Životna priča

Jehova je bogato nagradio moju želju da budem misionar

ISPRIČALA ŠILA VINFILD DA KONSEISAO

Jedna misionarka iz Afrike ispričala nam je da su je na njenoj dodeli svi pozivali da uđe u kuću i pažljivo slušali dobru vest o Božjem Kraljevstvu. ’Kako bih volela da propovedam na takvom području!‘, pomislila sam. Nakon tog razgovora, u meni, trinaestogodišnjoj devojčici, rodila se želja da budem misionar.

MOJA porodica i ja upoznali smo Jehovu mnogo ranije. Naime, jednog jutra 1939. godine, dva pristojno obučena mladića pokucala su na naša vrata u Hemel Hempstedu, u predgrađu Londona. Oni su bili Jehovini svedoci. Ja se ne sećam te posete jer sam tada imala tek godinu dana. Da bi prekinula razgovor, mama im je rekla da bi oca to možda zanimalo ali da se on neće vratiti pre devet uveče. Veoma se iznenadila kada je videla da su ponovo došli iste večeri! Kada je ustanovio kakav je njihov stav što se tiče političkih i nacionalističkih sporova, moj otac, Henri Vinfild, pozvao ih je da uđu i prihvatio da proučava Bibliju. Veoma brzo je napredovao ka krštenju. Nekoliko godina kasnije počela je da proučava i moja mama Ketlin. Krstila se 1964.

Godine 1948. počela sam redovno da učestvujem u propovedanju dobre vesti o Božjem Kraljevstvu. Razmišljala sam da bi bilo dobro da imam jedan ručni sat kako bih tačno izveštavala vreme koje sam provodila u službi propovedanja. Mi deca, svake smo subote dobijali za džeparac  novčić od šest penija ukoliko smo se lepo ponašali. Skoro dve godine sam štedela taj džeparac da bih kupila u to vreme najjeftiniji sat. Međutim, Rej, jedan od moje mlađe braće, nikada nije želeo da uzme jedan novčić od šest penija, već je uvek molio oca za dva novčića od po tri penija. Jednog dana je toliko insistirao da dobije dva novčića da se otac razljutio. Rej se rasplakao i rekao da su mu takva dva novčića potrebna zbog tajne koja postoji između njega i Jehove. Na kraju, Rej je objasnio: „Jedan novčić je bio za prilog, a drugi za mene.“ Mama je zaplakala od radosti, tata je brzo dao dva novčića, a ja sam naučila koliko je važno i novčano podupirati delo propovedanja o Kraljevstvu.

Otprilike u to vreme, tata je organizovao da se preselimo u područje gde je postojala veća potreba za objaviteljima Kraljevstva. Prodao je farmu 1949. godine zajedno sa spremištem za pesak i šljunak i postao pionir, objavitelj Jehovinih svedoka koji puno vremena provodi u propovedanju. Ja sam svoje predanje Jehovi simbolizovala krštenjem, 24. septembra 1950. Otada sam za vreme školskih raspusta služila kao ferijalni (sada pomoćni) pionir, posvećujući 100 sati mesečno službi propovedanja. Ali, to je bio samo početak. Uskoro se u mom srcu pojavila jaka želja da učinim još više u unapređivanju čistog obožavanja.

Želja da budem misionar

Tata je 1951. bio pozvan da služi u gradiću Bidefordu, u Severnom Devonu. Nedugo nakon našeg dolaska, skupštinu je posetila ona misionarka koja je služila u Africi, koju sam spomenula na početku. Posle toga je želja da postanem misionar uticala na sve moje odluke. Nastavnici u školi su znali za moj cilj i činili su sve što su mogli da me odvrate od toga, nadajući se da ću posegnuti za karijerom. Međutim, poslednjeg dana škole kada sam otišla u zbornicu da zahvalim nastavnicima i da se pozdravim sa njima, jedan od njih je rekao: „Čestitamo! Ti si jedini učenik koji zaista zna šta želi u životu. Iskreno se nadamo da ćeš ostvariti svoj cilj.“

Ne gubeći vreme, našla sam posao sa skraćenim radnim vremenom i 1. decembra 1955. postala sam opšti pionir. Kasnije su mama i moja braća takođe postali pioniri. Tako smo nekoliko godina svi u porodici bili u punovremenoj službi.

