Jeremija — ko je on bio?

JEREMIJA je bio prorok, sin Helkije, sveštenika iz Anatota, svešteničkog grada koji se nalazio na Venijaminovom području manje od pet kilometara severoistočno od gore na kojoj se nalazio jerusalimski hram (Jeremija 1:1; Isus Navin 21:13, 17, 18). Jeremijin otac se zvao Helkija, ali nije u pitanju Helkija koji je bio prvosveštenik iz Eleazarove loze. Jeremijin otac je verovatno bio iz Itamarove loze i moguće je da je bio potomak Avijatara, kog je kralj Solomon oterao da više ne služi kao sveštenik (1. Kraljevima 2:26, 27).

Jeremija je bio pozvan za proroka kao mladić, 647. pre n. e., 13. godine vladavine kralja Josije u Judi (659-629. pre n. e.). Jehova mu je rekao: „Pre nego što sam te oblikovao u utrobi tvoje majke, poznavao sam te. Pre nego što si iz njene utrobe izašao, posvetio sam te i postavio sam te za proroka narodima“ (Jeremija 1:2-5). Jeremija je dakle bio jedan od nekolicine ljudi koji su kasnije postali Jehovine posebne sluge, a na čije je rođenje Jehova uticao tako što je izvršio čudo ili tako što je predskazao rođenje. Neki od tih ljudi bili su Isak, Samson, Samuilo, Jovan Krstitelj i Isus Hrist.

Kada mu se Jehova obratio, Jeremija je pokazao nedostatak samopouzdanja. Odgovorio je Bogu: „Jao, Suvereni Gospode Jehova! Ja ne znam da govorim, jer sam još dete“ (Jeremija 1:6). Ako uporedimo ovu izjavu sa odvažnošću i čvrstinom koju je Jeremija pokazivao kasnije tokom svoje proročke službe, može se videti da ta neobična snaga nije bila nešto svojstveno njemu, već je dolazila od potpunog pouzdanja u Jehovu. Jehova je zaista bio s njim „kao silan junak“ i on ga je postavio da bude kao „utvrđeni grad, gvozdeni stub i bakarni zid za svu ovu zemlju“ (Jeremija 20:11; 1:18, 19). Jeremija je toliko bio poznat po hrabrosti i odvažnosti da su neki za Isusa dok je bio na zemlji govorili da je to uskrsnuli Jeremija (Matej 16:13, 14).

Jeremija nije bio samo prorok već i istraživač i istoričar. Napisao je knjigu koja nosi njegovo ime, a takođe se smatra da je napisao Prvu i Drugu knjigu o kraljevima, koje obuhvataju i istoriju oba kraljevstva, Jude i Izraela. Nakon pada Jerusalima, Jeremija je napisao Tužbalice.

Jeremija nije imao običaj da se žali. Pokazivao je ljubav, bio je obziran i saosećajan. Umeo je dobro da se savladava i njegova istrajnost bila je vredna divljenja. Veoma ga je žalostilo ponašanje njegovog naroda, kao i osude izvršene nad njim (Jeremija 8:21).

U stvari, na Judu se žalio sam Jehova, i to s pravom, a Jeremija je imao obavezu da to neumorno objavljuje narodu, što je i radio. Takođe, treba zadržati na umu da je Izrael bio Božji narod, koji je bio s njim u savezu i pod njegovim zakonom, koji su oni u velikoj meri kršili. Jehova je stalno ukazivao na Zakon kao na osnovu i čvrst temelj za Jeremijine objave, skrećući pažnju na odgovornost knezova i naroda i ukazujući im u čemu su prekršili Zakon. Jehova je uvek iznova skretao pažnju na ono na šta ih je upozorio preko svog proroka Mojsija, to jest na ono što je rekao da će im se desiti ako budu odbijali da slušaju njegove reči i ako prekrše njegov savez (Levitska 26:1-46; Ponovljeni zakoni 28:1-68).

Jeremijina hrabrost i istrajnost bile su usklađene s njegovom ljubavlju prema svom narodu. Morao je da objavi oštre osude i zastrašujuće presude, posebno sveštenicima, prorocima i vladarima koji su krenuli „na put kojim većina ide“ i koji su postali ’uporni u svojoj nevernosti‘ (Jeremija 8:5, 6). Pa ipak, razumeo je da je njegov zadatak takođe da ’gradi i sadi‘ (Jeremija 1:10). Plakao je zbog nevolje koja je trebalo da zadesi Jerusalim (Jeremija 8:21, 22; 9:1). Tužbalice su dokaz njegove ljubavi i zabrinutosti za Jehovino ime i njegov narod. Uprkos tome što je kukavički, prevrtljivi kralj Sedekija postupio neverno prema njemu, Jeremija ga je molio da posluša Jehovin glas kako bi ostao živ (Jeremija 38:4, 5, 19-23). Štaviše, Jeremija nije bio samopravičan već je uključio i sebe kada je priznavao zloću naroda (Jeremija 14:20, 21). Nakon što ga je Nevuzaradan oslobodio, Jeremija je oklevao da napusti one koji su odvedeni u Vavilon u ropstvo, možda zato što je smatrao da i on treba da trpi s njima ili zato što je želeo da im i dalje služi brinući o njima u duhovnom pogledu (Jeremija 40:5).

Bilo je prilika kada je Jeremija tokom svoje dugogodišnje službe bio obeshrabren i kada mu je trebalo ohrabrenje od Jehove, ali čak ni u nevolji nije prestao da priziva Jehovu u pomoć (Jeremija 20:1-18).

Tokom više od 40 godina svoje proročke službe, Jeremija nikad nije ostavljen na cedilu. Jehova je  bio s njim i izbavljao ga od neprijatelja (Jeremija 1:19). Jeremija je nalazio zadovoljstvo u Jehovinoj reči (Jeremija 15:16). Izbegavao je društvo onih koji nisu marili za Boga (Jeremija 15:17). Imao je dobro društvo u kojem je mogao da izvršava svoj zadatak da ’gradi‘, to jest izgrađuje (Jeremija 1:10). To su bili Rihavovi sinovi, Avdemeleh i Varuh. Ti prijatelji su mu pomagali i izbavljali ga iz smrti, a i sam Jehova je više puta pokazao svoju silu štiteći ga (Jeremija 26:7-24; 35:1-19; 36:19-26; 38:7-13; 39:11-14; 40:1-5).

Jeremiju je kao pravog Božjeg proroka priznao Danilo, koji je proučavao Jeremijine reči u vezi sa 70-godišnjim izgnanstvom i koji je zahvaljujući tome bio u mogućnosti da ojača i ohrabri Jevreje time da je njihovo izbavljenje blizu (Danilo 9:1, 2; Jeremija 29:10). Jezdra je skrenuo pažnju na ispunjenje njegovih reči (Jezdra 1:1; videti i 2. Letopisa 36:20, 21). Apostol Matej je ukazao na jedno Jeremijino proročanstvo koje se ispunilo u danima Isusovog ranog detinjstva (Matej 2:17, 18; Jeremija 31:15). Apostol Pavle je govorio o prorocima, među kojima je bio i Jeremija, iz čije je knjige i citirao, kao na primer u Jevrejima 8:8-12 (Jeremija 31:31-34). O njima je Pavle rekao: „Svet ih nije bio dostojan“ i „zbog svoje vere dobili [su] svedočanstvo“ (Jevrejima 11:32, 38, 39).