Kako je Ana našla mir

JEDNA verna žena naglas hvali Jehovu u molitvi. Ona oseća da ju je Jehova podigao iz praha i njenu utučenost zamenio radošću.

Njeno ime je Ana. Kako je došlo do toga da su se njena osećanja toliko promenila? Zašto je sada tako radosna? Kako nama može koristiti njeno iskustvo? Da bismo našli odgovor na ta pitanja, osmotrimo Aninu životnu priču.

Porodični problemi

Ana je jedna od dve žene Elkane, Levita koji živi na području Jefrema (1. Samuilova 1:1, 2a; 1. Letopisa 6:33, 34). Premda poligamija nije bila deo Božje prvobitne namere za čovečanstvo, Mojsijev zakon ju je dozvoljavao i u njemu su postojale odredbe koje su se odnosile na nju. Elkanina porodica obožava Jehovu. Međutim, u poligamnim brakovima su ipak često nastajali problemi, što se vidi i iz njegove porodične situacije.

Ana je nerotkinja, dok Elkanina druga žena, Fenina, ima nekoliko dece. Fenina i Ana su suparnice (1. Samuilova 1:2b).

Kada je neka žena u Izraelu bila nerotkinja, to se smatralo sramotom, pa čak i pokazateljem da ona nije vredna u Božjim očima. Međutim, ni po čemu se ne može zaključiti da je Ana bila nerotkinja zato što nije imala Božju naklonost. Umesto da pokuša da je uteši, Fenina koristi to što ona sama može da ima decu kako bi učinila da se njena suparnica oseća loše.

Putovanja u Jehovino svetilište

Uprkos tim zategnutim odnosima, Elkanina porodica svake godine putuje u Jehovino svetilište u Silomu kako bi prinosila žrtve. a Put do tamo i nazad bio je dugačak oko 60 kilometara i verovatno se putovalo peške. Te prilike su možda bile posebno teške za Anu pošto su Fenina i njena deca dobijali više delova žrtve zajedništva, a Ana samo jedan. Fenina koristi te prilike kako bi vređala Anu i uznemiravala je zbog toga što ju je Jehova naizgled „učinio nerotkinjom“. To se dešavalo svake godine, zbog čega je Ana plakala i nije jela. Trebalo je da ta putovanja budu radosna, ali za nju su bila veoma mučna. Pa ipak, Ana nije prestala da odlazi u Jehovino svetilište (1. Samuilova 1:3-7).

Da li uviđaš kako nam je Ana pružila dobar primer? Kako reaguješ kada si obeshrabren? Da li se osamljuješ i izbegavaš druženje sa suvernicima? Ana to nije činila. Ona je imala običaj da bude među Jehovinim slugama. Tako treba da bude i s nama, uprkos teškim okolnostima u kojima bismo se mogli naći (Psalam 26:12; 122:1; Poslovice 18:1; Jevrejima 10:24, 25).

Elkana pokušava da uteši Anu i da je navede  da govori o svojim najdubljim osećanjima. On je pita: „Ana, zašto plačeš? Zašto ne jedeš? I zašto ti je srce žalosno? Zar ti ja nisam bolji od deset sinova?“ (1. Samuilova 1:8). Možda Elkana nije znao kako Fenina postupa s njom, a Ana je možda radije tiho patila nego da se žali. Bilo kako bilo, kao duhovno jaka osoba, Ana pokušava da nađe mir tako što se obraća Jehovi u molitvi.

Ana se zavetuje

Žrtve zajedništva su se jele u Jehovinom svetilištu. U jednom trenutku, Ana napušta prostoriju u kojoj se jelo i odlazi da se moli Bogu (1. Samuilova 1:9, 10). Ona preklinje: „Jehova nad vojskama, ako pogledaš na nevolju svoje robinje pa me se setiš i ako ne zaboraviš svoju robinju i daš muško dete svojoj robinji, ja ću ga dati tebi, Jehova, za sve dane njegovog života i britva neće preći preko njegove glave“ (1. Samuilova 1:11).

Anina molitva je konkretna. Ona traži muško dete i zavetuje se da će ga posvetiti Jehovi kao doživotnog nazireja (Brojevi 6:1-5). Trebalo je da njen muž bude saglasan s tim zavetom. Elkanini kasniji postupci pokazuju da se složio s obećanjem koje je dala njegova voljena žena (Brojevi 30:6-8).

Način na koji se Ana moli navodi prvosveštenika Ilija da pomisli da je pijana. Usne joj podrhtavaju, ali on ne čuje ni reči, jer je Ana govorila u svom srcu. Njena molitva je veoma usrdna (1. Samuilova 1:12-14). Zamisli kako se Ana oseća kad je Ilije ukorava i kaže joj da je pijana! Pa ipak, ona se s poštovanjem obraća prvosvešteniku. Kada Ilije shvata da se Ana molila „zbog velike brige i muke“, on kaže: „Neka ti Izraelov Bog usliši molitvu“ (1. Samuilova 1:15-17). Tada je Ana otišla svojim putem, jela i „lice joj više nije bilo zabrinuto“ (1. Samuilova 1:18).