Irska

Godinu dana kasnije, pozvana sam da služim u Irskoj. To je bio jedan korak ka postizanju mog cilja da postanem misionar. U februaru 1957. stigla sam u Kork na jugu Irske, zajedno s dve mlade pionirke, Džun Nejpijer i Beril Barker.

U Irskoj je služba propovedanja bila pravi izazov, jer je Rimokatolička crkva bila veoma neprijateljski raspoložena. Naučili smo da prvo proverimo da li u stambenoj zgradi ili na imanju postoji  sporedni izlaz u slučaju da moramo brzo da se uklonimo. Obično smo krili svoje bicikle u blizini, ali bi ih često neko pronašao i probušio gume ili ispustio vazduh iz njih.

Jednom prilikom, dok smo Beril i ja bile u poseti kod nekih ljudi na jednom velikom imanju, grupa dece je počela da nas vređa i gađa kamenjem. Tako smo ušle u radnju u kojoj se prodavalo mleko, a koja je bila deo nečije kuće. Ispred radnje je počela da se okuplja rulja. Pošto je Beril volela mleko, popila je dve ili tri čaše i to veoma sporo nadajući se da će se rulja razići. Ali, to se nije desilo. Baš tada je jedan mladi sveštenik ušao u radnju. Misleći da smo turisti rekao je da bi nas rado poveo u obilazak. Međutim, prvo nas je odveo u jednu drugu prostoriju u toj kući i, dok smo mi mirno sedele, on je obavio obred pomazanja jednom starijem čoveku koji je bio na samrti. Zatim smo zajedno s njim napustile kuću. Kada nas je videla da razgovaramo s njim, rulja se razišla.

Gilead

Godine 1958, u Njujorku je trebalo da bude održan Međunarodni kongres „Božanska volja“. Tata je išao, a i ja sam takođe želela da idem, ali nisam imala novca. Onda je neočekivano umrla moja baka po ocu i ostavila mi 100 funti. Cena povratne karte je bila 96 funti, pa sam odmah rezervisala let.

Nedugo zatim, posetio nas je predstavnik engleske podružnice Jehovinih svedoka i podstakao sve specijalne pionire koji su išli na kongres da podnesu molbu za obuku u Gileadu, Biblijskoj školi za misionare. Prosto nisam mogla da verujem da to čujem! Svima je dao molbu sem meni. Bila sam premlada. Zamolila sam da i ja dobijem molbu, objasnivši da sam već napustila svoju zemlju i da sam praktično već bila na misionarskoj dodeli. Kada je video moju odlučnost, pružio mi je molbu. Kako sam se samo molila da budem primljena! Odgovor je vrlo brzo stigao i ja sam bila pozvana da pohađam Gilead.

Veoma sam se radovala. Bila sam u 33. razredu Gileada, zajedno sa 81 pionirom iz 14 zemalja. Pet meseci obuke je jednostavno proletelo. Pred kraj kursa, brat Natan Nor je održao veoma podsticajan četvoročasovni govor. Ohrabrio je one koji to mogu da ostanu sami (1. Korinćanima 7:37, 38). Ali onima od nas koji su imali želju da jednog dana stupe u brak, predložio je da napišu spisak šta očekuju od potencijalnog bračnog druga. Onda, kada bi se pojavila osoba s kojom bismo možda stupili u brak, mogli bismo je posmatrati u svetlu tih zahteva.

Moj spisak zahteva za osobu s kojom bih možda stupila u brak uključivao je sledeće  stvari: on bi morao takođe da bude misionar i da voli Jehovu, da poznaje biblijsku istinu bolje od mene, da je spreman da nemamo decu pre Armagedona kako bismo nastavili s punovremenom službom, da tečno govori engleski i da je stariji od mene. Ovaj spisak mi je bio od velike pomoći, pošto sam bila 20-godišnjakinja koja je upravo čekala da dobije dodelu u neku daleku zemlju.

