Životna priča

Radosno služenje uprkos ograničenjima

ISPRIČAO VARNAVAS SPETSIOTIS

Kada sam 1990. imao 68 godina, postao sam potpuno paralizovan. Ipak, već oko 15 godina radosno služim kao punovremeni objavitelj na Kipru. Šta mi pomaže da ostanem aktivan u službi Jehovi uprkos svom ograničenju?

RODIO sam se u porodici s devetoro dece — četiri dečaka i pet devojčica — 11. oktobra 1922. Živeli smo u selu Ksilofagu, na Kipru. Iako su roditelji bili relativno dobrostojeći, podizanje tako velike porodice zahtevalo je naporan rad u polju.

Moj otac, Antonis, po prirodi je bio znatiželjan i voleo je da uči. Nedugo nakon mog rođenja, dok je bio u poseti kod seoskog učitelja, primetio je traktat s naslovom Propovedaonica naroda, koji su izdali Istraživači Biblije (kako su Jehovini svedoci tada bili poznati). Počeo je da ga čita i uskoro ga je njegova poruka potpuno zaokupila. Kao rezultat toga, otac i jedan od njegovih prijatelja, Andreas Hristu, bili su među prvima na ostrvu koji su se povezali s Jehovinim svedocima.

Napredak uprkos protivljenju

S vremenom su njih dvojica nabavili od Jehovinih svedoka još biblijske literature. Ubrzo su bili podstaknuti da razgovaraju s meštanima o onome što su učili iz Biblije. Njihovo propovedanje je izazvalo snažno protivljenje  grčkog pravoslavnog sveštenstva i drugih koji su smatrali da Jehovini svedoci loše utiču na ljude.

Mnogi starosedeoci nisu mogli a da ne poštuju ovu dvojicu učitelja Biblije. Svi su znali da je otac dobar i velikodušan čovek. Veoma često je pomagao siromašnim porodicama. Ponekad bi se kasno uveče tiho iskradao iz kuće i ostavljao pšenicu ili hleb ispred vrata siromašnih porodica. Zbog takvih nesebičnih hrišćanskih postupaka, poruka ove dvojice objavitelja bila je još privlačnija (Matej 5:16).

Zahvaljujući tome, veliki broj ljudi se odazvao na biblijsku poruku. Kako je njihovo razumevanje istine raslo, uvideli su potrebu da se sastaju u domovima da bi zajedno proučavali Bibliju. Otprilike 1934. godine, Nikos Mateakis, punovremeni objavitelj iz Grčke, stigao je na Kipar i sastao se s tom grupom u Ksilofaguu. Strpljivo i odlučno, brat Mateakis ih je organizovao i pomogao im da bolje razumeju Pismo. Od ove grupe je nastala prva hrišćanska skupština Jehovinih svedoka na Kipru.

Kako je hrišćansko delo napredovalo i sve više ljudi prihvatalo biblijsku istinu, braća su uvidela da postoji potreba za stalnim mestom sastajanja. Moj najstariji brat Georgis i njegova žena Eleni ponudili su prostoriju koju su koristili kao šupu. Ova prostorija koja se nalazila odmah do kuće, bila je preuređena u pristojno mesto za sastajanje. Tako su braća došla do prve Dvorane Kraljevstva na ostrvu. Koliko su samo bili zahvalni! Kakav je to samo bio podsticaj za dalji rast!

Prihvatam istinu

Godine 1939, kada sam imao 16 godina, odlučio sam da postanem stolar. Tako me je otac poslao u glavni grad Kipra, Nikoziju. Misleći na moju budućnost, pobrinuo se da budem kod Nikosa Mateakisa. Mnogi sa Kipra se još uvek sećaju  ovog vernog brata po njegovoj revnosti i gostoljubivosti. Očigledno oduševljenje i nepokolebljivost koje je on imao bile su u to vreme neophodne osobine za svakog hrišćanina na Kipru.

Brat Mateakis mi je puno pomogao da se dobro upoznam s Biblijom i da duhovno napredujem. Dok sam stanovao kod njega, prisustvovao sam svim sastancima koji su se održavali u njegovom domu. Prvi put sam osećao da raste moja ljubav prema Jehovi. Bio sam odlučan da razvijem smisaon odnos s Bogom. Nakon nekoliko meseci, zamolio sam brata Mateakisa da mu se pridružim u službi propovedanja. To je bilo 1939. godine.

