Životna priča

Zašto uživam u delu stvaranja učenika

Ispričala Pamela Mozli

Engleska je bila uveliko u ratu kada me je majka 1941. godine povela u Lester na kongres Jehovinih svedoka. Džozef Raterford je tom prilikom održao posebno predavanje o deci. Prilikom mog i majčinog krštenja na tom kongresu primetila sam da su oni koji su nam pomagali da duhovno napredujemo bili veoma srećni. Tada još nisam znala koliko radosti pričinjava stvaranje učenika Isusa Hrista.

NAŠ put ka tome da postanemo Hristovi učenici započeo je godinu dana ranije. Još uvek pamtim taj užasan dan u septembru 1939. kada je izbio Drugi svetski rat. Gledala sam kako se suze slivaju niz majčine obraze dok je ponavljala pitanje: „Zašto ljudi ne mogu da žive u miru?“ Moji roditelji su za vreme Prvog svetskog rata bili u vojsci i doživeli su mnoge ratne strahote. Majka je svoje pitanje postavila anglikanskom svešteniku u Bristolu. On je samo rekao: „Uvek je bilo ratova i uvek će ih i biti.“

Međutim, ubrzo nakon toga, posetila nas je jedna starija gospođa. Ona je bila Jehovin svedok. Majka joj je postavila isto pitanje: „Zašto ljudi ne mogu da žive u miru?“ Ta Svedokinja joj je objasnila da su ratovi deo znaka koji ukazuje na to da živimo u poslednjim danima ovog nasilnog poretka (Matej 24:3-14). Ubrzo je njena ćerka počela da proučava Bibliju s nama. Njih dve su bile radosne dok su zajedno s drugima posmatrale naše krštenje. Zašto delo stvaranja učenika pričinjava toliku radost? Kasnije sam i sama shvatila šta je razlog. Želela bih da vam ispričam nešto od onoga što sam naučila dok sam više od 65 godina učestvovala u delu stvaranja učenika.

 Pronalaženje radosti u poučavanju

Kada sam imala 11 godina, počela sam da propovedam o Kraljevstvu u Bristolu. Jedan brat mi je dao fonograf i karticu za svedočenje i rekao: „Posetićeš sada kuće s one strane ulice.“ Tako sam počela da propovedam, i to sama. Naravno, bila sam pomalo uplašena. Puštala sam snimljeno biblijsko predavanje, a zatim bih pokazala stanaru karticu za svedočenje kojom su ljudi bili pozivani da uzmu biblijsku literaturu.

Od 1950-ih podsticani smo da u službi od kuće do kuće više koristimo Bibliju. To što sam po prirodi stidljiva u početku mi je otežavalo da razgovaram s nepoznatim osobama i da im objašnjavam biblijske stihove. Ali s vremenom sam stekla sigurnost. Tada sam zaista počela da uživam u službi. Neki ljudi su na nas gledali kao na obične prodavce knjiga, ali kada smo im čitali i objašnjavali biblijske stihove uviđali su da smo mi učitelji Božje Reči. Toliko sam uživala u tome da sam želela da još više učestvujem u službi. Zato sam u septembru 1955. započela s punovremenom službom kao pionir.

Istrajnost donosi nagrade

Jedna od prvih stvari koje sam naučila bila je da istrajnost zajedno s ljubaznošću donosi nagrade. Jednom prilikom, ostavila sam primerak Kule stražare ženi po imenu Vajolet Moris. Kada sam je ponovo posetila, otvorila je širom vrata, prekrstila ruke i pažljivo slušala dok sam joj objašnjavala biblijske stihove. Svaki put kada sam je posetila, izgledalo je da je iskreno zainteresovana. Međutim, kada sam joj predložila da redovno proučavamo Bibliju, rekla je: „Ne. Pozabaviću se time kad mi deca porastu.“ Kako sam samo bila razočarana! Biblija govori da postoji „vreme kad se traži i vreme kad se miri s gubitkom“ (Propovednik 3:6). Nisam želela da odustanem.

