Životna priča

Poučena vernošću svoje porodice

ISPRIČALA KETLIN KUK

MOJA baka, Meri Elen Tompson, bila je 1911. u poseti kod svojih rođaka u Glazgovu, u Škotskoj. Tom prilikom je otišla na predavanje Čarlsa Tejza Rasela, istaknutog člana Istraživača Biblije, koji su kasnije postali poznati kao Jehovini svedoci. Baka je bila oduševljena onim što je čula. Kada se vratila u Južnoafričku Republiku, povezala se sa Istraživačima Biblije. Bila je među 16 osoba koje su se u aprilu 1914. krstile na prvom kongresu Istraživača Biblije u Južnoafričkoj Republici. Tada je njena ćerka Edit, koja je kasnije postala moja majka, imala šest godina.

Nakon što je 1916. brat Rasel umro, među Istraživačima Biblije širom sveta došlo je do razdora. Broj onih koji su ostali verni u Durbanu pao je sa šezdeset na desetak. Moja baka sa očeve strane, Ingeborg Mjurdal, i njen sin Henri, nedavno kršten mladić, stali su na stranu vernih osoba. Godine 1924, Henri je postao kolporter, što je bio tadašnji naziv za Jehovine svedoke koji su u potpunosti posvećeni propovedanju. U narednih pet godina propovedao je u mnogim delovima južne Afrike. On i Edit su se venčali 1930, a ja sam rođena tri godine kasnije.

Život s bakom i dekom

Jedno vreme smo živeli u Mozambiku, ali smo se 1939. preselili kod bake i deke, u Johanesburg. Deku nije zanimala  biblijska istina i ponekad bi se protivio, ali je i pored svega toga bio izuzetno gostoljubiv. Moja sestra Telma je rođena 1940. Nas dve smo naučile da brinemo o potrebama starijih osoba. Često bi naša porodica posle večere ostajala duže za stolom, razgovarajući o onome što se desilo tog dana ili o zajedničkim uspomenama.

Uživali smo kada bi nam u goste došli Svedoci, posebno oni koji su bili u punovremenoj službi. Oni su razgovarali s nama tokom večeri i njihove reči su produbile naše cenjenje za duhovno nasleđe koje smo imali. To je kod mene i Telme pojačalo želju da i mi postanemo pioniri.

Još od malih nogu smo bile poučavane da nađemo zadovoljstvo u čitanju. Mama, tata i baka bi nam čitali neku dobru knjigu pripovedaka ili Bibliju. Hrišćanski sastanci i služba bili su neraskidiv deo našeg života. Pošto je tata bio sluga grupe (danas je to predsedavajući nadglednik) u Skupštini Johanesburg, naša porodica je dolazila dosta pre početka sastanaka. Tokom kongresa, tata je pomagao u nadgledanju tog skupa, dok se mama brinula za smeštaj kongresnih delegata.

Poseban kongres za nas

Kongres u Johanesburgu 1948. bio je poseban zato što su s nama prvi put bili članovi centrale Jehovinih svedoka iz Bruklina. Tata je bio zadužen da svojim autom vozi Natana Nora i Miltona Henšela tokom njihovog boravka. Na tom kongresu sam se krstila.

Nedugo nakon toga, tatu je iznenadilo kada mu je njegov otac rekao da veoma žali što je posle smrti brata Rasela dozvolio da na njega utiču oni koji su napustili Istraživače Biblije. Nekoliko meseci kasnije je umro. S druge strane, baka je ostala verna do kraja svog zemaljskog puta 1955.

Događaji koji su uticali na moj život

Opštu pionirsku službu sam započela 1. februara 1949. Ubrzo je naše uzbuđenje počelo da raste kada smo čuli obaveštenje da će se naredne godine održati međunarodni kongres u Njujorku. Želeli smo da idemo na taj kongres, ali nismo imali novca za to. Onda je u februaru 1950. deka umro i baka je iskoristila novac koji je nasledila da plati put za nas petoro.

Nekoliko nedelja pred naš polazak, stiglo je pismo iz centrale Jehovinih svedoka u Bruklinu. U njemu se nalazio poziv da pohađam 16. razred misionarske škole Gilead. Koliko sam samo bila uzbuđena, budući da tada nisam imala ni punih 17 godina! Kada je nastava počela,  bila sam jedna od deset polaznika iz Južnoafričke Republike koji su imali jedinstvenu priliku da pohađaju tu školu.

Nakon što smo u februaru 1951. diplomirali, osmoro nas se vratilo u Južnoafričku Republiku da služimo kao misionari. U narednih nekoliko godina, moja partnerka i ja smo propovedale uglavnom u gradićima u kojima se govorio afrikans. Isprva mi je veoma teško išao taj jezik. Sećam se da sam jednog dana, dok sam se biciklom vraćala kući, plakala jer nisam imala uspeha u službi. Ipak, s vremenom sam napredovala i Jehova je blagoslovio moj trud.

