Životna priča

Naša porodica je konačno ujedinjena!

ISPRIČALA SUMIKO HIRANO

Shvatila sam koji je najbolji način života i želela sam da i moj suprug to uvidi. Prošle su četrdeset i dve godine dok se to nije obistinilo.

VENČALI smo se 1951, kada sam imala 21 godinu. Tokom sledeće četiri godine, dobili smo dva sina i izgledalo je kao da mi se u životu sreća osmehuje u svakom pogledu.

Jednog dana, 1957. godine, moja starija sestra mi je rekla da ju je posetila jedna misionarka, Jehovin svedok. Iako je moja sestra budistkinja, počela je da proučava Bibliju s tom misionarkom i podstakla me je da i ja to učinim. Pristala sam. Pošto sam posećivala protestantsku crkvu, mislila sam da ću uočiti bilo kakvu nedoslednost u učenjima Jehovinih svedoka.

Uskoro sam shvatila koliko sam malo poznavala Bibliju. Pitala sam misionarku: „Ko je Jehova?“ Nikada nisam čula to ime u svojoj crkvi. Misionarka, Dafni Kuk (kasnije Petit), ukazala mi je na Isaiju 42:8 gde se jasno kaže da je Jehova ime Svemoćnog Boga. Na sva moja pitanja Dafni je odgovarala pomoću Biblije.

Ista pitanja sam postavljala i svom svešteniku. On mi je rekao: „Postavljati pitanja je greh. Veruj samo u ono što ti se kaže.“ Premda nisam mislila da je postavljanje pitanja nešto pogrešno, sledećih šest meseci sam svake nedelje ujutro išla u crkvu a posle podne na sastanke Jehovinih svedoka.

Uticaj na moj brak

Oduševljavalo me je ono što sam učila iz Biblije, i o tome sam razgovarala  sa mužem, Kazuhikom. Svaki put nakon proučavanja ili nakon sastanka pričala sam mu šta sam naučila. Zbog toga je među nama počeo da duva „hladan vetar“. On nije želeo da postanem Jehovin svedok. Ipak, proučavanje Biblije mi je pričinjavalo veliko zadovoljstvo i zato sam nastavila da proučavam i da se družim sa Svedocima.

Onih dana kada sam išla na sastanak, pripremala sam Kazuhikova omiljena jela, ali on je odlazio u restoran. Kada bih se vratila kući posle sastanka, bio je loše volje i odbijao je da razgovara sa mnom. Posle dva-tri dana njegovo raspoloženje bi se popravilo, ali tada bi došlo vreme za sledeći sastanak.

Negde u to vreme dobila sam tuberkulozu od koje je već nekoliko članova muževljeve porodice umrlo. Kazuhiko se veoma zabrinuo i rekao mi je da kad ozdravim mogu raditi šta god želim. Moja jedina želja je bila da se ne protivi tome što svake sedmice idem na sastanke. Složio se.

Oporavljala sam se šest meseci i tokom tog perioda temeljno sam proučavala Bibliju. Tražila sam protivrečnosti u učenjima Svedoka, nameravajući da prekinem s proučavanjem ako pronađem samo jednu. Nisam mogla naći nijednu. Umesto toga, protivrečnosti u učenjima protestantske crkve postale su očigledne. Upoznala sam Jehovinu ljubav i pravdu i shvatila koliko je dobro živeti u skladu s njegovim zakonima.

Nakon što sam se oporavila, moj muž je održao svoje obećanje i nije se protivio tome da idem na sastanke. Duhovno sam napredovala i u maju 1958. krstila sam se kao Jehovin svedok. Čeznula sam za tim da kao porodica služimo istinitom Bogu.

Duhovna pomoć za moju decu

Moji sinovi su uvek išli sa mnom na sastanke i u službu propovedanja, ali nakon nekih događaja uverila sam se da su zaista usvajali biblijsko spoznanje. Jednog dana, kada se Masahiko koji je tada imao šest godina igrao napolju, začula sam neku buku i vrisak. Jedna komšinica je uletela u našu kuću vičući na sav glas da su kola udarila mog sina. Da li je poginuo? Trudila sam se da ostanem pribrana dok sam trčala napolje. Videvši njegov polomljen bicikl sva sam uzdrhtala, ali onda sam ga ugledala kako mi prilazi samo neznatno povređen. Pripio se uz mene i rekao: „Mama, Jehova mi je pomogao, zar ne?“ Videvši ga živog i čuvši te predivne reči, zaplakala sam.

Jednom drugom prilikom u službi smo sreli starijeg čoveka koji je vikao: „Zašto vučeš to malo dete naokolo? Jadno dete.“ Pre nego što sam uspela da mu odgovorim, osmogodišnji Tomojoši je rekao: „Deko, mene mama ne tera da propovedam. Ja to činim zato što želim  da služim Jehovi.“ Taj stariji čovek je ostao bez reči i samo ga je gledao.

