Životna priča

Očekivanje Kraljevstva koje „nije deo ovog sveta“

Ispričao Nikolaj Guculjak

Tokom 41 dana i noći bio sam u središtu jedne pobune u logoru. Iznenada, topovska paljba me je trgla iz sna. U logor su uleteli tenkovi i vojnici koji su napadali zatvorenike. Život mi je visio o koncu.

KAKO sam dospeo u takvu situaciju? Dozvolite mi da objasnim. Bilo je to 1954. U to vreme imao sam 30 godina. Kao i mnogi Jehovini svedoci koji su živeli pod sovjetskim režimom, bio sam zatvoren zbog svog neutralnog stava u politici i zbog govorenja drugima o Božjem Kraljevstvu. Među zatvorenicima je bilo i Svedoka, 46 muškaraca i 34 žene. Bili smo smešteni u jednom radnom logoru blizu sela Kengir u centralnom delu Kazahstana. Tamo smo živeli s još hiljadama drugih zatvorenika.

Godinu dana ranije, umro je sovjetski diktator Josif Staljin. Mnogi zatvorenici su se nadali da će nova vlada u Moskvi obratiti pažnju na njihove pritužbe što se tiče loših uslova u logoru. Nezadovoljstvo zatvorenika na kraju je preraslo u otvorenu pobunu. Tokom sukoba koji je usledio, mi Svedoci morali smo da objašnjavamo naš stav i mahnitim pobunjenicima i stražarima. Morali smo imati veru u Boga da bismo zadržali stav neutralnosti.

Pobuna!

Pobuna u logoru izbila je 16. maja. Dva dana kasnije, više od 3 200  zatvorenika odbilo je da radi zahtevajući bolje uslove u logoru i određena prava za političke zatvorenike. Događaji su se brzo smenjivali. Pobunjenici su iz logora prvo isterali stražare. Zatim su na zidu koji je bio oko logora napravili otvore. Nakon toga su srušili zid koji je razdvajao muški i ženski deo logora, pa su napravili takozvane porodične barake. U narednim danima punim entuzijazma, neki zatvorenici su čak i sklapali brakove i održavali ceremonije za venčanje koje su obavljali sveštenici koji su takođe bili zatvorenici. U pobuni koja se odigrala u tri logorska odeljenja, učestvovala je većina od 14 000 zatvorenika.

Pobunjenici su organizovali jedan odbor koji je trebalo da pregovara s vojnim vlastima. Međutim, ubrzo je izbila prepirka među članovima tog odbora i upravljanje logorom preuzeli su najekstremniji pojedinci. Atmosfera je postajala sve agresivnija. Da bi sačuvale „red“, vođe pobunjenika su organizovale jedan zaštitni, jedan vojni i jedan propagandni odred. Te vođe su koristile zvučnike koje su postavile na stubove širom logora kako bi razglasile svoje vatrene poruke koje su pobunjenicima održavale borbeni duh. Pobunjenici su sprečavali druge zatvorenike da beže, kažnjavali su one koji su im se suprotstavljali i otvoreno su pokazivali da su spremni da ubiju svakoga ko nije bio po njihovoj volji. Kružile su glasine da su već ubili neke zatvorenike.

Pošto su pobunjenici očekivali vojnu akciju, pažljivo su pripremali odbranu. Da bi osigurale da će što veći broj zatvorenika biti spreman da brani logor, vođe su naredile da se svi zatvorenici naoružaju. Da bi to uradili, zatvorenici su skidali s prozora gvozdene šipke i od njih pravili noževe i druge vrste oružja od metala. Čak su uspeli da nabave pištolje i eksploziv.

Pritisak da se priključimo pobuni

U to vreme prišla su mi dva pobunjenika. Jedan mi je pružio tek naoštren nož. „Uzmi ga!“, naredio mi je. „Trebaće ti da se zaštitiš.“ Tiho sam se pomolio Jehovi da mi pomogne da ostanem smiren. Odgovorio sam: „Ja sam hrišćanin, Jehovin svedok. Drugi Svedoci i ja zatvoreni smo ovde zato što se mi borimo ne protiv ljudi, već protiv nevidljivih duhovnih sila. Naše oružje protiv njih su naša vera i nada u Božje Kraljevstvo“ (Efešanima 6:12).

Na moje iznenađenje, taj čovek je klimnuo glavom kao znak da je razumeo. Međutim, drugi me je jako udario.  Zatim su otišli. Pobunjenici su išli od barake do barake u nameri da prisile Svedoke da im se pridruže u pobuni. Međutim, sva naša hrišćanska braća i sestre su to odbila.

