Životna priča

Istrajnost donosi radost

ISPRIČAO MARIO ROŠA DE SOZA

„Veoma su mali izgledi da će gospodin Roša preživeti operaciju.“ Uprkos tom sumornom predviđanju jednog doktora, danas, oko 20 godina kasnije, još uvek sam živ i kao Jehovin svedok punovremeno služim u delu propovedanja. Šta mi je pomoglo da istrajem toliko godina?

DETINJSTVO sam proveo na farmi u blizini sela Santo Estevao, koje se nalazi u državi Baija, na severoistoku Brazila. Kada sam imao sedam godina, počeo sam da pomažem ocu oko poslova na farmi. Svakog dana nakon škole on mi je poveravao neki zadatak. Posle nekog vremena, kad god bi otac nekim poslom išao u Salvador, glavni grad Baije, zadužio bi me da brinem o farmi.

Nismo imali struju, vodu i druge udobnosti koje su danas uobičajene, ali smo ipak bili srećni. Puštao sam papirnog zmaja ili sam se igrao drvenim autićima koje smo pravili moji drugovi i ja. Takođe sam svirao klarinet tokom religioznih procesija. Pevao sam u horu dečaka u lokalnoj crkvi i tamo sam video knjigu s naslovom História Sagrada (Sveta istorija) koja je probudila u meni zanimanje za Bibliju.

Godine 1932, kada sam imao 20 godina, u severoistočnom delu Brazila nastala je dugotrajna, velika suša. Naša stoka je uginula a usevi propali, zbog čega sam se preselio u Salvador i tamo se zaposlio kao vozač tramvaja. Kasnije sam iznajmio jednu kuću i pobrinuo se da se moja porodica doseli kod mene kako bismo živeli zajedno. Kada je otac umro 1944. godine, preuzeo sam brigu za majku, osam sestara i tri brata.

 Od vozača tramvaja do jevanđelizatora

Kada sam stigao u Salvador, jedna od prvih stvari koje sam uradio bila je ta da sam kupio Bibliju. Nakon što sam nekoliko godina posećivao baptističku crkvu, sprijateljio sam se sa Durvalom koji je takođe bio vozač tramvaja. Durval i ja smo često dugo razgovarali o Bibliji. Jednom prilikom mi je dao brošuricu Gde su mrtvi? a Iako sam verovao u to da čovek ima besmrtnu dušu, bio sam dovoljno znatiželjan da proverim biblijske stihove koji su bili navedeni u brošurici. Na moje iznenađenje, Biblija je potvrdila da će duša koja zgreši umreti (Jezekilj 18:4).

Pošto je primetio da sam zainteresovan, Durval je zamolio jednog Jehovinog svedoka, Antonija Andradea, koji je bio u punovremenoj službi, da me poseti. Nakon treće posete, Antonio me je pozvao da mu se pridružim dok bude razgovarao s drugima o biblijskim učenjima. Nakon što je razgovarao sa ljudima iz prve dve kuće, rekao je: „Sada si ti na redu.“ Skamenio sam se, ali na moju radost, jedna porodica me je pažljivo slušala i prihvatila dve knjige koje sam im ponudio. Do današnjeg dana, osećam sličnu radost kada sretnem nekoga ko je zainteresovan za biblijsku istinu.

Dana 19. aprila 1943, na dan obeležavanja Hristove smrti, krstio sam se u Atlantskom okeanu u blizini Salvadora. S obzirom na to da je bilo malo iskusne braće, bio sam naimenovan da pomažem grupi Svedoka koja se sastajala u domu brata Andradea, u jednoj od uskih uličica koje povezuju gornji i donji deo grada Salvadora.

Početak protivljenja

Naše hrišćansko delo nije bilo omiljeno tokom Drugog svetskog rata (1939-45). Neki zvaničnici su sumnjali da smo američki špijuni zato što se većina naših publikacija štampala u Sjedinjenim Državama. Zbog toga su braća često hapšena i saslušavana. Kada se neki Svedok ne bi vratio iz službe propovedanja, zaključili bismo da je uhapšen i onda bismo odlazili u policijsku stanicu i tražili da ga puste.

