Smrt — surova realnost!

„OD TRENUTKA kada se čovek rodi, postoji stalna mogućnost da može umreti svakog časa“, napisao je britanski istoričar Arnold Tojnbi. Zatim je dodao: „Na kraju ta mogućnost postaje neizbežna činjenica.“ Kako smo samo žalosni kada smrt zadesi nekog dragog člana naše porodice ili bliskog prijatelja!

Smrt je surova realnost koja već hiljadama godina pogađa čovečanstvo. Kada nam neko drag umre, osećamo se potpuno bespomoćno. Smrt ne zaobilazi nikoga. Nikoga ne štedi. „U žalosti smo svi ponovo samo deca — jednaka nam je umnost. I najmudriji ostaju bez odgovora.“ Tako se izrazio jedan esejista iz 19. veka. Postajemo poput dece — bespomoćni smo, to jest nemoćni da promenimo situaciju. Ni bogati ni siromašni ne mogu povratiti izgubljeno. Mudri i obrazovani nemaju odgovor. Jaki plaču kao i slabi.

Drevni izraelski kralj David doživeo je takvu bol kada mu je umro sin Avesalom. Kada je čuo vest o njegovoj smrti, kralj je počeo da plače i jadikuje: „Sine moj Avesalome, sine moj, sine moj Avesalome! Što nisam ja umro umesto tebe! Avesalome, sine moj, sine moj!“ (2. Samuilova 18:33). Moćni kralj koji je pokorio mnoge neprijatelje nije mogao ništa drugo sem da bespomoćno jadikuje što umesto sina nije on predat ’poslednjem neprijatelju, smrti‘ (1. Korinćanima 15:26).

Postoji li neko rešenje za smrt? Ako postoji, koja je nada za umrle? Da li ćemo ikada ponovo videti svoje voljene? U narednom članku se osmatraju biblijski odgovori na ta pitanja.