Na jednom sastanku pobunjeničkog odbora bio je razmatran neutralan stav Jehovinih svedoka. „Članovi drugih religija — pentekostalci, adventisti, baptisti i svi ostali — pridružili su se pobuni. Samo su Jehovini svedoci to odbili“, zapazili su. „Šta da radimo s njima?“ Neko od njih je predložio da bace nekog Svedoka u zatvorsku peć kako bi zaplašili ostale. Ali jedan zatvorenik, bivši vojni zvaničnik, koga su drugi poštovali ustao je i rekao: „To je nemudro. Treba da ih sve zajedno stavimo u jednu od baraka koje su na samoj ivici logora, odmah do kapije. Tako će, ukoliko vojska tenkovima krene na nas, Svedoci biti prvi koje će pregaziti. A mi nećemo biti krivi za njihovu smrt.“ Drugi su prihvatili njegov predlog.

Izloženi opasnosti

Nedugo nakon toga, zatvorenici su išli po logoru i uzvikivali: „Jehovini svedoci, izađite!“ Zatim su 80 nas zbili u jednu baraku koja se nalazila na samoj ivici logora. Iz barake su izneli krevete da bi napravili više mesta i naredili nam da uđemo unutra. Ta baraka je postala naš logor unutar logora.

Da bismo obezbedili malo privatnosti, neke sestre iz naše grupe su zašile čaršave jedan za drugi i tako smo podelili unutrašnjost barake na dva dela — jedan za muškarce, a drugi za žene. (Kasnije je jedan Svedok u Rusiji napravio crtež te barake koji je dole prikazan.) Dok smo živeli u tom skučenom prostoru, često smo se zajedno gorljivo molili tražeći od Jehove da nam da mudrost i ’izuzetnu snagu‘ (2. Korinćanima 4:7).

Sve to vreme, nalazili smo se između pobunjenika i sovjetske vojske što je bilo veoma opasno. Niko od nas nije znao šta  će jedna od ovih strana sledeće uraditi. Jedan stariji verni brat nas je podstakao: „Nemojte nagađati. Jehova nas neće napustiti.“

Naše drage sestre — i mlade i stare — pokazale su izvanrednu istrajnost. Jedna je imala oko 80 godina i bila joj je potrebna posebna pomoć. Neke su bile bolesne i bila im je potrebna medicinska nega. Sve to vreme vrata na baraci su morala biti otvorena kako bi pobunjenici mogli da nas drže na oku. Noću su u baraku ulazili naoružani zatvorenici. Ponekad smo ih čuli kako govore: „Božje Kraljevstvo je zaspalo.“ Tokom dana kada bi nam dozvolili da odemo do logorske trpezarije, uvek smo bili jedni uz druge i molili smo se Jehovi da nas zaštiti od nasilnih ljudi.

Kada smo bili u baraci trudili smo se da u duhovnom smislu jedni drugima pružimo podršku. Na primer, često bi jedan brat pričao o nekom događaju iz Biblije toliko glasno da smo svi mogli da ga čujemo. Zatim bi to primenio na okolnosti u kojima smo se nalazili. Jedan stariji brat je posebno voleo da govori o Gedeonovoj vojsci. „Trista muškaraca, koji su u rukama imali muzičke instrumente, borili su se u Jehovino ime protiv 135 000 naoružanih vojnika“, podsećao nas je. „Svih trista su se vratili nepovređeni“ (Sudije 7:16, 22; 8:10). Ovaj i drugi biblijski primeri davali su nam duhovnu snagu. Postao sam Svedok nedugo pre nego što su me uhapsili, ali to što sam video jaku veru mnogo iskusnije braće i sestara izuzetno me je ohrabrilo. Osećao sam da je Jehova zaista bio uz nas.

Sukob počinje

Prošle su sedmice, a napetost u logoru je sve više rasla. Pregovori između pobunjenika i vojnih vlasti postajali su sve napetiji. Vođe pobunjenika su insistirale na tome da centralna vlast u Moskvi pošalje nekog predstavnika koji će se sastati s njima. Ali vojne vlasti su zahtevale od pobunjenika da se predaju, odlože oružje i da se vrate na svoj posao. Ni jedni ni drugi nisu želeli da popuste. Do tada vojska je već opkolila logor, spremna za naređenje za napad. Time što su podigli barikade i napravili zalihu oružja, pobunjenici su takođe bili spremni za borbu. Svi su iščekivali da svakog časa izbije konačni obračun između vojske i zatvorenika.