U duhovnom smislu, moji sinovi su bili poput dečaka bez oca. Bila sam odgovorna da ih poučavam biblijskim istinama iako sam i sama morala još mnogo da učim. Trudila sam se da razvijem ljubav, veru i revnost i da im pružim dobar primer. Svakog dana sam se pred decom zahvaljivala Jehovi. Pričala sam im iskustva iz službe propovedanja. To ih je hrabrilo. Kada su ih kasnije upitali zašto su postali pioniri, to jest punovremeni jevanđelizatori, oni su odgovorili: „Videli smo koliko je naša majka bila srećna u pionirskoj službi, a i mi smo želeli da budemo srećni.“

Posebno sam se trudila da ne govorim sa omalovažavanjem o njihovom ocu ili o bilo kome iz skupštine. Shvatila sam da bi takvi negativni komentari mogli štetno uticati na moju decu. Mogli bi izgubiti poštovanje ne samo prema osobi protiv koje se govori već i prema osobi koja govori negativno.

Savladavanje prepreka i napredak

Godine 1963, zbog posla mog muža morali smo da se preselimo na Tajvan. Muž mi je rekao da ne bi trebalo da propovedam Japancima koji tamo žive. Mogli bi nas zbog toga poslati nazad u Japan a to bi stvorilo probleme njegovom preduzeću. Želeo je da nas odvoji od Svedoka.

Na Tajvanu su se svi sastanci održavali na kineskom a tamošnji Svedoci su nam pružili srdačnu dobrodošlicu. Odlučila sam da naučim kineski da bih mogla svedočiti domaćem stanovništvu. Tako ne bih svedočila Japancima i izbegla bih probleme koje je naveo moj suprug.

Prijateljstvo sa Svedocima sa Tajvana nas je jačalo. Misionari Harvi i Keti Logan su nam neizmerno pomogli. Brat Logan je postao duhovni otac mojim dečacima. Pomogao im je da uvide da služenje Jehovi ne podrazumeva neki kruti način života bez zadovoljstva. Uverena sam da su moji sinovi odlučili da služe Jehovi tada dok smo bili na Tajvanu.

Tomojoši i Masahiko su pohađali jednu američku školu gde su učili engleski i kineski. To obrazovanje ih je opremilo za predstojeću službu jevanđelizatora istinitog Boga Jehove. Duboko sam zahvalna Jehovi što je taj period koji je mogao biti veoma težak pretvorio u vreme trajnih blagoslova. Nakon tri i po nezaboravne godine na Tajvanu, naša porodica se vratila u Japan.

Dečaci su sad već bili u tinejdžerskim godinama i počeli su da teže za  nezavisnošću. Satima smo zajedno osmatrali biblijska načela i Jehova im je pomagao tokom tog kritičnog perioda. Nakon što je završio srednju školu, Tomojoši je postao pionir. Pomogao je da četiri osobe dođu do predanja i krštenja tokom prvih nekoliko godina pionirske službe. Masahiko je sledio bratovljev primer započinjući pionirsku službu odmah po završetku srednje škole. U prve četiri godine pionirenja pomogao je da četiri mlade osobe postanu Svedoci

Zatim ih je Jehova još više blagoslovio. Tomojoši je proučavao sa mužem žene kojoj sam ja pomagala da upozna biblijske istine. Njihove dve ćerke su takođe postale Svedoci. Kasnije se Tomojoši oženio starijom ćerkom Nobukom, a Masahiko mlađom Masakom. Tomojoši i Nabuko sada služe u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu, u Njujorku. Masahiko i Masako su misionari u Paragvaju.

Moj muž se polako menja

Tih godina je izgledalo da mog muža ne interesuje naša religija, ali primetili smo da je polako počeo da se menja. Kada su mi se drugi protivili, on je branio moja verovanja i u stvari nesvesno podupirao biblijsku istinu. Pružao je materijalnu pomoć Svedocima kojima je to bilo potrebno. U kratkom govoru na venčanju jednog od naših sinova, rekao je: „Poučavati druge ispravnom načinu života najbolji je ali i najteži zadatak. Moji sinovi i snahe izabrali su tu najtežu stazu za svoj životni put. Molim vas pomozite im u tome.“ Sve to me je navodilo na pomisao da će nam se sigurno pridružiti u služenju Jehovi.

Organizovala sam druženja sa Svedocima u našem domu. Pozivala sam Kazuhika na hrišćanske sastanke i kongrese kao i na Memorijal Hristove smrti. Dolazio je kada mu je to posao dozvoljavao, mada nerado. Često bih pomislila da bi mogao početi da proučava Bibliju, pa sam pozivala hrišćanske starešine kod nas. Ali, on je odbijao da proučava. Pitala sam se u čemu je problem.

Setila sam se reči apostola Petra: „Vi žene, budite podložne svojim muževima, da bi, ako neki i nisu poslušni reči, bili pridobijeni bez reči ponašanjem svojih žena, kad budu očevici vašeg čestitog ponašanja s dubokim poštovanjem“ (1. Petrova 3:1, 2). Shvatila sam da nisam uvek sledila taj savet. Da bih ga potpunije primenjivala, morala sam duhovno ojačati.

