Večna dobra vest“, koji je održan u Nju Delhiju 1963. Svedoci iz cele Indije putovali su hiljadama kilometara da bi prisustvovali ovom kongresu, a mnogi su potrošili celu svoju ušteđevinu da bi platili troškove putovanja. Prisustvovalo je 583 delegata iz 27 zemalja i za Svedoke iz Indije bila je to prva prilika kada su mogli da se upoznaju i druže s velikim brojem braće iz drugih zemalja.

Godine 1961, Melodi i ja smo bili pozvani da se pridružimo betelskoj porodici u Bombaju, gde sam kasnije služio kao član Odbora podružnice. Zatim su usledila daljnja zaduženja. Više godina sam služio kao zonski nadglednik u mnogim zemljama Azije i Bliskog istoka. Budući da je delo propovedanja bilo zabranjeno u mnogim od tih zemalja, objavitelji su morali biti „oprezni kao zmije, a ipak bezazleni kao golubovi“ (Matej 10:16).

Napredak i promene

Kada sam prvi put došao u Indiju 1959, u toj zemlji je bilo aktivno 1 514 objavitelja. Danas taj broj iznosi preko 24 000. Da bismo udovoljili porastu, dva puta smo se selili u nove betelske prostorije u Bombaju ili u okolini. Onda se u martu 2002. betelska porodica ponovo preselila — ali ovog puta u novi kompleks koji je izgrađen blizu Bangalora na jugu Indije. U ovom savremenom objektu trenutno živi 240 članova Betela, i tu se biblijska literatura prevodi na 20 jezika.

Iako smo Melodi i ja s nestrpljenjem očekivali preseljenje u Bangalor, zbog lošeg zdravlja smo morali da se 1999. vratimo u Australiju. Sada služimo kao članovi betelske porodice u Sidneju. Iako smo napustili Indiju, ljubav koju imamo prema našim dragim prijateljima i duhovnoj deci u toj zemlji i dalje je snažna. Jako smo radosni kada dobijemo pisma od njih!

Kada se osvrnemo na preko 50 godina punovremene službe, Melodi i ja se osećamo bogato blagoslovljeni. Nekada je naš posao bio da sačuvamo ljudske likove na fotografskom papiru, ali raditi na tome da se sačuvaju ljudski životi u Božjem sećanju daleko je bolji izbor. Doživeli smo dragocena iskustva zahvaljujući tome što smo odlučili da Božju volju stavimo na prvo mesto u životu! Kada činimo ono što Bog kaže da je ispravno, to zaista vodi do sreće!

[Mape na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

INDIJA

Nju Delhi

Dardžiling

Bombaj (Mumbaj)

Bangalor

Madras (Čenai)

Tiruččirapali

[Slike na 13. strani]

Hejdin i Melodi, 1942.

[Slika na 16. strani]

Betelska porodica u Indiji, 1975.