Brazil

Uručivanje diploma bilo je u nedelju 2. avgusta 1959, i tada nam je bilo rečeno koje su naše dodele. Vianuš Jazedjian, Sara Greko, Rej i Inger Hatfild, Sonja Springejt, Dorin Hajns i ja dobili smo dodelu da služimo u Brazilu. Bili smo oduševljeni. Zamišljala sam šume, zmije, kaučukovo drvo i starosedeoce Indiose. Međutim, kako sam se samo iznenadila kada sam stigla! Umesto amazonske kišne šume, naišla sam na sunčan i moderan Rio de Žaneiro, koji je u to vreme bio glavni grad.

Naš prvi izazov bio je učenje portugalskog jezika. U toku prvog meseca, učili smo 11 sati dnevno. Nakon što sam jedno vreme propovedala u Riju i živela u tamošnjoj podružnici Jehovinih svedoka, bila sam poslata u misionarski dom u gradu Pirokikaba, u državi Sao Paulo a kasnije u misionarski dom u gradu Porto Alegre, u državi Rio Grande do Sul.

Zatim sam početkom 1963. dobila poziv da služim u Betelu u prevodilačkom odeljenju. Nadglednik odeljenja je bio Florijano Ignez da Konseisao, i on nas je kada smo došli poučavao portugalskom jeziku. Upoznao je istinu 1944. kada je u Brazilu bilo svega oko 300 Svedoka i pohađao je 22. razred Gileada. Jednog dana, nekoliko meseci kasnije, brat Konseisao me je zamolio da ostanem posle zvona za podnevni obrok pošto je želeo da razgovara sa mnom. U početku sam bila uznemirena. Da li sam nešto pogrešila? Kada je zvonilo za ručak, upitala sam ga šta je to želeo da mi kaže. Uzvratio mi je pitanjem: „Da li bi želela da se udaš za mene?“ Bila sam potpuno iznenađena. Zamolila sam ga da mi da vremena da razmislim o svemu i požurila dole na ručak.

Florijano nije bio prvi brat koji se zanimao za mene. Sve do tada niko nije udovoljavao u potpunosti mojim zahtevima za odgovarajućeg bračnog druga. Iskreno verujem da mi je taj spisak pomogao da ne napravim pogrešan izbor. Ali ovaj put je bilo drugačije. Florijano je odgovarao svim mojim zahtevima! Venčali smo se 15. maja 1965. godine.

Suočavanje s bolešću

Uprkos svim izazovima s kojima smo se suočavali, brak je Florijanu i meni donosio veliku radost. Jedan od tih izazova bili su njegovi zdravstveni problemi koji su počeli neposredno pre našeg braka. Godinama ranije, imao je kolaps levog plućnog krila, usled čega je doživljavao mnoge teškoće. Zbog toga smo morali da napustimo Betel i bili smo naimenovani za specijalne pionire u gradu Terezopolisu, u planinskoj regiji države Rio de Žaneiro. Nadali smo se da će mu tamošnja klima pomoći da se oporavi.

Pored toga, u decembru 1965. primila sam vest da mi je majka ozbiljno bolesna od raka. Redovno smo pisale jedna drugoj, ali se nismo videle sedam godina. Ona nam je platila put do Engleske da bismo se videli. Bila je operisana, ali lekari nisu mogli da odstrane rak. Iako se osećala veoma loše i bila vezana za postelju i dalje je imala želju da učestvuje u službi propovedanja. Zahvaljujući tome što je u sobi imala pisaću mašinu, mogla je da diktira pisma koja bi drugi kucali. Takođe je uvek pomalo svedočila onima koji bi joj došli u posetu. Umrla je 27. novembra 1966. Tog meseca je izvestila deset sati službe propovedanja! Tata je nastavio da revno služi kao pionir sve do svoje smrti 1979. godine.

Nakon mamine smrti, vratili smo se u Brazil i otada služimo u državi Rio de  Žaneiro. Prva dodela koju smo dobili bila je pokrajinska služba u glavnom gradu, ali ta radost je bila kratkog veka jer se Florijano ponovo ozbiljno razboleo. Posle toga smo se vratili u Terezopolis kao specijalni pioniri.