Avgusta 1943. godine u Salvador je stigao Adolf Mesmer, Svedok iz Nemačke, da bi pomogao oko organizovanja prvog kongresa. Nakon što je od vlasti dobijena dozvola da se održi kongres, javno predavanje „Sloboda u novom svetu“ bilo je najavljivano u novinama i na plakatima koji su se nalazili u izlozima i na tramvajima. Ali drugog dana kongresa, jedan policajac nas je obavestio da je dozvola za održavanje kongresa poništena. Salvadorski nadbiskup je prisilio šefa policije da prekine naš kongres. Pa ipak,  sledećeg aprila, konačno je dobijena dozvola da se održi najavljeno javno predavanje.

Ispunjavanje cilja

Godine 1946, pozvan sam da prisustvujem Oblasnom kongresu „Radosni narodi“ u Sao Paulu. Kapetan jednog teretnog broda dozvolio je da nas nekoliko putuje iz Salvadora njegovim brodom ako nam ne smeta da spavamo na palubi. Uprkos naletu oluje tokom koje smo svi patili od morske bolesti, nakon četiri dana provedena na moru bezbedno smo stigli u Rio de Žaneiro. Svedoci iz Rija su nas primili u svoje domove na nekoliko dana da bismo se odmorili pre nego što nastavimo naš put vozom. Kada je voz stigao u Sao Paulo, pozdravila nas je mala grupa noseći natpise „Dobro došli, Jehovini svedoci“.

Kratko nakon što sam se vratio u Salvador, razgovarao sam sa Harijem Blekom, misionarom iz Sjedinjenih Država u vezi sa mojom željom da budem pionir, kako Jehovini svedoci nazivaju punovremene jevanđelizatore. Hari me je podsetio na to da imam odgovornost da se brinem za porodicu i savetovao me je da budem strpljiv. Konačno, do juna 1952, moja braća i sestre su postali finansijski nezavisni, i ja sam dobio dodelu da služim kao pionir u maloj skupštini u priobalnom gradu Iljeusu, 210 kilometara južno od Salvadora.

Obilni blagoslovi

Sledeće godine, dobio sam dodelu u Žekijeu, velikom gradu u unutrašnjosti u kom uopšte nije bilo Svedoka. Prva osoba koju sam posetio bio je tamošnji sveštenik. Rekao mi je da grad pripada njemu i zabranio mi je da tamo propovedam. Upozorio je župljane na dolazak „lažnog proroka“ i postavio je špijune po celom gradu da me prate. I pored toga, tog dana sam podelio preko 90 primeraka biblijske literature i započeo sam četiri biblijska studija. Dve godine kasnije, Žekije je imao svoju Dvoranu Kraljevstva i 36 objavitelja! Danas u tom gradu postoji osam skupština sa oko 700 objavitelja.

Tokom prvih meseci u Žekijeu, živeo sam u maloj iznajmljenoj sobi u predgrađu. Onda sam upoznao Migela Vaza de Oliveiru, vlasnika Sudoeste, jednog od najboljih hotela u Žekijeu. Migel je počeo da proučava Bibliju i insistirao je da se preselim u jednu sobu u njegovom hotelu. On i njegova supruga su kasnije postali Svedoci.

Još jedna lepa uspomena na dane koje sam proveo u Žekijeu vezana je za Luiza Kotrima, profesora u srednjoj školi s kim sam proučavao Bibliju. Luiz se ponudio da mi pomogne da poboljšam svoje znanje portugalskog jezika i matematike. Budući da sam imao samo osnovno obrazovanje, rado sam prihvatio predlog. Časovi koje smo održavali svake nedelje nakon proučavanja Biblije pomogli su mi da se pripremim za dodatne prednosti koje sam uskoro dobio u Jehovinoj organizaciji.

