Da li imaš „slobodu govora“?

PREKO šest miliona ljudi u 235 zemalja poseduje ono što Biblija naziva ’slobodom govora‘. Ovaj izraz se pojavljuje 16 puta u tekstu Hrišćanskih grčkih spisa prevoda Novi svet (Filipljanima 1:20; 1. Timoteju 3:13; Jevrejima 3:6; 1. Jovanova 3:21). Šta je „sloboda govora“? Šta nam pomaže da je steknemo? Na kojim nam poljima komunikacije ova sloboda omogućuje da se nesmetano izražavamo?

Prema delu Vine’s Expository Dictionary of Old and New Testament Words, grčki izraz koji je preveden sa „sloboda govora“ označava „slobodu u izražavanju, otvorenost... odsutnost straha pri odvažnom govorenju; odatle, pouzdanje, opuštenost, smeonost koji nisu nužno vezani za govor“. Međutim, takvu otvorenost ne treba poistovetiti s grubošću ili neučtivošću. „Neka vaša reč uvek bude ljubazna“, stoji u Bibliji (Kološanima 4:6). Sloboda govora podrazumeva da ostanemo taktični ne dozvoljavajući teškim okolnostima ili strahu od čoveka da nas sputaju u govorenju.

Da li nam je sloboda govora urođena sposobnost? Osmotrimo šta je apostol Pavle napisao hrišćanima u Efesu. On je rekao: „Meni, čoveku manjem od najmanjeg među svima svetima, data je ta nezaslužena dobrota, da nacijama objavim dobru vest o Hristovom nedokučivom bogatstvu.“ Pavle je dodao da uz pomoć Isusa Hrista „imamo tu slobodu govora i pristup s pouzdanjem posredstvom svoje vere u njega“ (Efešanima 3:8-12). Sloboda govora nije prednost s kojom se rađamo, već proizlazi iz našeg odnosa s Jehovom zasnovanog na veri u Isusa Hrista. Hajde da vidimo šta nam može pomoći da steknemo ovu slobodu i kako je možemo pokazivati kada propovedamo, poučavamo i molimo se.

Šta nam pomaže da odvažno propovedamo?

Isus Hrist je najbolji primer čoveka koji je pokazivao slobodu govora. Njega je revnost pokretala da koristi prilike za propovedanje. Bilo da se odmarao, da je obedovao u nečijem domu ili išao putem, nikada nije propustio nijednu priliku da govori o Božjem Kraljevstvu. Ni ruganje, ni otvoreno protivljenje nisu mogli da zaplaše Isusa i navedu ga da prestane da propoveda. Nasuprot  tome, on je hrabro razotkrio lažne verske vođe svog vremena (Matej 23:13-36). Čak i kada je bio uhapšen i izveden pred sud, Isus je neustrašivo govorio (Jovan 18:6, 19, 20, 37).

Isusovi apostoli su razvili istu neustrašivost. Na Pentekost 33. n. e., Petar je slobodno govorio pred više od 3 000 ljudi. Neverovatno je da se samo malo ranije uplašeno povukao kada ga je prepoznala jedna sluškinja (Marko 14:66-71; Dela apostolska 2:14, 29, 41). Kada su bili izvedeni pred verske vođe, Petar i Jovan nisu ustuknuli u strahu. Bez ustezanja, odvažno su svedočili o uskrsnulom Isusu Hristu. U stvari, verske vođe su ih prepoznale kao ljude koji su bili sa Isusom baš zbog njihove neustrašivosti (Dela apostolska 4:5-13). Šta im je pomoglo da tako hrabro govore?

Isus je obećao svojim apostolima: „Kad vas predaju, nemojte da se brinete kako ćete ili šta ćete govoriti; jer će vam se u taj čas dati šta da govorite; jer ne govorite samo vi, nego duh vašeg Oca govori preko vas“ (Matej 10:19, 20). Sveti duh je pomogao Petru i drugima da savladaju bilo kakvu bojažljivost ili strah koji bi mogli da sputavaju njihovo slobodno izražavanje. Na sličan način, delovanje te moćne sile može pomoći i nama.

