Životna priča

Odlučni da služimo Jehovi

ISPRIČAO RAJMO KUOKANEN

Godine 1939, u Evropi je izbio Drugi svetski rat i Sovjetski Savez je napao moju zemlju, Finsku. Moj otac se priključio finskoj vojsci. Nedugo zatim, ruski ratni avioni bombardovali su naš grad, pa me je majka poslala kod bake, koja je živela na bezbednijem mestu.

GODINE 1971, služio sam kao misionar u Ugandi, u istočnoj Africi. Jednog dana, dok sam propovedao od kuće do kuće, pored mene je projurilo mnoštvo preplašenih ljudi. Začuo sam pucnjavu i odmah potrčao kući. Kako je pucnjava postajala sve jača, skočio sam u jarak pokraj puta. Puzao sam do kuće dok su mi meci leteli iznad glave.

Nisam ništa mogao da uradim kada je Drugi svetski rat bio u pitanju. Međutim, zašto smo moja supruga i ja došli u istočnu Afriku, gde su vladali nemiri? Odgovor je usko povezan s našom odlučnošću da služimo Jehovi.

Moji počeci

Rođen sam 1934. u Helsinkiju. Otac mi je bio moler, i jednog dana se zbog posla našao u zgradi u kojoj se tada nalazila finska podružnica Jehovinih svedoka. Svedoci su mu pričali o sastancima koje održavaju. Kad se vratio kući, ispričao je to mojoj majci. Premda tada nije krenula na sastanke, nešto kasnije je počela da razgovara o Bibliji s jednom  koleginicom koja je bila Svedok. Majka je ubrzo ozbiljno shvatila ono što je naučila i krstila se 1940.

Neposredno pre toga, preselio sam se kod bake na selo gde sam ostao sve do kraja Drugog svetskog rata. Dok sam bio tamo, majka je njoj i tetki, svojoj mlađoj sestri, pisala o verovanjima Jehovinih svedoka. Obe su pokazale zanimanje i pričale su mi o onome što su saznale. Putujuće sluge Jehovinih svedoka dolazile su kod bake i hrabrile nas. Međutim, još uvek nisam čvrsto odlučio da služim Bogu.

Počinje teokratska obuka

Po završetku rata 1945, vratio sam se u Helsinki, i majka je počela da me vodi na sastanke Jehovinih svedoka. Međutim, ponekad bih umesto da odem na sastanak otišao u bioskop. Majka bi mi tada pričala o govoru koji je čula na sastanku i uvek iznova je naglašavala jednu činjenicu: Armagedon je jako blizu. S vremenom sam se i ja uverio u to i nisam više izostajao sa sastanaka. Kako je raslo moje cenjenje prema biblijskoj istini, rasla je i želja da učestvujem u svim hrišćanskim aktivnostima.

Posebno sam uživao u pokrajinskim sastancima i kongresima. Godine 1948, bio sam na oblasnom kongresu koji je održan nedaleko od bakine kuće, gde sam provodio letnji raspust. Jedan moj prijatelj se na tom kongresu krstio i predložio mi je da se krstim i ja. Rekao sam mu da nisam poneo ništa prikladno za krštenje, ali on mi je predložio da uzmem njegov kupaći nakon što se on krsti. Složio sam se, i tako sam se krstio 27. juna 1948, kada sam imao 13 godina.

Nakon tog kongresa, neki prijatelji su rekli mojoj majci da sam se krstio. Kada smo se videli, želela je da zna zašto sam učinio jedan tako važan korak a da pre toga nisam razgovarao s njom. Objasnio sam joj da sam razumeo osnovna biblijska učenja, kao i to da sam odgovoran Jehovi za svoje postupke.

