Životna priča

Jehova mi je pomagao da se suočim sa izazovima u životu

ISPRIČAO DEJL IRVIN

„OD ČETVORO SE DECE NE MOŽE POBEĆI! A JOŠ ČETVORO — PROBLEM DUPLO VEĆI!“ Tako je glasio naslov u lokalnim novinama kada se naša porodica sa četiri devojčice uvećala za još četiri bebe. Kao mladić, nisam imao nameru ni da se oženim a kamoli da imam decu. A sad sam odjednom postao otac osmoro dece!

ROĐEN sam 1934. u australijskom gradu Mariba, kao najmlađe od troje dece. Moja porodica se kasnije preselila u Brizben, gde je majka pohađala veronauku u metodističkoj crkvi.

Početkom 1938, u lokalnim novinama je objavljena vest da će Džozefu Raterfordu, predstavniku svetske centrale Jehovinih svedoka, možda biti zabranjen ulazak u Australiju. Prvu Svedokinju koja je došla na naša vrata mama je upitala: „Zašto tako postupaju s njim?“ Ona je odgovorila: „Zar Isus nije rekao da će njegovi sledbenici biti progonjeni?“ Mama je dobila brošuricu Lek u kojoj su istaknute mnoge razlike između prave i krive religije. a Ta brošurica je na nju ostavila takav utisak da je naredne nedelje zajedno s nama decom otišla na sastanak Jehovinih svedoka. U početku se otac oštro protivio, ali ponekad bi zapisao neka biblijska pitanja na cedulju i dao mami da to preda jednom bratu. Brat bi napisao biblijske odgovore i vratio cedulju.

Jedne nedelje je otac došao s nama na sastanak, s namerom da javno izrazi svoje  neslaganje sa Svedocima. Međutim, nakon razgovora s putujućim nadglednikom koji je tada bio u poseti skupštini, tata je promenio svoje mišljenje i čak je dozvolio da se u našem domu svake sedmice radi proučavanja Biblije okupljaju zainteresovane osobe iz našeg kraja.

U septembru 1938. roditelji su se krstili. Moja braća i sestre i ja krstili smo se u decembru 1941. na kongresu za celu zemlju održanom u parku Hargrejv u Sidneju, u Novom Južnom Velsu. Imao sam sedam godina. Nakon toga sam s roditeljima redovno učestvovao u službi propovedanja. U to vreme Svedoci su nosili fonografe od vrata do vrata i puštali ljudima snimljene biblijske govore.

Jedan brat koji mi je ostao u veoma živom sećanju jeste Bert Horton. Imao je automobil opremljen snažnim pojačalom i velikim zvučnikom postavljenim na krovu. Bilo je uzbudljivo sarađivati s njim, a naročito za dečaka mojih godina. Na primer, kada bismo s vrha brda emitovali neki biblijski govor, često bi se desilo da ugledamo policijska kola kako idu prema nama. Bert bi brzo isključio ozvučenje, a zatim bismo se kilometrima vozili do drugog brda i tamo pustili govor. Od Berta i druge braće koja su bila verna i hrabra poput njega naučio sam mnogo o tome šta znači uzdati se u Jehovu i biti odvažan (Matej 10:16).

Kada sam imao 12 godina, posle škole sam redovno išao u službu. Jednom prilikom sam upoznao porodicu Adshed. S vremenom su roditelji, osmoro dece i mnogo unučadi iz te porodice upoznali istinu. Zahvaljujem Jehovi što mi je dao da kao mali dečak prenesem biblijsku istinu ovoj divnoj porodici (Matej 21:16).

Prve dodele u službi

Sa 18 godina postao sam punovremeni propovednik i dobio sam dodelu u Mejtlandu u Novom Južnom Velsu. Godine 1956, pozvan sam u australijsku podružnicu u Sidneju. Od nas dvadesetoro koliko nas je tamo služilo, oko trećina njih su bili pomazanici, s nadom da će vladati s Hristom u nebeskom Kraljevstvu. Bila je velika prednost služiti s njima rame uz rame! (Luka 12:32; Otkrivenje 1:6; 5:10).

