Životna priča

Prave odluke dovele su do dugogodišnjih blagoslova

Ispričao Pol Kušnir

GODINE 1897. moji deka i baka su emigrirali iz Ukrajine u Kanadu i nastanili se blizu Jorktona u oblasti Saskačiven. Tamo su stigli s četvoro dece — tri dečaka i jednom devojčicom. Ta devojčica, koja se zvala Marinka, postala je 1923. godine moja majka. Ja sam bio njeno sedmo dete. Život u to vreme je bio jednostavan ali bezbrižan. Imali smo kvalitetnu hranu i toplu odeću i vlasti su pružale osnovne komunalne usluge. Prijateljski nastrojene komšije su spremno pomagale jedne drugima u nekim većim poslovima. U zimu 1925. godine posetio nas je jedan Istraživač Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Ta poseta nas je podstakla da donesemo odluke zbog kojih sam i dan-danas zahvalan.

Biblijska istina ulazi u naš dom

Od tog Istraživača Biblije majka je prihvatila nekoliko brošurica i uskoro je prepoznala zvuk istine. Veoma brzo je napredovala i krstila se 1926. Kada je majka postala Istraživač Biblije, naš život se mnogo promenio. Naš dom je postao luka gostoljubivosti. Putujući nadglednici, koji su se zvali pilgrimi, i drugi Istraživači Biblije često su bili naši gosti. Jedan putujući nadglednik nam je 1928. godine prikazao pojednostavljenu verziju „Foto-drame stvaranja“ pod nazivom „Eureka drama“. Pozajmio je od nas dece jednu igračku, žabu, koja je stvarala zvuk sličan škljockanju. Kada bi žaba škljocnula tada je bilo vreme da se promeni slajd. Bili smo veoma ponosni što smo dali svoj doprinos tome!

Jedan putujući nadglednik koji se zvao Emil Zaricki često je navraćao kod nas sa svojom kamp-prikolicom. Ponekad je s njim bio i njegov odrasli sin, koji je nas decu hrabrio da razmišljamo o tome da postanemo punovremeni propovednici, to jest pioniri. Mnogi pioniri su takođe odsedali u našem domu. Jednom prilikom, majka je pozajmila  jednom pioniru košulju da bi mu zašila njegovu. On je nehotice poneo tu košulju kada je odlazio. Poslao ju je nazad tek nakon nekog vremena, uz izvinjenje što je nije odmah vratio. „Nisam imao deset centi za poštarinu“, napisao je. Bilo bi nam draže da je tu košulju zadržao! Nadao sam se da ću jednog dana i ja moći da oponašam takve samopožrtvovane pionire. Zahvalan sam za duh gostoljubivosti koji je majka pokazivala, a koji je obogatio naš život i u nama izgradio ljubav prema bratstvu (1. Petrova 4:8, 9).

Otac nije postao Istraživač Biblije. Pa ipak, nije nam se ni protivio. Čak je 1930. dozvolio braći da za jednodnevni kongres koriste njegovu veliku šupu. Iako sam imao samo sedam godina, radost i dostojanstvenost tog događaja ostavili su dubok utisak na mene. Otac je umro 1933. Majka, tada udovica sa osmoro dece, bila je veoma savesna dok nam je pomagala da nastavimo da služimo pravom Bogu. Vodila je računa o tome da budem s njom na sastancima. U to vreme sastanci su mi izgledali beskonačno dugi i želeo sam da budem sa ostalom decom kojoj je bilo dopušteno da se igraju napolju. Međutim, ostajao sam na sastanku iz poštovanja prema majci. Dok je kuvala, majka bi često citirala neki biblijski stih i zatim me pitala gde se on nalazi u Bibliji. Godina 1933. bila je veoma rodna i majka je iskoristila dodatni prihod da kupi automobil. Neke komšije su joj zamerale zbog rasipanja novca, ali se ona nadala da će nam automobil pomoći u našim teokratskim aktivnostima. I bila je u pravu.

Drugi su mi pomogli da donesem prave odluke

U životu mlade osobe jednom dođe trenutak kada ona mora da donese neke odluke koje će uticati na njenu budućnost. Kada je došao taj trenutak za moje starije sestre, Helen i Kej, one su započele s pionirskom službom. Još jedan pionir koji je uživao u gostoprimstvu naše porodice, bio je jedan fin mladić, Džon Jazevski. Majka ga je zamolila da ostane neko vreme da bi nam pomogao oko posla na farmi. Kasnije su se Džon i Kej venčali i služili kao pioniri nedaleko od naše kuće. Kada sam imao 12 godina, pozvali su me da im se pridružim u službi propovedanja za vreme školskog raspusta. To mi je pružilo mogućnost da osetim šta je pionirski život.