Nakon dugogodišnjeg veoma bolnog lečenja doktori su konačno 1974. odstranili Florijanovo levo plućno krilo. U to vreme nije mogao da služi kao predsedavajući nadglednik ni kao specijalni pionir, ali je mogao da vodi biblijske studije za vreme bolničkih poseta — jedan od njih je vođen na engleskom s Bobom, Amerikancem u penziji. Bob je prihvatio istinu i kasnije se krstio. Florijano se postepeno oporavio i od tada je opšti pionir.

Jehova je blagoslovio moju službu

Godinama služim kao specijalni pionir i Jehova je blagoslovio moju službu. U Terezopolisu sam imala veliku prednost da pomognem da više od 60 osoba preda život Jehovi. Među njima je bila i Župira, koju sam takođe naučila da čita. Kasnije sam proučavala sa osmoro njene odrasle dece. Danas Župira i više od 20 članova njene porodice i rođaka služe Jehovi. Jedan od njih je starešina, tri su sluge pomoćnici i dva su pioniri.

Naučila sam da zadržim pozitivan stav prema osobama koje bi možda jednog dana odlučile da prihvate biblijsku istinu. Jednom prilikom sam proučavala s mladom ženom Alzemirom, kada mi je njen muž Antonio zapretio da će pustiti dva velika psa na mene ako odmah ne napustim njihov dom. Posle toga sam samo povremeno bila u kontaktu s Alzemirom, sve dok sedam godina kasnije nisam uspela da dobijem dozvolu od njenog muža da ponovo proučavamo. Pa ipak, zabranio mi je da s njim razgovaram o Bibliji. Međutim, jednog kišovitog dana sam pozvala Antonija da nam se pridruži na studiju. Tada sam saznala da je njegov problem taj što nije znao da čita i piše. Otada su Florijano i drugi proučavali s njim i naučili ga da čita. Danas su i Alzemira i Antonio kršteni. On predstavlja veliku pomoć za skupštinu time što ide s mladima u službu propovedanja.

Ovo su samo neka od iskustava koje smo doživeli tokom više od 20 godina naše službe u Terezopolisu. Početkom 1988. dobili smo novu dodelu — grad Niteroj, gde smo služili narednih pet godina pre nego što smo se preselili u Santo Aleišo. Zatim smo prešli u skupštinu Žapuiba u unutrašnjosti zemlje i imali smo prednost da učestvujemo u osnivanju skupštine Ribeira.

Jednostavan ali ispunjen život

Tokom godina, imali smo prednost da pomognemo da više od 300 osoba preda život Jehovi. Trenutno neki od njih služe u podružnici, a neki su pioniri, starešine i sluge pomoćnici. Koliko sam samo srećna što nas je Bog posredstvom svog svetog duha koristio da bi pomogao tako velikom broju ljudi! (Marko 10:29, 30).

Istina, Florijano je morao da se bori sa ozbiljnim zdravstvenim problemima. Uprkos svom zdravstvenom stanju zadržao je nepokolebljivost, radost i pouzdanje u Jehovu. On često kaže: „U današnje vreme sreća ne proizlazi iz vođenja života bez problema. Sreća je u tome što nam Jehova pomaže da se s njima suočimo“ (Psalam 34:19).

Godine 2003. utvrđeno je da imam rak levog oka. Bila sam operisana, a oko je bilo zamenjeno veštačkim, koje se mora često čistiti u toku dana. Uprkos tome, Jehova mi daje snage da nastavim da mu služim kao specijalni pionir.

Što se tiče materijalnih stvari, vodila sam jednostavan život. Ipak, Jehova me je blagoslovio na mojoj dodeli i učinio me duhovno bogatom. Izjava sestre misionarke o delu propovedanja u Africi pokazala se kao odgovarajuć opis naše dodele u Brazilu. Zaista, Jehova je bogato nagradio moju želju da budem misionar!

[Slika na 9. strani]

S porodicom 1953. godine

[Slika na 9. strani]

Svedočenje u Irskoj 1957. godine

[Slika na 10. strani]

U Brazilu 1959. s drugim misionarkama. S leva nadesno: ja, Inger Hatfild, Dorin Hajns i Sonja Springejt.

[Slika na 10. strani]

S mužem