Nova dodela

Godine 1956, dobio sam pismo kojim sam pozvan da odem u podružnicu koja se tada nalazila u Rio de Žaneiru da bih se obučio da služim kao pokrajinski nadglednik, kako Jehovini svedoci nazivaju putujuće sluge. Obuka kojoj su prisustvovala još osmorica braće, trajala je nešto više od mesec dana. Kako se kurs približavao  kraju, dobio sam dodelu u državi Sao Paulo, zbog čega sam se pomalo brinuo. Pitao sam se: ’Kako ću ja, crnac, da idem tamo među te Italijane? Da li će me prihvatiti?‘ b

U prvoj skupštini koju sam posetio u oblasti Santo Amaro, ohrabrio sam se videvši da su Svedoci i zainteresovane osobe ispunili Dvoranu Kraljevstva. Ono što me je uverilo da su moje brige bile neosnovane bilo je to što mi se svih 97 članova skupštine pridružilo u službi propovedanja tog vikenda. ’Oni su zaista moja braća‘, pomislio sam u sebi. Srdačnost te drage braće i sestara dala mi je snagu da istrajem u putujućoj službi.

Magarci, konji i mravojedi

Jedna od najvećih teškoća s kojom su se ranije suočavali putujući nadglednici bila su duga putovanja do skupština i grupa Svedoka u seoskim područjima. U takvim predelima, javni prevoz nije baš bio siguran ili uopšte nije ni postojao, a većina puteva su bile uske, prašnjave staze.

Neke pokrajine su taj problem rešile tako što bi kupile magarca ili konja za pokrajinskog nadglednika. Mnogo puta bih ponedeljkom osedlao magarca ili konja, privezao svoje stvari i jahao i po 12 sati do sledeće skupštine. U Santa Fe do Sulu, Svedoci su imali magarca koji se zvao Dorado (Zlatasti), koji je umeo da pronađe put do grupa u seoskom području. Dorado bi stao kod kapije farme i strpljivo čekao da otvorim. Nakon posete, Dorado i ja bismo nastavili do sledeće grupe.

To što nije bilo nekog pouzdanog sredstva za komunikaciju takođe je otežavalo službu pokrajinskog nadglednika. Na primer, da bih posetio jednu malu grupu Svedoka koja se sastajala na farmi u državi Mato Groso, morao sam da pređem čamcem reku Aragvaju i da jašem oko 25 kilometara kroz šumu. Jednom prilikom, pisao sam toj grupi da ću ih posetiti, ali pismo se očigledno zagubilo tako da me niko nije sačekao s druge strane reke. Bilo je kasno popodne, pa sam zamolio vlasnika jednog lokala da pripazi na moj prtljag a ja sam peške krenuo samo sa aktentašnom.

Uskoro se smračilo. Dok sam se spoticao u mraku, začuo sam mravojeda. Ranije sam čuo da se mravojed može uspraviti i snažnim udarcem ubiti čoveka. Zato, kad god bi u žbunju nešto šušnulo, oprezno sam koračao držeći aktentašnu ispred sebe da bih se zaštitio. Nakon što sam satima hodao, stigao sam do jednog potoka. Na nesreću, u mraku nisam primetio da se sa druge strane nalazi ograda od bodljikave žice. Uspeo sam da preskočim potok u jednom koraku, ali sam naleteo na ogradu i isekao se!

Konačno sam stigao na farmu gde me je dočekao lavež pasa. U to vreme je bilo  uobičajeno da kradljivci stoke dolaze noću, tako da sam se brzo predstavio čim su se vrata otvorila. Mora da sam žalosno izgledao u pocepanoj, krvavoj odeći, ali braća su bila srećna što me vide.