S vremenom smo moj brat Džon i ja mogli donekle da brinemo o farmi. To je majci omogućilo da koristi letnje mesece da bi služila kao pomoćni pionir, kako se to danas zove. Koristila je zaprežna kola na dva točka koja je vukao jedan stari konj. Otac je tog tvrdoglavog konja nazvao Saul, ali za majku je on bio jedno poslušno stvorenje s kojim je lako izlazila na kraj. Džon i ja smo voleli farmu, ali kad god bi majka došla iz službe propovedanja i ispričala nam svoja iskustva, naša ljubav prema farmi bi slabila i bivala sve više usmerena prema pionirskoj službi. Tako sam 1938. povećao svoje učešće u službi propovedanja i krstio sam se 9. februara 1940.

Nakon nekog vremena bio sam naimenovan za slugu skupštine. Brinuo sam za skupštinsku arhivu i radovao sam se svakom znaku duhovnog napretka skupštine. Moje područje za propovedanje je bilo u jednom gradu oko 16 kilometara udaljenom od naše kuće. Tokom zime, svake nedelje bih pešačio do tamo i prespavao jednu ili dve noći u potkrovlju kod porodice koja bi pokazala zanimanje za Bibliju. Nakon jednog razgovora s luteranskim sveštenikom — tokom kog sam bio prilično netaktičan — on mi je zapretio da će pozvati policiju ukoliko njegovo stado ne ostavim na miru. Zbog toga sam postao još odlučniji da nastavim.

 Moja sestra Kej i njen muž Džon planirali su da 1942. prisustvuju jednom kongresu u Klivlandu, u Ohaju. Bio sam oduševljen kada su me pozvali da pođem sa njima. Taj kongres je bio jedna od najlepših stvari koje su mi se ikada desile. On mi je pomogao da odredim svoje planove za budućnost. Kada je brat Natan Nor, koji je u to vreme predvodio svetsko delo propovedanja, uputio podsticajan poziv za 10 000 pionira odmah sam doneo odluku da postanem jedan od njih!

U januaru 1943. Henri, jedan putujući nadglednik, posetio je našu skupštinu. Održao je upečatljiv govor koji nas je oduševio. Dan nakon njegovog govora bilo je minus 40 stepeni Celzijusa i duvao je jak severozapadni vetar zbog kojeg je bilo još hladnije. Obično smo ostajali kod kuće tokom tako hladnog vremena, ali Henri je imao gorljivu želju da ide u službu propovedanja. Zajedno s drugima odvezao se u jedno selo udaljeno 11 kilometara. Išli su saonicama s kabinom koje su vukli konji i koje su bile opremljene jednom peći na drva. Ja sam sâm otišao u posetu kod jedne porodice s pet dečaka. Prihvatili su moju ponudu da proučavam Bibliju s njima i s vremenom su se krstili.

Propovedanje pod zabranom

Tokom Drugog svetskog rata u Kanadi je bilo zabranjeno delo propovedanja. Morali smo da krijemo biblijsku literaturu, a naša farma je imala mnogo mesta za to. Policija nam je često dolazila, ali nikada nije ništa našla. Dok smo propovedali koristili smo samo Bibliju. Sastajali smo se u malim grupama, a moj brat Džon i ja smo bili određeni da budemo tajni kuriri.

Naša je skupština tokom rata imala udeo u distribuciji brošurice Kraj nacizma, koja se obavljala širom naše zemlje. Izašli smo usred noći. Bio sam veoma napet svaki put kad bismo prilazili nekoj kući i ostavljali na pragu po jednu brošuricu. Nikada nisam osećao toliki strah kao tada. Kakvo je olakšanje bilo kada smo uručili i poslednji primerak te brošurice! Zatim smo požurili do parkiranih kola, uverili se da su svi tu i zatim nestali u noći.

Pionirska služba, zatvori i kongresi

Oprostio sam se s majkom 1. maja 1943. Sa 20 dolara u novčaniku i malim koferom otputovao sam na moju prvu pionirsku dodelu. Brat Tom Trup i njegova divna porodica sa jezera Kvil, u Saskačivenu, gostoljubivo su me primili. Naredne godine sam otišao na udaljeno područje u gradu Vejburnu, u Saskačivenu. Dok sam 24. decembra 1944. propovedao na ulici, uhapsili su me. Nakon nekog vremena koje sam proveo u lokalnom zatvoru odveli su me u radni logor u Džasperu, u Alberti. Tamo su bili još neki Svedoci, i svi smo uživali u prizoru Jehovinog veličanstvenog stvarstva, kanadskih Stenovitih planina. Početkom 1945. godine, uprava logora nam je dozvolila da prisustvujemo jednom našem sastanku u Edmontonu u Alberti. Brat Nor je izneo uzbudljiv izveštaj o napretku dela propovedanja širom sveta. Iščekivali smo dan kada ćemo izaći iz zatvora i moći ponovo da imamo potpuno učešće u službi.