Postajao sam sve odlučniji

Braća iz skupštine pomogla su mi da budem još odlučniji da služim Jehovi. Išli su sa mnom u službu od kuće do kuće i davali su mi zadatke na sastanku skoro svake sedmice (Dela apostolska 20:20). Sa 16 godina, prvi put sam održao javno predavanje. Ubrzo nakon toga, naimenovan sam za slugu za biblijske studije u našoj skupštini. Premda su mi sve te teokratske aktivnosti pomogle da duhovno sazrim, još uvek sam morao da savladam strah od čoveka.

U tim danima, s velikim natpisima smo najavljivali javno predavanje koje će se održati na oblasnom kongresu. Svaki natpis sastojao se od dva povezana plakata koji su se kačili preko ramena, tako da je onaj ko je to nosio bio pokriven i spreda i otpozadi. Zato su nas neki zvali „sendvič-ljudi“.

Jednom sam stajao na uglu jedne mirne ulice sa „sendvič“ plakatom kada sam ugledao grupu mojih školskih drugova kako ide pravo prema meni. Dok su prolazili pored mene, uplašio me je pogled u njihovim očima. Molio sam se Jehovi za hrabrost i ostao i dalje da stojim. To što sam tada savladao strah od čoveka pripremilo me je za jedan veći ispit, kada ću morati da branim hrišćansku neutralnost.

Nešto kasnije, vlada je zahtevala da se neki mladi Svedoci, među kojima sam bio i ja, prijave za vojnu službu. Otišli smo u kasarnu, kao što se i tražilo od nas, ali smo s poštovanjem odbili da obučemo uniformu. Zadržali su nas u pritvoru i ubrzo nakon toga osudili na šest meseci zatvora. Kazna nam je produžena za još osam meseci, koliko traje vojna služba. Zato smo zbog neutralnosti bili u zatvoru ukupno 14 meseci.

U zatvorskim barakama, sastajali smo se svaki dan kako bismo razmatrali Bibliju. Mnogi od nas su za to vreme pročitali Bibliju dva puta. Kada nam je kazna istekla, većina nas je iz zatvora izašla  s još većom odlučnošću da služi Jehovi. Mnogi iz te grupe mladih Svedoka i dan-danas verno služe Jehovi.

Nakon što sam izašao iz zatvora, vratio sam se kod roditelja. Ubrzo nakon toga, upoznao sam Veru, jednu revnu, nedavno krštenu sestru. Venčali smo se 1957.

Veče koje je promenilo naš život

Jedne večeri, kada su nas posetila neka odgovorna braća iz podružnice, jedan od njih nas je upitao da li bismo želeli da služimo u pokrajinskoj službi. Nakon što sam se cele noći molio, zvao sam podružnicu i prihvatio dodelu. Da bismo započeli s punovremenom službom, morao sam da ostavim dobro plaćen posao. Ipak, bili smo odlučni da Kraljevstvo stavimo na prvo mesto u životu. Ja sam imao 23 godine, a Vera 19 kada smo u decembru 1957. započeli s putujućom službom. Tri godine smo imali zadovoljstvo da posećujemo i hrabrimo skupštine Jehovinog naroda u Finskoj.

Krajem 1960, dobio sam poziv da pohađam Biblijsku školu Gilead u Njujorku. Trebalo je da nas trojica iz Finske prisustvujemo posebnoj desetomesečnoj školi za organizovanje podružnica. Supruge nisu išle s nama, već su ostale da rade u finskom Betelu.

Neposredno pre nego što se obuka završila, rečeno mi je da se javim u kancelariju brata Natana Nora, koji je tada nadgledao svetsko delo Jehovinih svedoka. Brat Nor je predložio da moja supruga i ja budemo misionari u Malgaškoj Republici, sadašnjem Madagaskaru. Pisao sam Veri, upitavši je šta misli o toj dodeli. Ona je odmah odgovorila da pristaje. Kada sam se vratio u Finsku, žurno smo počeli da se pripremamo za život na Madagaskaru.