Uprkos teškoćama, bili su to lepi dani. Uživao sam u dugim putovanjima dok sam jahao ili pešačio, odmarajući se u hladu drveća, slušajući poj ptica i posmatrajući lisice koje sam viđao na tim usamljenim putevima. Radovalo me je i saznanje da su moje posete zaista koristile ljudima. Mnogi su mi pisali da bi izrazili zahvalnost. Drugi su mi lično zahvaljivali kada bismo se sreli na nekom kongresu. Kakvo je samo zadovoljstvo bilo videti ljude kako rešavaju svoje probleme i duhovno napreduju!

Konačno, pomoćnik

Tokom tih godina u putujućoj službi, često sam bio sam, što me je naučilo da se oslanjam na Jehovu kao na ’grad moj, tvrđavu moju‘ (Psalam 18:3). Pored toga, uvideo sam da mi je to što sam bio neoženjen omogućavalo da se s nepodeljenom pažnjom posvetim unapređivanju dela Kraljevstva.

Međutim, 1978. godine upoznao sam Žuliju Takahaši koja je služila kao pionir. Ona je napustila dobro plaćeni posao kao medicinska sestra u jednoj velikoj bolnici u Sao Paulu da bi služila na području gde je postojala veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Starešine koje su je poznavale imale su visoko mišljenje o njenoj pionirskoj službi i duhovnosti. Kao što možete zamisliti, moja odluka da se oženim nakon toliko godina za neke je bila iznenađenje. Jedan moj dobar prijatelj nije mogao da veruje i obećao mi je da će mi, ako se stvarno oženim, pokloniti bika od 270 kilograma. Tog bika smo ispekli na ražnju, na svadbi 1. jula 1978. godine.

Istrajnost uprkos slabom zdravlju

Žulija mi se pridružila u putujućoj službi, i zajedno smo posećivali skupštine na jugu i jugoistoku Brazila narednih osam godina. Tada su se kod mene pojavili srčani problemi. Dva puta sam se onesvestio dok sam razgovarao sa ljudima u službi propovedanja. Uzimajući u obzir moja ograničenja, prihvatili smo dodelu da služimo kao specijalni pioniri u Birigiju, u državi Sao Paulo.

Tada su se Svedoci iz Birigija ponudili da me odvezu kolima do lekara u grad Goianija, koji je udaljen oko 500 kilometara. Kada se moje zdravstveno stanje stabilizovalo, bio sam operisan i ugrađen mi je pejsmejker. To je bilo pre oko 20 godina. Iako sam imao još dve operacije srca, i dalje aktivno učestvujem u delu stvaranja učenika. Poput mnogih lojalnih hrišćanskih žena, Žulija mi je uvek bila izvor snage i ohrabrenja.

Iako zbog zdravstvenih problema ne mogu biti aktivan kao pre i ponekad se obeshrabrim, još uvek služim kao pionir. Razmišljam o tome da nam Jehova nikada nije obećao da će nam u ovom svetu uvek cvetati ruže. Ako su apostol Pavle i drugi rani hrišćani morali istrajati, zašto bi sa nama bilo drugačije? (Dela apostolska 14:22).

Nedavno sam pronašao svoju prvu Bibliju, koju sam nabavio 1930-ih. Na unutrašnjoj strani korica, zapisao sam broj 350 — toliko je bilo objavitelja Kraljevstva u Brazilu kada sam počeo da posećujem hrišćanske sastanke 1943. godine. Prosto je neverovatno da sada u Brazilu ima preko 600 000 Svedoka. Kakva je samo bila prednost imati mali udeo u tom porastu! Jehova je zaista obilno nagradio moju istrajnost. Poput psalmiste, mogu reći: „Veliko delo učini Jehova na nama! Razveselismo se“ (Psalam 126:3).

[Fusnote]

[Slika na 9. strani]

Svedoci najavljuju javno predavanje za prvi kongres u Salvadoru, 1943.

[Slika na 10. strani]

Svedoci pristižu na Oblasni kongres „Radosni narodi“ u Sao Paulu, 1946.

[Slike na stranama 10, 11]

U putujućoj službi, krajem 1950-ih

[Slika na 12. strani]

S mojom ženom, Žulijom