Nadalje, Isus je svojim sledbenicima naložio da stvaraju učenike. To je bilo sasvim na mestu, pošto je njemu data „sva vlast na nebu i na zemlji“. I ’on je s njima‘ (Matej 28:18-20). Prvi sledbenici su uvek imali na umu Isusovu podršku i to im je ulilo pouzdanje kada su se suočavali s vlastima koje su nastojale da ih spreče u propovedanju (Dela apostolska 4:18-20; 5:28, 29). Ako imamo na umu tu podršku, imaćemo slično pouzdanje.

Pavle je „veliku slobodu govora“ spomenuo uz nadu, navodeći tako još jedan razlog za neustrašivost (2. Korinćanima 3:12; Filipljanima 1:20). Pošto je ta poruka nade bila suviše dobra da bi je zadržali za sebe, hrišćani su morali da govore drugima o njoj. Zaista, naša nada je razlog zbog kojeg treba da imamo slobodu govora (Jevrejima 3:6).

Propovedati sa odvažnošću

Kako možemo da propovedamo sa odvažnošću čak i u okolnostima koje mogu biti neprijatne? Osmotrimo primer apostola Pavla. Kada je bio zatvorenik u Rimu, zamolio je suvernike da se mole kako bi mu se ’dala sposobnost govora kada otvori usta, da može da govori sa odvažnošću, kao što i treba da govori‘ (Efešanima 6:19, 20). Da li su te molitve bile uslišene? Da! Iako je bio zatvoren, Pavle je nastavio da ’propoveda Božje kraljevstvo...s najvećom slobodom govora i bez smetnje‘ (Dela apostolska 28:30, 31).

Naša sloboda govora može biti ispitana u situacijama kada treba iskoristiti prilike za svedočenje na poslu, u školi ili tokom putovanja. Stidljivost, strah od reakcije na koju možemo naići ili nedostatak samopouzdanja mogu nas navesti da ćutimo. I u ovom pogledu apostol Pavle nam je ostavio dobar primer. „Uz pomoć našeg Boga skupili [smo] hrabrosti da vam govorimo Božju dobru vest s velikom borbom“, napisao je (1. Solunjanima 2:2). Samo zato što se oslanjao na Jehovu, Pavle je mogao da uradi i ono što je prevazilazilo njegove snage.

Molitva je pomogla Šeri da skupi hrabrost kada je imala priliku da neformalno svedoči. Jednog dana, dok je čekala da se njen muž vrati s poslovnog sastanka, primetila je ženu koja je takođe nekoga čekala. „S velikom knedlom u grlu molila sam Jehovu za hrabrost“, kaže Šeri. Kada je prišla ženi, pojavio se baptistički sveštenik. Šeri  nije očekivala da će naići na njega. Ipak, ponovo se pomolila i uspela je da svedoči. Ženi je ostavila literaturu i dogovorila se za naknadnu posetu. Kada koristimo prilike da damo svedočanstvo, možemo biti uvereni da će nam pouzdanje u Jehovu pomoći da odvažno govorimo.

Kada poučavamo

Sloboda govora je u tesnoj vezi s poučavanjem. Kada govori o „onima koji dobro obavljaju svoju službu“ u skupštini, Biblija kaže: „[Oni] stiču sebi ugled i veliku slobodu govora u veri u Hristu Isusu“ (1. Timoteju 3:13). Tu slobodu oni stiču tako što sami primenjuju ono čemu poučavaju druge. Takvo postupanje štiti i jača skupštinu.

Kada na osnovu toga posedujemo slobodu govora, naš savet je delotvorniji i verovatnije je da će ga drugi slediti. Umesto da ih iritira slab primer, slušaoci će biti podstaknuti kada na delu vide primenu onoga čemu se poučavaju. Ova sloboda omogućuje onima koji su duhovno sposobni da ’isprave svoju braću‘ pre nego što se problem pogorša (Galatima 6:1). Nasuprot tome, osoba koja je slab primer možda se ustručava da pruži savet, jer oseća da nema prava na tako nešto. Oklevanje da se pruži potreban savet može imati pogubne posledice.