Kada sam pušten iz zatvora nastavio sam s pionirskom službom. Nedugo nakon toga bilo je objavljeno da će se u Los Anđelesu u Kaliforniji održati kongres pod nazivom „Širenje svih nacija“. Jedan brat na mojoj novoj pionirskoj dodeli postavio je klupe u svom kamionu za ukupno 20 putnika. Tako smo 1. avgusta 1947. krenuli na nezaboravno putovanje od 7 200 kilometara kroz prerije, pustinje i veličanstvene predele, uključujući i nacionalne parkove Jelouston i Josemiti. Čitavo putovanje je trajalo 27 dana — i bilo je jedno predivno iskustvo!

Sam kongres je bio nezaboravan, pravi blagoslov. Da bih u potpunosti bio uključen u taj događaj, služio sam kao redar tokom dana, a kao čuvar tokom noći. Nakon sastanka za one koji su bili zainteresovani za misionarsku službu, popunio sam  molbu, ali nisam mislio da će me pozvati. U međuvremenu, 1948. godine odazvao sam se pozivu za pionire i služio sam u kanadskoj pokrajini Kvibek (Isaija 6:8).

Gilead i život nakon njega

Bio sam oduševljen kada sam 1949. pozvan da pohađam 14. razred biblijske škole Gilead. Pouka koju sam primio ojačala mi je veru i približila me Jehovi. Džon i Kej su ranije pohađali 11. razred Gileada i služili su kao misionari u Severnoj Rodeziji (sada Zambija). Moj brat Džon je diplomirao u Gileadu 1956. Zajedno sa svojom ženom Fridom proveo je 32 godine u Brazilu, sve do svoje smrti.

Na dan svečanog uručivanja diploma, u februaru 1950, dobio sam dva ohrabrujuća telegrama, jedan od majke a drugi od porodice Trup sa jezera Kvil. Taj drugi telegram s naslovom „Saveti diplomcu“ glasio je: „Ovo je zaista poseban dan u tvom životu. Dan koga ćeš se uvek rado sećati. Neka te u životu prate uspeh i radost.“

Dobio sam dodelu da služim u gradu Kvibeku, ali sam neko vreme ostao na farmi naše podružnice u državi Njujork, gde je u to vreme bila smeštena škola Gilead. Jednog dana me je brat Nor pitao da li bih želeo da idem u Belgiju. Međutim, nekoliko dana kasnije me je pitao da li se slažem s tim da služim u Holandiji. Zatim sam dobio pismo s dodelom u kome je stajalo da je trebalo da „preuzmem službu sluge podružnice“. Bio sam potpuno zatečen.

Ukrcavši se na brod 24. avgusta 1950, krenuo sam na 11-dnevno putovanje do Holandije — što je dovoljno vremena da se pročitaju tek objavljeni Hrišćanski grčki spisi prevoda Novi svet. U Roterdam sam stigao 5. septembra 1950. Betelska porodica me je srdačno dočekala. Uprkos pustoši koju je ostavio Drugi svetski rat, braća su uspešno ponovo organizovala hrišćanske aktivnosti. Dok sam slušao njihova iskustva kako su sačuvali besprekornost pod teškim progonstvom, pomislio sam da će toj braći biti veoma teško da služe pod vođstvom mladog, neiskusnog sluge podružnice. Međutim, uskoro je bilo očigledno da nisam imao razloga za takvo strahovanje.

Naravno, bilo je potrebno posvetiti pažnju nekim stvarima. Stigao sam neposredno pre održavanja kongresa i bio sam oduševljen kada sam video da su hiljade delegata bile smeštene na mestu gde se održavao kongres. Predložio sam da za sledeći kongres nađemo smeštaj u privatnim domovima. Braća su mislila da je ideja dobra, ali ne za njihovu zemlju. Nakon što smo to razmotrili došli smo do kompromisnog rešenja — u kongresnom gradu polovina delegata bi bila smeštena na mestu gde se održavao kongres, a druga polovina u domovima onih koji nisu bili Svedoci. Kada je brat Nor došao na kongres, ponosno sam mu ukazao na ono što je postignuto. Međutim, ubrzo je nestalo bilo kakvo osećanje uspeha kada sam  kasnije u Kuli stražari pročitao jedan izveštaj o našem kongresu gde je stajalo: „Mi smo sigurni da će sledećeg puta braća imati više vere i da će učiniti pripreme da se kongresnim delegatima obezbedi smeštaj tamo gde je najbolje mesto za svedočenje, a to su domovi ljudi.“ To je upravo ono što smo i učinili sledećeg puta!