Posle nekog vremena, vratio sam se kući da bih posetio svoju porodicu. To što sam proveo vreme sa ocem još je više produbilo moje uverenje da sam pronašao istinu i svrhu života. U septembru 1939, započeo je Drugi svetski rat. Mnogi mladići mojih godina dobrovoljno su išli u rat, ali ja sam odlučio da sledim vođstvo iz Biblije i ostanem neutralan (Isaija 2:4; Jovan 15:19). Te iste godine, predao sam život Jehovi, a krstio sam se 1940. Prvi put u životu nisam osećao strah od čoveka!

Oženio sam se Efprepiom 1948. godine. S vremenom smo dobili četvoro dece. Nedugo nakon što smo postali roditelji, shvatili smo koliko je teško odgajati decu prema „usmeravanju razmišljanja u skladu s Jehovinim“ (Efešanima 6:4). Svoje molitve i trud usmerili smo ka tome da u decu usadimo duboku ljubav prema Jehovi i poštovanje prema njegovim zakonima i načelima.

Problemi sa zdravljem postaju izazov

Jednog dana 1964, kada sam imao 42 godine, primetio sam kako mi trnu desna ruka i noga. Postepeno se taj osećaj proširio i na levu stranu tela. Ustanovljeno je da bolujem od mišićne atrofije, neizlečive bolesti koja na kraju dovodi do potpune paralize. Ta vest me je veoma potresla. Sve se desilo tako brzo i neočekivano! Preplavljen osećanjima gneva i ogorčenosti, razmišljao sam: ’Zašto se ovo baš meni desilo? Čime sam ovo zaslužio?‘ Međutim,  s vremenom sam prevazišao početni šok. Nakon toga su me ophrvala osećanja zabrinutosti i nesigurnosti. Kroz glavu su mi prolazila mnoga pitanja. Da li ću postati potpuno paralizovan i sasvim zavisiti od drugih? Da li ću moći da se izborim s tim? Da li ću moći da brinem o svojoj porodici — o ženi i četvoro dece? Bio sam užasnut zbog svega toga.

U tom kritičnom trenutku svog života, više nego ikada ranije sam osetio potrebu da se obratim Jehovi u molitvi i iskreno podelim s njim sva svoja strahovanja i brige. Sa suzama sam se neprestano molio. Uskoro sam osetio olakšanje. Za mene su bile veoma utešne reči iz poslanice Filipljanima 4:6, 7: „Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem zajedno sa zahvaljivanjem obznanite svoje molbe Bogu; i Božji mir koji prevazilazi svaku misao čuvaće vaša srca i vaše misaone snage posredstvom Hrista Isusa.“

Borba s paralizom

Moje stanje se pogoršavalo. Shvatio sam da se moram prilagoditi ovim novim okolnostima. Pošto više nisam mogao da radim kao stolar, odlučio sam da nađem neki lakši posao koji će odgovarati mom fizičkom stanju i uz to mi omogućiti da nastavim da se brinem za potrebe porodice. U početku sam prodavao sladoled koristeći mali kombi. To sam radio oko šest godina sve dok me bolest nije vezala za invalidska kolica. Otada sam promenio više poslova koje sam mogao da obavljam.

Od 1990, moje zdravstveno stanje se toliko pogoršalo da nisam više mogao da radim nijedan posao. Sada potpuno zavisim od tuđe pomoći, čak i kada treba da obavim jednostavne stvari. Potrebna mi je pomoć da odem u krevet, da se okupam i da se obučem. Da bih bio prisutan na hrišćanskim sastancima, potrebno je da me neko odgura u kolicima do automobila i da me iz njih prebaci u automobil. Kada stignemo do Dvorane Kraljevstva, potrebno je da me neko iznese iz automobila, stavi u kolica i da me uvede unutra. Tokom sastanka, električno jastuče mi održava normalnu temperaturu stopala.

Uprkos mom ograničenju, prisutan sam na gotovo svim hrišćanskim sastancima. Shvatam da nas Jehova na njima poučava, i to što sam sa svojom duhovnom braćom i sestrama predstavlja pravo utočište i izvor podrške i ohrabrenja (Jevrejima 10:24, 25). Od ogromne pomoći su i redovne posete duhovno zrelih suvernika. Osećam se poput Davida koji je rekao: „Čaša je moja puna“ (Psalam 23:5).

Moja voljena supruga mi je divan pomoćnik sve ove godine. Deca mi takođe velikodušno izlaze u susret. Ona mi već nekoliko godina pružaju pomoć oko svakodnevnih potreba. Ono što čine nije lako, i kako godine prolaze, zbrinjavanje mojih potreba postaje sve teže. Oni su izvrstan primer što se tiče razvijanja strpljenja i samopožrtvovanosti i molim se da ih Jehova i dalje blagosilja.