Mesec dana kasnije, ponovo sam navratila i razmotrila još neke biblijske stihove s Vajolet. Uskoro smo počele da jednom nedeljno proučavamo na njenim vratima. Na kraju je rekla: „Mislim da bi bilo bolje da uđeš, zar ne?“ Vajolet je postala divna suhrišćanka i blizak prijatelj! Da, ona se krstila i postala Jehovin svedok.

Vajolet je bila šokirana kada je jednog dana saznala da je njen suprug bez njenog znanja prodao njihovu kuću i napustio je. Na sreću, uz pomoć jednog prijatelja iz skupštine uspela je da se tog istog popodneva useli u drugu kuću. Da bi pokazala koliko je zahvalna Jehovi, odlučila je da će od tada pa nadalje služiti kao pionir. Kada sam videla kako je Jehovin duh ispunjava revnošću za pravo obožavanje, uvidela sam zašto delo stvaranja učenika pričinjava toliku radost. Da, to će biti moj životni poziv!

Godine 1957, Meri Robinson i ja smo bile poslate kao pionirke u industrijsko područje Raderglen u Glazgovu, u Škotskoj. Propovedale smo po magli, vetru, kiši i snegu, ali bilo je vredno truda. Jednog dana upoznala sam Džesi. Uživala sam dok sam proučavala Bibliju s njom. Njen suprug Voli je bio komunista i u početku nije želeo da razgovara sa mnom. Kada je počeo da proučava Bibliju i kada je shvatio da će jedino Božje Kraljevstvo omogućiti idealne uslove za ljude, bio je oduševljen. S vremenom su oboje počeli da učestvuju u delu stvaranja učenika.

 Prvi utisak može da prevari

Kasnije smo bile poslate u grad Pejzli u Škotskoj. Kada sam jednom prilikom tamo propovedala, jedna gospođa mi je zalupila vrata pred nosom. Ali ubrzo me je potražila da bi mi se izvinila. Sledeće nedelje kada sam ponovo navratila, rekla mi je: „Imala sam osećaj kao da sam zalupila vrata Bogu. Prosto sam morala da vas potražim.“ Ona se zvala Perl. Rekla mi je da se toliko razočarala u prijatelje i rođake da je molila Boga da nađe pravog prijatelja. „Tada ste vi došli na vrata“, rekla je. „Sada shvatam da mora da ste vi taj pravi prijatelj.“

Nije bilo lako biti Perlin prijatelj. Živela je na vrhu strmog brda uz koje sam morala da se penjem peške. Kada sam išla po nju da bih je povela prvi put na sastanak, vetar i kiša su me skoro oborili. Kišobran mi se raspao tako da sam ga morala baciti. Samo šest meseci nakon što je zalupila vrata preda mnom, Perl se krstila da bi simbolizovala svoje predanje Bogu.

Uskoro je i njen suprug odlučio da proučava Bibliju i za kratko vreme pridružio mi se u službi propovedanja od kuće do kuće. Kao i obično, padala je kiša. „Ne brini“, rekao mi je. „Po ovakvom vremenu sam satima stajao i gledao fudbal, pa sigurno mogu stajati na kiši i za Jehovu.“ Uvek me je impresionirala odlučnost Škotlanđana.

Kako je bilo divno kada sam se mnogo godina kasnije vratila tamo i videla da je većina onih s kojima sam proučavala i dalje verna! U tome je radost stvaranja učenika (1. Solunjanima 2:17-20). Nakon više od osam godina pionirske službe u Škotskoj, 1966. godine pozvana sam da pohađam Biblijsku školu Galad da bih se obučila za misionarsku službu.

U stranoj zemlji

Iz Galada sam poslata u Boliviju, u tropski grad Santa Kruz gde je u to vreme postojala skupština od oko 50 objavitelja. Taj grad me je podsećao na Divlji zapad, kako je bio prikazan u holivudskim filmovima. Kad se osvrnem unazad, mislim da sam bila sasvim običan misionar. Nikad me nisu napali krokodili, nisam bila okružena besnom ruljom, nisam se izgubila u pustinji, niti sam doživela brodolom na otvorenom moru. Za mene je stvaranje učenika bilo uzbudljivije.