Moja odlučnost da ostanem samac iščezla je kada sam upoznao Džudi Helberg, jednu lepu devojku koja je služila kao pionir i bila pozvana da privremeno radi u podružnici kako bi mi pomagala oko jednog velikog projekta. Džudi i ja smo se zaljubili jedno u drugo i dve godine kasnije smo se venčali. Zatim smo započeli s pokrajinskom službom, što znači da smo svake sedmice posećivali jednu skupštinu Jehovinih svedoka kako bismo ohrabrili braću.

Godine 1960, rodila se naša prva ćerka, Kim. Danas bračni parovi moraju da prekinu s pokrajinskom službom kada dobiju dete. Međutim, na naše veliko iznenađenje, predloženo nam je da nastavimo da posećujemo skupštine. Nakon što smo se mnogo molili, prihvatili smo taj poziv, i u narednih sedam meseci zajedno sa Kim prešli smo 13 000 kilometara autobusom, avionom i vozom, služeći u međusobno udaljenim skupštinama u Kvinslendu i Severnoj teritoriji. U to vreme nismo imali kola.

Uvek smo bili smešteni u domovima braće i sestara. Zbog tropske klime, na  spavaćim sobama su umesto vrata uglavnom bile zavese, tako da je za nas bio još veći stres kada je Kim plakala noću. Na kraju se pokazalo da je preteško spojiti brigu o bebi s našom dodelom. Zato smo se preselili u Brizben, i ja sam počeo da radim kao firmopisac. Kada je Kim imala dve godine, dobili smo i drugu ćerku, Petinu.

Suočavanje s tragedijom

Godine 1972, kad su naše devojčice imale 12 i 10 godina, Džudi je preminula od Hočkinsove bolesti, jedne vrste tumora limfnih žlezda. Taj gubitak je za našu porodicu bio gotovo nepodnošljiv. Pa ipak, za vreme Džudine bolesti i nakon njene smrti, Jehova nam je pružao utehu putem svoje Reči, svog svetog duha i hrišćanskog bratstva. Takođe smo dobili snagu iz jedne Kule stražare koja je izašla ubrzo nakon što nas je zadesila ova tragedija. U njoj je bio jedan članak koji je govorio o ličnim kušnjama, uključujući i gubitak voljene osobe, i o tome kako nam kušnje mogu pomoći da razvijemo osobine koje su dopadljive Bogu, kao što je istrajnost, vera i besprekornost b (Jakov 1:2-4).

Nakon Džudine smrti, još više sam se zbližio sa svojim ćerkama. Međutim, moram priznati da je bila prava borba ispunjavati ulogu i oca i majke. Međutim, moje dve divne ćerke su mi umnogome olakšale taj zadatak.

Drugi brak i veća porodica

Kasnije sam se ponovo oženio. Moja druga žena Meri i ja imali smo mnogo toga zajedničkog. I ona je izgubila bračnog druga zbog Hočkinsove bolesti. Takođe je imala dve ćerke — Kolin i Dženifer. Kolin je bila oko tri godine mlađa od Petine. Tako je u našoj porodica sada bilo četiri devojčice, koje su imale 14, 12, 9 i 7 godina.

Meri i ja smo odlučili da u početku svako disciplinuje svoju decu sve dok druga deca ne budu spremna da prihvate disciplinu od očuha odnosno maćehe. Što se nas dvoje tiče, u braku su nas vodila dva važna pravila. Jedno je da nikada ne iznosimo svoje nesuglasice pred decom, a drugo je povezano s načelom iz Efešanima 4:26 — da razgovaramo dokle god sasvim ne rešimo problem, ako treba čak i satima!