Molitva je još jedan način na koji Jehova jača svoje sluge (Psalam 65:3). Kao odgovor na moje usrdne molbe, Jehova mi je davao potrebnu snagu da nastavim da verno služim sve ove godine. Posebno kada sam obeshrabren, molitva mi pruža utehu i pomaže da zadržim radost. Stalna komunikacija s Jehovom deluje okrepljujuće i obnavlja moju rešenost da istrajem. Potpuno sam uveren da Jehova sluša molitve svojih slugu i da im daje unutrašnji mir koji im je potreban (Psalam 51:19; 1. Petrova 5:7).

Najviše me okrepljuje pomisao o tome da će Bog jednog dana izlečiti sve one  koji budu nagrađeni životom u raju pod kraljevskom vlašću njegovog Sina, Isusa Hrista. Kad god razmišljam o ovoj predivnoj nadi, suze radosti mi poteku niz obraze (Psalam 37:11, 29; Luka 23:43; Otkrivenje 21:3, 4).

Punovremena služba

Oko 1991. godine, nakon dubokog razmišljanja o svojoj situaciji, shvatio sam da ću na najbolji način izbeći samosažaljenje ako ostanem zaposlen u objavljivanju dragocene dobre vesti o Kraljevstvu. Te godine sam započeo s punovremenom službom.

Zbog invalidnosti, uglavnom svedočim putem pisama. Međutim, nimalo mi nije lako da pišem; to je za mene veliki napor. Pošto mi je ruka oslabila usled bolesti, čak i držanje olovke predstavlja izazov. Ali zahvaljujući istrajnosti i molitvi, sada već 15 godina svedočim putem pisama. Takođe propovedam i preko telefona. Nikada nisam propustio priliku da o svojoj nadi u novi svet i zemaljski raj razgovaram s rođacima, prijateljima i komšijama koji me posećuju.

Zahvaljujući tome imam mnoga ohrabrujuća iskustva. Bio sam veoma srećan kada sam video da jedan od mojih unuka s kojim sam proučavao Bibliju pre oko 12 godina duhovno napreduje i pokazuje cenjenje za biblijsku istinu. Motivisan svojom biblijski školovanom savešću, ostao je lojalan i nepokolebljiv što se tiče hrišćanske neutralnosti.

Predstavlja mi veliko zadovoljstvo kada ljudi kojima pišem stupe u kontakt sa mnom radi dodatnih informacija o Bibliji. S vremena na vreme, neke osobe žele da dobiju više biblijske literature. Primera radi, jedna gospođa je telefonirala da bi zahvalila na ohrabrujućem pismu koje sam poslao njenom mužu. Neke misli iz pisma su joj bile veoma zanimljive. Zahvaljujući tome, usledili su mnogi biblijski razgovori s njom i njenim mužem u mom domu.

Svetla budućnost

Tokom godina, video sam kako raste broj objavitelja Kraljevstva u ovom delu sveta. Mala Dvorana Kraljevstva koja se nalazila odmah do kuće mog brata Georgisa bila je proširena i mnogo puta renovirana. To je veoma lepo mesto za sastajanje, koje koriste dve skupštine Jehovinih svedoka.

Otac je umro 1943, kada je imao 52 godine. Ali kakvo je samo duhovno nasleđe ostavio iza sebe! Osmoro njegove dece je prigrlilo istinu i još uvek služi Jehovi. U selu gde se otac rodio, Ksilofagu, kao i okolnim selima, sada postoje tri skupštine, sa ukupno 230 objavitelja Kraljevstva!

Takvi divni rezultati za mene su izvor velike radosti. Danas, kada imam 83 godine, još uvek s poverenjem gledam na psalmistine reči: „Bojte se Jehove, vi sveci njegovi! Jer koji se njega boje ništa im ne nedostaje“ (Psalam 34:10). Gorljivo iščekujem vreme kada će se ispuniti proročanstvo iz Isaije 35:6: „Tada će i hromac kao jelen skakati.“ Do tada, uprkos mom ograničenju, odlučan sam da i dalje radosno služim Jehovi.

[Mapa na 17. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

TURSKA

SIRIJA

LIBAN

KIPAR

Nikozija

Ksilofagu

Sredozemno more

[Slika na 17. strani]

Prva Dvorana Kraljevstva u Ksilofaguu, koja se i danas koristi

[Slike na 18. strani]

Sa Efprepiom 1946. i danas

[Slika na 20. strani]

Pronašao sam radost u svedočenju telefonom i putem pisama