Godine 1970. počela sam da služim kao pionir s ciljem da duhovno ojačam. Prošlo je 10 godina, pa još 20. I dalje u duhovnom pogledu nisam videla nikakve promene kod mog muža. Žena s kojom sam proučavala jednom je primetila: „Mora da je teško pomagati drugim ljudima kad ne možeš pomoći ni svom mužu.“ To me je obeshrabrilo, ali nisam odustala.

Krajem 1980-ih naši roditelji su takoreći bili na samrti. Bila sam fizički i emocionalno iscrpljena dok sam se brinula za njih i ispunjavala sve druge obaveze. Iako su se godinama protivili tome što verujem u Jehovu, trudila sam se da im pružim što više ljubavi. Kratko pre nego što je umrla, moja 96-godišnja majka mi je rekla: „Sumiko, ako uskrsnem, pridružiću se tvojoj religiji.“ Tada sam shvatila da moj trud nije bio uzaludan.

Moj muž je zapažao sve ono što sam činila za roditelje. Da bi pokazao cenjenje, počeo je da redovno posećuje sastanke. To je činio godinama ali nije duhovno napredovao. I dalje sam se trudila da mu udovoljavam. Pozivala sam njegove prijatelje, pa čak i strane poslovne partnere, u naš dom na obrok. Zajedno smo provodili slobodno vreme. Kada je zahtev u satima za pionirsku službu smanjen, provodila sam još više vremena s njim.

Penzionisanje vodi do promene

Moj muž je penzionisan 1993. godine. Pomislila sam da će sada konačno imati  vremena da proučava Bibliju. Međutim, rekao je da bi bilo ravno bogohuljenju ako bi služio Bogu samo zato što ima vremena. Rekao je da bi radije služio Bogu kada ga srce bude navelo na to i da ne treba da ga prisiljavam.

Jednog dana Kazuhiko me je upitao da li bih sad ostatak života provela živeći za njega. To me je povredilo jer sam činila sve što sam mogla za njega od dana kada smo se venčali. Toliko sam se trudila da ga usrećim, ali on je osećao da sam više činila za Jehovu nego za njega. Nakon što sam neko vreme razmišljala o tome, rekla sam mu da ja za njega već činim sve što je u mojoj moći. Ali, ako bi mi se pridružio u onome što ja radim, mogli bismo započeti predivan novi zajednički život koji ne bi trajao još samo nekoliko godina već čitavu večnost. Danima mi ništa nije odgovorio. Konačno je upitao: „Pa, hoćeš li proučavati Bibliju sa mnom?“ Kad god pomislim na te reči, srce mi zatreperi.

Prvo sam pozvala jednog starešinu da proučava s njim, ali on mi je rekao: „Proučavaću samo s tobom.“ Tako smo počeli da proučavamo svaki dan. Budući da pripadam skupštini na kineskom a moj muž tečno govori taj jezik, proučavali smo na kineskom. Takođe smo zajedno pročitali celu Bibliju za manje od godinu dana.

U to vreme su se jedan starešina iz kineske skupštine i njegova žena zbližili s nama. Iako su mlađi od naše dece, postali smo pravi prijatelji. Mnogi drugi Svedoci su takođe pokazivali izuzetnu pažnju mom mužu. Bili su gostoljubivi i razgovarali su sa Kazuhikom kao sa svojim ocem. To ga je jako radovalo.

Jednog dana je stigla pozivnica za jedno venčanje u Dvorani, adresirana na mog muža. Priznavanje njegovog položaja kao poglavara porodice duboko ga je dirnulo i odlučio je da prisustvuje. Uskoro se sprijateljio sa Svedocima i počeo da proučava Bibliju sa jednim starešinom. Proučavanje Biblije, posećivanje sastanaka i ljubav koju su mu pokazivali članovi skupštine pomogli su mu da dobro duhovno napreduje.

Konačno ujedinjeni

U decembru 2000. godine, moj suprug se krstio u znak predanja Jehovi. Naši sinovi su sa ženama došli izdaleka da bi videli to savremeno „čudo“. Trebalo je da prođu 42 godine, ali konačno smo postali ujedinjena porodica.

Nas dvoje sada svakog jutra razmatramo dnevni stih i zajedno čitamo Bibliju. Uživamo u tome da svakodnevno razgovaramo o duhovnim stvarima i da zajedno učestvujemo u duhovnim aktivnostima. Moj muž sada služi u skupštini kao sluga pomoćnik i nedavno je održao javno biblijsko predavanje na kineskom. Zahvalna sam Jehovi što nas je ujedinio. Sa svojom porodicom i prijateljima želim da u svu večnost hvalim njegovo ime i podupirem njegov suverenitet.

[Mapa na 13. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

KINA

SEVERNA KOREJA

JUŽNA KOREJA

Japansko more

JAPAN

Tokio

Istočno kinesko more

TAJVAN

Tajpej

[Slika na 12. strani]

S mojom porodicom 1958, kada sam se krstila

[Slike na 13. strani]

Prijatelji poput Harvija i Keti Logan duhovno su nas jačali kada smo se preselili iz Tokija u Tajpej

[Slika na 15. strani]

Danas je moja porodica ujedinjena u služenju istinitom Bogu