To što odvažno govorimo ne znači da ćemo postati kritični, dogmatični ili isključivi. Pavle je podsticao Filimona „na temelju ljubavi“ (Filimonu 8, 9). Očigledno je da su reči ovog apostola naišle na povoljan odziv. Zaista, iza bilo kog saveta koji starešina pruža treba da stoji ljubav!

Sloboda u govoru svakako je važna kada treba dati savet. Takođe je važna i u drugim prilikama. Pavle je pisao skupštini u Korintu: „Prema vama imam veliku slobodu govora. Mnogo se hvalim zbog vas“ (2. Korinćanima 7:4). Pavle se nije ustezao da pohvali svoju braću i sestre kada je to bilo na mestu. Iako je bio svestan nedostataka suvernika, ljubav ga je podstakla da se usredsredi na njihove dobre strane. Kada su starešine otvorene u pohvali i podsticanju braće i sestara, hrišćanska skupština i danas biva na sličan način izgrađena.

Da bi bili delotvorni u svom poučavanju, svi hrišćani treba da imaju slobodu govora. Šeri koja je ranije spomenuta htela je da podstakne svoju decu da svedoče u školi. Ona priznaje: „Iako sam odgajana u istini, retko sam svedočila  u školi. Takođe, gotovo da nisam neformalno svedočila. Pitala sam se: ’Kakav primer dajem svojoj deci?‘“ Ovo je podstaklo Šeri da uloži dodatan trud kako bi neformalno svedočila.

Zaista, drugi posmatraju šta radimo i primećuju ako ne postupamo po onom što govorimo. Zato, steknimo slobodu govora tako što ćemo se truditi da postupamo u skladu sa onim što govorimo.

U molitvi

Sloboda govora je posebno važna kada se molimo Jehovi. Bez ustezanja možemo da izlijemo srce pred Jehovom uvereni da on čuje naše molitve i da će odgovoriti na njih. Zbog toga se radujemo srdačnom, bliskom odnosu s našim nebeskim Ocem. Nikada ne treba da se ustručavamo da priđemo Jehovi zato što mislimo da smo suviše beznačajni. Šta ako nas osećanja krivice zbog nekog propusta ili greha sputavaju da mu se iskreno molimo? Da li još uvek možemo da slobodno pristupimo Suverenu svemira?

Isusov uzvišen položaj Prvosveštenika daje nam dodatnu osnovu za pouzdanje u molitvi. U Jevrejima 4:15, 16 čitamo: „Za prvosveštenika nemamo nekoga ko ne može saosećati s našim slabostima, nego onoga koji je u svakom pogledu ispitan kao i mi, ali bez greha. Pristupajmo, stoga, sa slobodom govora prestolu nezaslužene dobrote, da bismo dobili milosrđe i nezasluženu dobrotu našli u pomoći u pravo vreme.“ Eto koliku vrednost imaju Isusova smrt i njegova uloga Prvosveštenika.

Ako iskreno želimo da slušamo Jehovu, imamo svaki razlog za uverenje da će nas on uslišiti. Apostol Jovan je napisao: „Voljeni, ako nas naše srce ne osuđuje, imamo slobodu govora pred Bogom; i što god tražimo, dobijamo od njega, jer držimo njegove zapovesti i radimo ono što je ugodno u njegovim očima“ (1. Jovanova 3:21, 22).

Slobodan pristup Jehovi u molitvi znači da mu možemo izneti sve. Kakve god strahove da imamo, kakve god da nas brige, zebnje ili strepnje muče, možemo ih izneti Jehovi, sigurni da se on neće oglušiti o naše iskrene molitve. Čak i ako smo ozbiljno zgrešili, to ne treba da nas sputava u molitvi ukoliko smo se iskreno pokajali.

Sloboda govora je zaista dragocen, nezaslužen dar. Pomoću nje možemo da slavimo Boga svojim propovedanjem i poučavanjem i možemo se još više približiti Bogu u molitvi. ’Ne odbacujmo svoju slobodu govora koja donosi veliku nagradu‘ — nagradu večnog života (Jevrejima 10:35).

[Slika na 13. strani]

Apostol Pavle je govorio sa odvažnošću

[Slike na 15. strani]

Delotvorno poučavanje iziskuje slobodu govora

[Slika na 16. strani]

Sloboda govora je neophodna u molitvi