Radost i razočaranje

U januaru 1962. avionom smo odleteli u Antananarivo, glavni grad Madagaskara, u šubarama i zimskim kaputima, jer je u Finskoj tada bila zima. Međutim, pošto nas je na Madagaskaru dočekala tropska vrelina, brzo smo promenili način odevanja. Naš prvi misionarski dom bila je kućica s jednom sobom. Pošto je s nama bio još jedan bračni par misionara, Vera i ja smo spavali na verandi.

Počeli smo da učimo francuski, službeni jezik na Madagaskaru. Bilo je prilično teško, jer naša učiteljica, sestra Karbono, nije govorila naš jezik. Učila nas je francuski služeći se engleskim. Međutim, Vera nije govorila engleski. Zato sam prevodio Veri na finski ono što je sestra Karbono govorila. Zatim smo shvatili da Vera bolje razume stručne izraze na švedskom, tako da sam joj francusku gramatiku objašnjavao na švedskom. Brzo smo napredovali u učenju francuskog, te smo počeli da učimo malgaški, jezik koji se govori na Madagaskaru.

Prva osoba s kojom sam proučavao Bibliju bio je čovek koji je govorio samo malgaški. Tražio sam biblijske stihove u svojoj Bibliji na finskom, a zatim smo tražili stihove u njegovoj Bibliji na malgaškom. Nisam  dovoljno znao jezik da bih mu dobro objasnio stihove, ali biblijska istina je ipak ubrzo uhvatila koren u srcu tog čoveka, i on je napredovao do krštenja.

Godine 1963, Milton Henšel, koji je služio u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, posetio je Madagaskar. Ubrzo nakon toga, na Madagaskaru je otvoren Betel, i ja sam naimenovan za nadglednika podružnice, dok sam istovremeno služio kao pokrajinski i oblasni nadglednik. Jehova nas je bogato blagosiljao sve vreme. Od 1962. do 1970, broj objavitelja Kraljevstva na Madagaskaru porastao je sa 85 na 469.

Godine 1970, kada smo se jednog dana vratili kući iz službe, na vratima smo našli poruku u kojoj je pisalo da svi misionari Jehovinih svedoka treba da se jave u kancelariju ministra unutrašnjih poslova. Jedan službenik nam je rekao da je vlada naredila da odmah napustimo zemlju. Kada sam upitao koji smo zločin počinili kada treba da odemo, odgovorio je: „Gospodine Kuokanen, niste uradili ništa loše.“

„Ovde smo osam godina“, rekao sam. „Ovo je naš dom. Ne možemo tek tako da odemo.“ Uprkos našim nastojanjima da nešto učinimo, svi misionari su morali da napuste zemlju u roku od nedelju dana. Betel je zatvoren, a nadgledanje dela povereno je jednom tamošnjem bratu. Pre nego što smo se rastali od naše drage braće s Madagaskara, dobili smo novu dodelu u Ugandi.

Novi početak

Nekoliko dana nakon što smo otišli s Madagaskara, stigli smo u Kampalu, glavni grad Ugande. Odmah smo počeli da učimo jezik luganda, koji je vrlo melodičan ali veoma težak za učenje. Drugi misionari su pomogli Veri da prvo nauči engleski jezik, na kom smo mogli delotvorno da propovedamo.

Vrela i vlažna klima u Kampali loše je uticala na Verino zdravlje. Zato smo dobili dodelu u Mbarari, mestu s mnogo umerenijom klimom. Bili smo jedini Svedoci tamo, a već prvog dana u službi doživeli smo pravi blagoslov. Razgovarao sam s jednim čovekom kada je njegova supruga Margaret izašla iz kuhinje. Ona me je  saslušala. Vera je počela da proučava s njom, i ona je dobro duhovno napredovala. Krstila se i postala revan objavitelj Kraljevstva.

Ulične borbe

S građanskim ratom koji je izbio 1971, okončano je mirno razdoblje našeg boravka u Ugandi. Jednog dana se borba vodila u blizini našeg misionarskog doma u Mbarari. U to vreme sam doživeo ono što sam ispričao na početku.