U julu 1961. dva predstavnika naše podružnice bila su pozvana da prisustvuju sastanku s predstavnicima drugih podružnica. Sastanak je održan u Londonu. Brat Nor je najavio da će Prevod Svetog pisma Novi svet biti dostupan na mnogim jezicima uključujući i holandski. Kako je to samo bila radosna vest za nas! Na sreću, nismo ni slutili koliko je to bio obiman projekat. Dve godine kasnije, 1963, imao sam prednost da učestvujem na kongresu u Njujorku tokom kog je objavljeno izlaženje grčkog dela Svetog pisma prevoda Novi svet na holandskom.

Nove odluke i nove dodele

Godine 1961. oženio sam se Lejdom Vamelink. Čitava njena porodica je prihvatila istinu 1942. za vreme nacističkog progonstva. Lejda je počela da služi kao pionir 1950, a u Betel je došla 1953. Njena marljivost u Betelu i skupštini ukazivala mi je na to da će mi biti verni saputnik u službi.

Nešto više od godinu dana nakon što smo se venčali, dobio sam poziv da idem u Bruklin da bih prisustvovao dodatnoj obuci koja je trajala deset meseci. Nije bio organizovan smeštaj i za naše supruge. Iako njeno zdravlje nije bilo baš najbolje, Lejda se s puno ljubavi složila da treba da prihvatim taj poziv. Kasnije, Lejdino zdravlje se pogoršalo. Pokušali smo da nastavimo s našim radom u Betelu, ali smo na kraju zaključili da je najrazumnije da izađemo iz Betela i da učestvujemo u nekom drugom vidu punovremene službe. Tako smo započeli s putujućom službom. Ubrzo posle toga moja žena je morala da se podvrgne ozbiljnoj operaciji. Uz brižnu podršku braće i sestara mogli smo da izađemo na kraj s tom situacijom, tako da smo godinu dana kasnije prihvatili dodelu da služimo u pokrajinskoj službi.

Sedam godina smo učestvovali u ovoj okrepljujućoj službi. Zatim sam pozvan da poučavam na Seminarima za naimenovanu braću koji su se održavali u Betelu. Tada smo morali doneti jednu važnu odluku. Pristali smo, iako je to bila velika promena budući da smo voleli putujuću službu. Obučavanje tih 47 razreda, koje je trajalo po dve sedmice za svaki od njih, pružilo mi je divnu mogućnost da podelim duhovne blagoslove sa skupštinskim starešinama.

U to vreme sam planirao da posetim majku 1978. godine. Ali, iznenada, 29. aprila 1977. dobio sam telegram u kome je stajalo da je umrla. Veoma me je pogodila pomisao da više neću čuti njen prijatan glas niti joj ponovo reći koliko sam zahvalan za sve što je učinila za mene.

Kada su se seminari završili, dobili smo poziv da ponovo budemo članovi betelske porodice. U narednih deset godina služio sam kao koordinator Odbora podružnice. Posle nekog vremena Vodeće telo je naimenovalo novog koordinatora koji je mogao bolje da udovolji toj odgovornosti. Veoma sam zahvalan za to.

Služenje koliko god nam starost to dopušta

Danas i Lejda i ja imamo 83 godine. Radosno služim više od 60 godina u punovremenoj službi, a poslednjih 45 zajedno s mojom vernom suprugom. Na podršku koju mi je pružala na svim našim dodelama ona gleda kao na deo svoje predane službe Jehovi. Danas mi činimo ono što možemo u Betelu i skupštini (Isaija 46:4).

S vremena na vreme, radosno se osvrnemo na događaje iz našeg zajedničkog života. Nismo zažalili ni zbog čega što smo uradili u službi Jehovi i ubeđeni smo da su odluke koje smo doneli u mladosti bile najbolje. Odlučni smo da nastavimo da služimo i hvalimo Jehovu svom svojom snagom.

[Slika na 13. strani]

S mojim starijim bratom Bilom i Saulom, našim konjem

[Slika na 15. strani]

Na dan našeg venčanja, avgusta 1961.

[Slika na 15. strani]

S Lejdom danas