Brak i putujuća služba

Godine 1955. upoznala sam Džona Kuka. Pre i posle Drugog svetskog rata, Džon je pomagao da se započne s delom propovedanja u Portugalu, Francuskoj i Španiji, a te godine kada sam ga upoznala počeo je da služi kao misionar u Africi. On je kasnije napisao: „U jednoj sedmici doživeo sam tri iznenađenja... Jedan velikodušan brat mi je poklonio mali auto, naimenovan sam za oblasnog slugu i zaljubio sam se.“ a Venčali smo se u decembru 1957.

Tokom našeg upoznavanja, Džon mi je rekao da život s njim neće biti dosadan, i bio je u pravu. Posećivali smo skupštine širom Južnoafričke Republike, uglavnom u područjima gde su većinu činili crnci. Nije bilo lako da svake sedmice čekamo na dozvolu da uđemo u takva područja, a da i ne govorim o noćenju tamo. U nekoliko navrata spavali smo na podu napuštene prodavnice u području u kome su živeli belci i trudili smo se da nas prolaznici ne vide. Obično smo bili smešteni kod najbližih Svedoka belaca, koji su često bili dosta udaljeni od područja koje smo posećivali.

 Još jedan izazov predstavljalo je to što su jednostavni kongresni objekti bili sagrađeni usred divljine. Prikazivali smo filmove Jehovine organizacije putem kojih su ljudi razvijali cenjenje prema našem međunarodnom bratstvu. Imali smo svoj generator pošto u tim područjima obično nije bilo struje. Teškoće smo imali i u britanskim protektoratima u kojima je naša literatura tada bila zabranjena, a i nije bilo lako da se nauči zulu jezik. Pa ipak, radovali smo se što smo mogli da služimo našoj braći.

U avgustu 1961, Džon je postao prvi instruktor u Južnoafričkoj Republici koji je vodio četvoronedeljne seminare za naimenovanu braću. Taj seminar je bio namenjen skupštinskim nadglednicima. Džon je vešto poučavao i dopirao je do srca svojom jednostavnom logikom i živopisnim ilustracijama. Skoro godinu i po dana smo morali da putujemo od mesta do mesta za svaki naredni razred koji se održavao na engleskom jeziku. Dok je Džon držao nastavu, ja sam bila u službi propovedanja s tamošnjim Svedocima. A onda nas je iznenadio poziv da od 1. jula 1964. služimo u podružnici Južnoafričke Republike, koja se nalazila blizu Johanesburga.

Pa ipak, do tada je već počelo da nas brine Džonovo zdravstveno stanje. Godine 1948, on je imao tuberkulozu i nakon toga je često bio malaksao. Imao je simptome slične simptomima gripa i danima je bio bolestan, bez snage da bilo šta uradi ili s bilo kim kontaktira. Doktor kome smo se obratili kratko pre nego što smo pozvani u podružnicu ustanovio je da Džon boluje od depresije.

Bilo nam je nezamislivo da usporimo u službi kako je doktor preporučio. Džonu je dodeljeno da radi u Službenom odeljenju, dok sam ja radila kao korektor. Bila je izuzetna prednost što smo imali svoju sobu! Džon je pre našeg venčanja služio na portugalskom području. Pošto je u Johanesburgu i okolini bilo mnogo Portugalaca, 1967. smo bili zamoljeni da pomognemo jednoj portugalskoj porodici u propovedanju. To je značilo da treba da naučim još jedan jezik.

Naše područje je bilo veliko i puno smo putovali — ponekad i 300 kilometara da bismo došli do dostojnih. S vremenom su Svedoci iz Mozambika koji su govorili portugalski počeli da nas obilaze u vreme kongresa, što je zaista mnogo značilo za nove. Tokom 11 godina koje smo proveli na portugalskom području, videli smo kako su od naše male grupe od oko 30 objavitelja nastale četiri skupštine.

Promene kod kuće

U mojoj porodici je u međuvremenu došlo do promena. Moja sestra Telma se 1960. udala za Džona Urbana, pionira iz Sjedinjenih Država. Oni su 1965. pohađali 40. razred Gileada i 25 godina su verno služili kao misionari u Brazilu. Godine 1990, vratili su se u Ohajo da bi se starali o Džonovim bolesnim roditeljima. Uprkos teškoćama koje to nosi sa sobom, Džon i Telma su do danas ostali u punovremenoj službi.

Moja baka je ostala verna Bogu sve do 1965. kada je u 98. godini završila svoj zemaljski put. Tata je iste godine otišao u penziju, tako da su nam se on i mama pridružili kada smo Džon i ja pozvani da služimo na portugalskom području. Oni su doprinosili stabilnosti portugalske grupe i posle nekoliko meseci osnovana je prva portugalska skupština. Kratko nakon toga, mama je dobila rak, od koga je umrla 1971. Tata je umro sedam godina kasnije.