Vera je već bila u misionarskom domu kada sam ja stigao, dopuzavši dugim putem kroz jarak, krijući se od vojnika. U uglu kuće, napravili smo „tvrđavu“ od dušeka i nameštaja. Nedelju dana smo ostali unutra, slušajući vesti na radiju. Ponekad su se meci odbijali o zidove dok smo mi sedeli šćućureni u našoj tvrđavi. Noću nismo koristili svetlo, kako se ne bi videlo da smo u kući. Jednom su vojnici došli do ulaznih vrata i vikali. Nismo se pomerali s mesta, i tiho smo se molili Jehovi. Kada su borbe prestale, komšije su došle da nam zahvale za to što im se ništa nije desilo. Verovali su da nas je Jehova sve zaštitio, a mi smo se složili s tim.

Situacija je bila mirna sve do jednog jutra, kada smo na radiju čuli da je vlada Ugande zabranila delo Jehovinih svedoka. Spiker je zatim rekao da svi Jehovini svedoci treba da se vrate religiji kojoj su ranije pripadali. Naš slučaj sam izneo pred vladine zvaničnike, ali bez uspeha. Otišao sam i u kancelariju predsednika Idija Amina i pokušao da ugovorim sastanak s njim. Službenik mi je rekao da je predsednik zauzet. Dolazio sam mnogo puta, ali nisam uspeo da se vidim s predsednikom. Na kraju smo morali da napustimo Ugandu, u julu 1973.

Deset godina umesto jedne

Tuga koju smo osećali kada smo bili proterani s Madagaskara ponovo nas je obuzela kada smo se rastajali od naše drage braće iz Ugande. Pre nego što smo otišli na novu dodelu, u Senegal, otputovali smo u Finsku. Tamo nam je rečeno da ipak nećemo ići u Afriku na našu dodelu, već da ćemo ostati u Finskoj. Izgledalo je kao da se naša misionarska služba završila. U Finskoj smo služili kao specijalni pioniri, a zatim smo opet bili u pokrajinskoj službi.

Na Madagaskaru se protivljenje našem delu stišalo do 1990, tako da nas je centrala u Bruklinu iznenadila s molbom da odemo na Madagaskar na godinu dana. Želeli smo to, ali pred nama su bile dve velike prepreke. Mom ostarelom ocu je bila potrebna nega, a Vera je i dalje imala zdravstvenih problema. Nažalost, moj otac je umro u novembru 1990. S druge strane, Verino zdravstveno stanje se poboljšalo, što nam je dalo nadu da ćemo se vratiti u misionarsku službu. Ponovo smo otišli na Madagaskar u septembru 1991.

Dobili smo dodelu na godinu dana, a ostali smo deset godina. Za to vreme, broj objavitelja je porastao sa 4 000 na 11 600. Veoma sam uživao u misionarskoj službi. Pa ipak, ponekad sam bio obeshrabren, pitajući se da li zanemarujem fizičke i emocionalne potrebe moje drage supruge. Jehova nam je oboma dao snagu da nastavimo. Na kraju, 2001. godine, vratili smo se u Finsku i od tada služimo u Betelu. Još uvek smo revni za delo Kraljevstva, i još uvek se rado sećamo Afrike. Odlučni smo da vršimo Jehovinu volju, koju god dodelu da dobijemo od njega (Isaija 6:8).

[Slika na 12. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

FINSKA

EVROPA

[Slika na 14. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

AFRIKA

MADAGASKAR

[Slika na 15. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

AFRIKA

UGANDA

[Slika na 14. strani]

Na dan našeg venčanja

[Slika na stranama 14, 15]

Od pokrajinske službe u Finskoj, 1960...

...do misionarske službe na Madagaskaru, 1962.

[Slika na 16. strani]

S Verom danas