Jedna od prvih osoba s kojom sam proučavala Bibliju u Santa Kruzu bila je Antonija. Bilo mi je teško da vodim biblijski studij na španskom jeziku. Jednom je Antonijin mali sin pitao: „Mama, da li ona namerno pogrešno priča da bi nas zasmejavala?“ Antonija i njena ćerka Jolanda postale su Hristovi sledbenici. Jolanda je imala prijatelja s nadimkom Dito koji je studirao pravo. On je takođe počeo da proučava Bibliju i da posećuje sastanke. Dok sam mu prenosila biblijske istine, naučila sam još nešto o poučavanju: Neke osobe ponekad treba blago „pogurati“.

Kad je Dito počeo da izbegava proučavanje, rekla sam mu: „Dito, Jehova te ne primorava da podupireš njegovo Kraljevstvo. Ti treba da izabereš.“ Pošto je odgovorio da želi da služi Bogu, nastavila sam: „Ti imaš ovde slike jednog revolucionarnog vođe. Da li bi posetilac koji bi to video mogao da zaključi da podupireš Božje Kraljevstvo?“ To je bio podsticaj koji mu je bio potreban.

Dve nedelje kasnije, izbila je revolucija i započeo je oružani sukob između studenata i policije. „Hajdemo odavde!“, uzviknuo je Dito svom prijatelju. „Ne! Ovo je taj veliki dan koji smo čekali“, odgovorio je njegov prijatelj, zgrabio pušku i otišao na krov univerziteta. Bio je među osmoricom Ditovih drugova koji su poginuli tog dana. Možete li zamisliti kako sam srećna kad vidim Dita, koji je mogao da pogine da nije odlučio da postane pravi hrišćanin?

Jehovin duh na delu

Jednog dana, dok sam prolazila pored jedne kuće verujući da smo tu već svraćali, jedna gospođa je izašla i pozvala me.  Zvala se Ignasija. Znala je za Jehovine svedoke ali snažno protivljenje njenog muža — krupnog policajca po imenu Adalberto — sprečavalo ju je da duhovno napreduje. Nisu joj bila jasna mnoga biblijska učenja, pa sam počela da proučavam Bibliju s njom. Iako je Adalberto bio odlučan da prekine naše proučavanje, s njim sam mogla prilično dugo da razgovaram o nekim drugim temama. Bio je to prvi korak da postanemo prijatelji.

Zamislite moju radost kada je Ignasija postala divan član skupštine i kada je počela da u duhovnom i fizičkom pogledu pomaže mnogima kojima je bila potrebna uteha. S vremenom su i njen suprug i njihovo troje dece postali Svedoci. U stvari, kada je Adalberto razumeo značenje dobre vesti, otišao je do policijske stanice i govorio s takvim oduševljenjem da je uspostavio 200 pretplata na Kulu stražaru i Probudite se! među policajcima.

Jehova omogućava porast

U Santa Kruzu sam služila šest godina a zatim sam dobila dodelu u glavnom gradu Bolivije, La Pazu, gde sam bila narednih 25 godina. Početkom 1970-ih u Betelu u La Pazu služilo je samo dvanaest osoba. Pošto je delo propovedanja sve više napredovalo, bili su potrebni veći objekti i izgrađena je nova podružnica u sve naseljenijem gradu Santa Kruzu. Tamo je podružnica preseljena 1998. i bila sam pozvana da se pridružim betelskoj porodici koja sada ima 50 članova.

Od jedine skupštine koja je 1966. postojala u Santa Kruzu, nastalo je više od 50 skupština. Tada je u Boliviji bilo 640 Svedoka, a sada ih ima skoro 18 000!

Srećna sam što je moja služba u Boliviji donela dobre rezultate. Međutim, uvek me je hrabrila vernost ostalih suhrišćana bez obzira na to gde žive. Svi smo radosni dok posmatramo kako Jehova blagosilja delo propovedanja o Kraljevstvu. Zaista je pravi užitak učestvovati u delu stvaranja učenika (Matej 28:19, 20).

[Slika na 13. strani]

Kao pionir u Škotskoj

[Slike na 15. strani]

Sada služim u podružnici u Boliviji; umetnuta fotografija: na graduaciji 42. razreda Galada