Suočavanje s Džonovom bolešću

Tih godina je postalo očigledno da Džonu nije bilo bolje. Malo-pomalo, morao je da se odrekne nekih dragih prednosti službe, uključujući i prednost da vodi sedmično Razmatranje Kule stražare u Betelu, kao i jutarnje obožavanje. Njegova radna dodela je promenjena,  tako da je iz Službenog odeljenja prešao u Odeljenje za poštu, a zatim je radio u bašti.

Pošto je Džon bio revan, bilo mu je teško da napravi promene. Kada sam bila uporna u nastojanjima da ga nagovorim da malo uspori, zajedljivo bi mi rekao da sam njegovo breme. Često bi me nakon toga srdačno zagrlio. S vremenom smo uvideli da je mudro da prekinemo službu na portugalskom području i da služimo sa skupštinom koja se sastajala u Dvorani Kraljevstva u podružnici.

Kako se Džonovo zdravstveno stanje pogoršavalo, bilo je dirljivo posmatrati njegov blizak odnos s Jehovom. Kada bi se usred noći probudio u stanju duboke depresije, razgovarali bismo sve dok se nije osećao toliko smireno da je mogao moliti Jehovu za pomoć. Nakon nekog vremena, uspeo je da se sam bori s tim teškim trenucima prisiljavajući sebe da polako ponavlja reči iz Filipljanima 4:6, 7: „Ne brinite se ni za šta...“ Tada bi se smirio u dovoljnoj meri da je mogao da se pomoli. Često sam bila budna i ćutke bih posmatrala kako mu se usne miču dok se dugo i usrdno moli Jehovi.

Pošto je u objektima naše podružnice bilo sve manje mesta, izvan Johanesburga je počela gradnja nove zgrade. Džon i ja smo često odlazili na to mirno mesto koje je bilo daleko od gradske vreve i zagađenja. Mom suprugu je veoma značilo kada nam je dopušteno da se tamo preselimo u privremeni smeštaj dok nova podružnica ne bude gotova.

Novi izazovi

Kako su mu sposobnosti razmišljanja i rasuđivanja sve više slabile, Džonu je bilo sve teže da radi na svojim dodelama. Duboko me je dirnuo način na koji su ga drugi podržavali u njegovim naporima. Na primer, kada bi jedan brat išao u gradsku biblioteku da nešto istraži, sa sobom bi poveo i Džona koji bi za tu priliku napunio džepove traktatima i časopisima. To je pomoglo Džonu da i dalje ima osećaj da nešto postiže i da vredi.

S vremenom, Džon više nije mogao da čita zbog Alchajmerove bolesti. Puno su nam značila audio-izdanja biblijske literature, kao i pesme Kraljevstva. Stalno smo ih slušali. Džon bi često znao da se uznemiri ako ne bih sedela i slušala s njim. Mnoge sate koje sam provodila kraj njega ispunila sam pletenjem. Zbog toga smo imali dosta džempera i ćebadi!

Kasnije sam morala da posvetim Džonu još više pažnje. I pored toga što sam bila toliko umorna da nisam mogla da čitam ili proučavam, srećna sam što sam do kraja mogla da brinem o njemu. Džon je tiho preminuo u mom naručju 1998, u 85. godini. Ostao je veran do smrti. Jedva čekam da ga vidim kada uskrsne obnovljenog zdravlja i uma!

Okrepljena

Nakon Džonove smrti, nije mi bilo lako da se naviknem na samački život. Tako sam u maju 1999. posetila svoju sestru Telmu i njenog muža u Sjedinjenim Državama. Kako je bilo divno i okrepljujuće videti mnoge verne i drage prijatelje, posebno tokom naše posete svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Njujorku! To je sasvim sigurno bila duhovna pomoć kakva mi je bila potrebna.

Kada razmišljam o životu vernih članova moje porodice, setim se mnogo čega što sam naučila. Zahvaljujući poukama, primeru i pomoći koju su mi oni pružili, naučila sam da otvorim svoje srce za ljude koji su druge nacije ili rase. Naučila sam da budem strpljiva, istrajna i prilagodljiva. Iznad svega, osetila sam Jehovinu dobrotu — dobrotu Onoga koji sluša molitve. Osećam se poput psalmiste koji je napisao: „Srećan je onaj koga ti odabereš i daš mu da ti se približi, da bi prebivao u dvorištima hrama tvoga. Nasitićemo se dobra iz doma tvoga“ (Psalam 65:4).

[Fusnota]

[Slika na 8. strani]

Baka sa svojim ćerkama

[Slika na 9. strani]

S roditeljima kada sam se krstila 1948.

[Slika na 10. strani]

Sa Albertom Šroderom, sekretarom škole Gilead, i drugih devet polaznika iz Južnoafričke Republike

[Slika na 10. strani]

Sa Džonom 1984.