Premda smo se svi iznenađujuće dobro prilagodili životu u porodici s pastorčadi, uspomene nisu izbledele preko noći. Na primer, za Meri je ponedeljak uveče bilo „veče za plakanje“. Nakon porodičnog proučavanja, kada su devojčice otišle na spavanje, Merine emocije, koje je obično držala u sebi, tada bi izbile na površinu.

Meri je želela da imamo zajedničko dete. Nažalost, imala je spontani pobačaj. Kada je ponovo zatrudnela, čekalo nas je veliko iznenađenje. Na ultrazvuku smo videli da nije nosila jednu, već četiri bebe! Bio sam šokiran. Nisam mogao da verujem. Sa 47 godina, trebalo je da postanem otac osmoro dece! Četvorke su rođene carskim rezom 14. februara 1982, posle 32  sedmice. Rodile su se sledećim redosledom: Klint, 1,6 kilograma, Sindi, 1,9 kilograma, Džeremi, 1,4 kilograma i Danet, 1,7 kilograma. Svi su bili različiti.

Čim su se rodili, Merin doktor je došao i seo pored mene.

„Jeste li zabrinuti za to kako ćete se starati o deci?“, upitao me je.

„Pa“, rekao sam, „ovo je za mene nešto sasvim novo“.

Ono što je zatim rekao iznenadilo me je i ohrabrilo.

„Vaša skupština vas neće ostaviti na cedilu“, rekao je. „Čim primete da vam nešto treba, svi će vam priskočiti u pomoć!“

U velikoj meri zahvaljujući ovom sjajnom akušeru i njegovom timu, iz bolnice su za samo dva meseca izašle četiri prilično zdrave bebe.

Izazov odgajanja četvorki

Da bismo sve postigli, Meri i ja smo sastavili 24-časovni raspored. Četiri starije devojčice su nam mnogo pomagale oko beba. Pokazalo se da je doktor bio u pravu — čim nam je nešto zafalilo, braća su nam priskočila u pomoć. Još pre nego što su se bebe rodile, jedan dugogodišnji prijatelj, Džon Makartur, organizovao je Svedoke koji su se bavili nekim zanatima da prošire našu kuću. Kada su bebe stigle iz bolnice, grupa sestara pomagala je u brizi oko njih. Sva ova dobra dela bila su dokaz hrišćanske ljubavi (1. Jovanova 3:18).

Naše četvorke su na neki način bile „skupštinske bebe“. I dan-danas za njih su mnoga draga braća i sestre koji su nam pomagali poput članova porodice. Što se tiče Meri, ona je dokazala da je izvanredna žena i majka koja se nesebično brine za svoju decu. Zaista je primenjivala ono što je učila iz Božje Reči i od Njegove organizacije. Ne postoje bolji saveti! (Psalam 1:2, 3; Matej 24:45).

Hrišćanski sastanci i delo propovedanja ostali su važan deo našeg sedmičnog rasporeda, premda je bilo potrebno dosta truda da se to postigne sa četiri bebe. Biblijski studiji koje smo vodili s dva bračna para koji su bili spremni da dolaze kod nas bili su pravi blagoslov. Premda nam je to olakšalo situaciju, Meri je ponekad bila toliko umorna da je zadremala tokom studija, dok je u naručju držala bebu koja je spavala. Kasnije su oba bračna para postala naša duhovna braća i sestre.