Dana 26. juna probudila nas je zaglušujuća topovska paljba. Tenkovi su srušili zid logora i provalili unutra. Iza njih su u talasima sledile jurišne čete koje su pucale iz mitraljeza. Zatvorenici — i muškarci i žene — jurišali su prema tenkovima koji su se približavali vičući „Ura!“ i bacajući kamenje, ručno pravljene bombe i sve što im je došlo pod ruku. Usledila je jedna žestoka borba, a mi smo se našli usred nje. Kako će Jehova uslišiti naše molbe za pomoć?

 Iznenada, u našu baraku su uleteli vojnici. „Izađite, vi sveti!“, vikali su. „Brzo, bežite van zatvorskih zidina!“ Nadležni oficir je naredio vojnicima da ne pucaju u nas već da budu uz nas i da nas štite. Dok je sukob besneo, mi smo sedeli na stepskoj travi van logora. Četiri sata smo slušali eksplozije, pucnjavu, vrištanje i jaukanje koje je dolazilo iz unutrašnjosti logora. Zatim se sve umirilo. Nakon toga, na jutarnjoj svetlosti videli smo vojnike kako iznose mrtve iz logora. Saznali smo da je hiljade njih bilo povređeno i ubijeno.

Kasnije tog dana, prišao nam je jedan oficir koga sam poznavao. „Pa, Nikolaj“, s ponosom me upitao, „ko vas je spasao? Da li mi ili Jehova?“ Iskreno smo mu zahvalili što nas je spasao i dodali: „Mi verujemo da vas je naš svemoćni Bog, Jehova, podstakao da nas poštedite kao što je i u biblijskim vremenima podstakao druge da izbave njegove sluge“ (Jezdra 1:1, 2).

On nam je takođe objasnio kako su vojnici saznali ko smo i gde se nalazimo. Rekao je da je jednom prilikom tokom pregovora između vojnih vlasti i pobunjenika, vojska optužila pobunjenike da su ubijali sve zatvorenike koji im nisu davali podršku. U prilog svojoj odbrani, pobunjenici su naveli da nisu ubijali Jehovine svedoke iako oni nisu učestvovali u pobuni. Umesto toga, da bi ih kaznili, sve Svedoke su stavili u jednu baraku. Vojni službenici su zapamtili tu izjavu.

Zauzeli smo čvrst stav za Kraljevstvo

Poznati ruski pisac Aleksandar Solženjicin u svojoj knjizi Arhipelag Gulag spomenuo je tu pobunu koju smo doživeli. U vezi s tim događajem, on je napisao da je pobuna započela, kako on kaže, zato što „smo svi želeli slobodu, naravno...ali ko nam je može dati?“ I mi kao Jehovini svedoci u tom istom logoru takođe smo čeznuli za slobodom. Međutim, ne samo za oslobođenjem iz logora već za slobodom koju jedino Božje Kraljevstvo može doneti. Dok smo bili zatvoreni, bili smo svesni toga da nam je potrebna snaga od Boga da bismo zauzeli čvrst stav na strani njegovog Kraljevstva. I Jehova nam je pružio sve što nam je bilo potrebno. On nam je dao pobedu bez korišćenja noževa i bombi (2. Korinćanima 10:3).

„Moje kraljevstvo nije deo ovog sveta“, rekao je Isus Hrist Pilatu. „Kad bi moje kraljevstvo bilo deo ovog sveta, moje sluge bi se borile“ (Jovan 18:36). Zato, kao Isusovi sledbenici mi nismo učestvovali u političkim sukobima. Bili smo srećni što je naša vernost Božjem Kraljevstvu bila očigledna drugima tokom pobune i nakon nje. U vezi s našim ponašanjem tokom tog perioda Solženjicin je napisao: „Jehovini svedoci su se otvoreno držali svojih religioznih uverenja i odbili su da grade utvrđenja ili da se naoružaju.“

Od tih burnih događaja prošlo je više od 50 godina. Ipak, često se s cenjenjem sećam tog vremena zato što sam izvukao neke važne pouke kao što su važnost čekanja na Jehovu i potpuno poverenje u njegovu moćnu ruku. Da, kao i mnogi drugi dragi Svedoci iz bivšeg Sovjetskog Saveza video sam da Jehova zaista pruža slobodu, zaštitu i oslobođenje onima koji čekaju na Kraljevstvo koje „nije deo ovog sveta“.

[Slike na stranama 8, 9]

Radni logor u Kazahstanu gde smo bili zatvoreni

[Slika na 10. strani]

Crtež barake u kojoj su bili Svedoci, ženski deo

[Slika na 11. strani]

S hrišćanskom braćom odmah nakon našeg oslobođenja