Pravo na ime

SVAKA osoba ima pravo da ima ime. Na Tahitiju, čak i napuštenom novorođenčetu čiji su otac i majka nepoznati daje se ime. Ime i prezime napuštenom detetu određuje matični ured.

Ipak, postoji jedna osoba kojoj je u izvesnom smislu uskraćeno ovo osnovno pravo, pravo koje imaju praktično svi ljudi. To je veoma čudno, zato što je on „Otac, kome svaka porodica na nebu i na zemlji duguje svoje ime“! (Efešanima 3:14, 15). Zapravo, većina ljudi ne koristi Stvoriteljevo ime, koje se pojavljuje u Bibliji. Oni ga radije zamenjuju titulama kao što su „Bog“, „Gospod“ ili „Večni“. A kako glasi njegovo ime? Psalmista je odgovorio na to pitanje: „Ti sam, kome je ime Jehova, Svevišnji [si] nad celom zemljom“ (Psalam 83:18).

U prvoj polovini 19. veka kada su misionari Londonskog misionarskog društva pristigli na Tahiti, polinežanski narod je obožavao više bogova. Svi oni su imali ime, a glavni od njih su bili Oro i Taaroa. Da bi se Bog Biblije razlikovao od drugih bogova, ovi misionari se nisu ustezali da koriste Božje ime, koje je transkribovano na tahićanski kao Iehova.

Ovo ime je postalo opšteprihvaćeno i često se koristilo u pismima i svakodnevnim razgovorima. Tahićanski kralj Pomare II, koji je vladao početkom 19. veka, često je u svojim pismima koristio Božje ime. Dokaz u prilog tome nalazimo u jednom njegovom pismu, čija je reprodukcija ovde prikazana. Napisano je na engleskom, a izloženo je u Muzeju Tahitija i okolnih ostrva. Ono pokazuje da u to vreme nije postojala predrasuda što se tiče upotrebe Božjeg imena. Štaviše, Božje lično ime se na hiljade puta pojavljuje u prvom prevodu Biblije na tahićanski, koji je završen 1835.

[Slika na 32. strani]

Kralj Pomare II

[Izvor slike na 32. strani]

Kralj i pismo: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punaauia, Tahiti