Duhovna pouka u ranom detinjstvu

Čak i pre nego što su bebe prohodale, Meri, starije devojčice i ja redovno smo ih vodili u službu propovedanja. Kada su prohodale, Meri i ja smo vodili po dvoje i to nam nije predstavljalo problem. Štaviše, često smo baš zbog njih uspeli da započnemo razgovor s prijateljski nastrojenim ljudima. Jednom prilikom sam sreo čoveka koji je tvrdio da dan rođenja i horoskopski znak određuju kakve ćemo ličnosti postati. Nisam se raspravljao s njim, ali sam ga pitao da li mogu da navratim malo kasnije u toku prepodneva. Rekao je da mogu, tako da sam došao sa četvorkama. Dok ih je u čudu posmatrao, poređao sam ih po redosledu rođenja. Usledio je prijateljski razgovor, ne samo o njihovim očiglednim razlikama u izgledu već i o velikim razlikama u ličnosti, što je bio udarac za njegovu teoriju. „Kako to da sam baš vama izneo svoju teoriju!“, rekao je. „Izgleda da ću  morati malo više da ispitam tu stvar, je l’ da?“

Kada su deca bila sasvim mala, bunila su se kada smo ih disciplinovali sve zajedno, pa smo gledali da to činimo pojedinačno. Međutim, naučili su da ista pravila važe za sve. Kada su se u školi suočavali s pitanjem savesti, čvrsto su se držali biblijskih načela i međusobno se hrabrili, a Sindi je govorila u ime svih njih. Ljudi su uskoro uvideli da nije tako lako izaći na kraj s četvorkama!

Kada su deca bila u tinejdžerskim godinama, Meri i ja smo se suočavali sa uobičajenim izazovima kako bismo im pomogli da ostanu verni Jehovi. Možemo samo reći da bi nam bilo mnogo teže da nije bilo podrške skupštine i obilja duhovne hrane od Jehovine organizacije. Trudili smo se da kao porodica redovno proučavamo Bibliju i da otvoreno komuniciramo, premda to nije uvek bilo lako. Pa ipak, trud se isplatio, pošto su sva naša deca, svih osmoro, odlučila da služe Jehovi.

Izlaženje na kraj s poodmaklim godinama

Tokom godina, imao sam mnoga teokratska zaduženja: bio sam skupštinski starešina, nadglednik grada i zamenik pokrajinskog nadglednika. Takođe sam služio kao član lokalnog Odbora za odnose sa bolnicama, čija je uloga da pomaže doktorima da sarađuju sa pacijentima koji su Svedoci kada je u pitanju transfuzija krvi. Čast mi je i to što već 34 godine mogu da služim kao matičar. Do sada sam obavio oko 350 venčanja, uključujući i venčanja mojih šest ćerki.

Stalno zahvaljujem Jehovi za vernu podršku koju sam dobijao, najpre od Džudi a sada od Meri (Poslovice 31:10, 30). Dok su me podržavale u zaduženjima koja imam kao skupštinski starešina, pružale su i dobar primer u službi i pomagale su mi da u decu usadim duhovne osobine.

Godine 1996, utvrđeno je da imam oboljenje mozga zbog kog mi se ruke tresu i nemam dobru ravnotežu. Zbog toga sam morao da prestanem da radim kao firmopisac. Međutim, još uvek nalazim veliko zadovoljstvo u službi Jehovi, iako je moj tempo dosta sporiji. Pozitivno je to što sam postao saosećajniji prema drugim starijima.

Kada razmišljam o svom životu, zahvalan sam Jehovi što je uvek bio uz mene i pomagao meni i mojoj porodici da sačuvamo radost dok izlazimo na kraj s mnogim izazovima (Isaija 41:10). Meri i ja i naše osmoro dece takođe smo zahvalni za podršku naše divne porodice duhovne braće i sestara. Svi su pokazali svoju ljubav na toliko načina da ih ne možemo sve nabrojati (Jovan 13:34, 35).

[Fusnote]

[Slika na 12. strani]

S majkom, starijim bratom Gartom i sestrom Doun pre polaska na kongres u Sidneju 1941.

[Slika na 13. strani]

S Džudi i Kim kada sam bio u pokrajinskoj službi u Kvinslendu

[Slika na 15. strani]

Nakon što su nam se rodile četvorke, naše četiri starije ćerke i braća iz skupštine dali su sve od sebe da bi nam pomagali