Šta možemo naučiti iz svega toga? Kada se molimo Jehovi u vezi s našim brigama, možemo mu reći kako se osećamo i moliti se svim srcem. Ako ne možemo uraditi ništa kako bismo rešili taj problem, treba da prepustimo to u njegove ruke. To je najmudrije što možemo uraditi (Poslovice 3:5, 6).

Nakon što se gorljivo pomole, Jehovine sluge će vrlo verovatno osećati mir poput onoga koji je Ana osetila. Apostol Pavle je o molitvi napisao: „Ne brinite se ni za šta, nego u svemu molitvom i usrdnim moljenjem sa zahvaljivanjem iznesite svoje molbe Bogu. I Božji mir koji prevazilazi svaki um čuvaće vaša srca i vaše misli preko Hrista Isusa“ (Filipljanima 4:6, 7). Kada bacimo svoje breme na Jehovu, moramo mu dozvoliti da se on pobrine za to. Nakon toga, poput Ane, nećemo morati više da budemo zabrinuti (Psalam 55:22).

Sin dat Jehovi

Bog sada obraća pažnju na Anu; ona ostaje trudna i rađa sina (1. Samuilova 1:19, 20). Ovo je jedan od nekoliko slučajeva zabeleženih u Bibliji kada je Bog prouzrokovao rođenje nekoga ko će postati njegov sluga. Elkanin i Anin sin Samuilo postaće Jehovin prorok i odigraće važnu ulogu u uspostavljanju kraljevstva u Izraelu.

Ana je sigurno počela da poučava Samuila o Jehovi od najranijeg detinjstva. Međutim, da li je zaboravila zavet koji je dala? Nikako! „Kad dečak prestane da sisa, odvešću ga da se pokaže pred Jehovom i da doveka tamo ostane“, kaže ona. Čim je Samuilo prestao da sisa, verovatno kada je imao tri godine ili nešto malo više, Ana ga odvodi u Jehovino svetilište baš kao što se i zavetovala (1. Samuilova 1:21-24; 2. Letopisa 31:16).

 Nakon što prinose žrtvu Jehovi, Ana i njen muž odvode Samuila Iliju. Ana verovatno drži dečaka za ruku i kaže Iliju: „Oprosti, gospodaru! Tako živa bila duša tvoja, gospodaru, ja sam žena koja je stajala s tobom na ovom mestu i molila se Jehovi. Molila sam se za ovog dečaka, da mi Jehova usliši molitvu koju sam mu uputila. Zato ga sada dajem Jehovi. Sve dane svog života neka bude posvećen Jehovi.“ Tako počinje Samuilova doživotna specijalna služba Bogu (1. Samuilova 1:25-28; 2:11).

Kako vreme prolazi, Ana ne zaboravlja Samuila. U Pismu stoji: „Majka mu je svake godine pravila jednu malu tuniku i donosila je kad bi s mužem dolazila da prinese godišnju žrtvu“ (1. Samuilova 2:19). Ana se sigurno i dalje redovno molila za Samuila. Jednom godišnje kada ga je posećivala, sigurno ga je hrabrila da ostane veran u službi Bogu.

Jednom takvom prilikom, Ilije blagosilja Samuilove roditelje i kaže Elkani: „Neka ti Jehova da potomstvo od ove žene umesto onog kog je dala Jehovi.“ U skladu s tim rečima, Ana i Elkana su blagoslovljeni s još tri sina i dve ćerke (1. Samuilova 2:20, 21).

Kako su Elkana i Ana divan primer za hrišćanske roditelje! Mnoge majke i očevi su bili spremni da svoje sinove i kćeri takoreći daju Jehovi tako što su ih podsticali da teže za nekim vidom punovremene službe daleko od svoje kuće. Takve roditelje treba pohvaliti zbog njihove žrtve. A Jehova će ih nagraditi.

Anina zahvalna molitva

Kako je na kraju srećna bila Ana, koja je nekada bila nerotkinja! U Svetom pismu nema mnogo zabeleženih molitava koje su uputile žene. Međutim, zabeležene su čak dve Anine molitve. U prvoj je izlila svoja osećanja kada je bila zabrinuta, a u drugoj molitvi je izrazila svoju radost i zahvalnost. „Srce moje kliče zbog Jehove“, počinje Ana. Ona se raduje što je ’čak i nerotkinja rodila‘ i hvali Jehovu što „uzvisuje, ubogoga iz praha podiže“. Zaista, on „iz pepela siromaha diže“ (1. Samuilova 2:1-10).

Nadahnuti izveštaj o Ani pokazuje nam da nas nesavršenost drugih može povrediti. Međutim, ne smemo dozvoliti da nam takve kušnje oduzmu radost u služenju Jehovi. On sluša molitve i odaziva se na vapaj svojih vernih slugu, izbavljajući ih iz nevolje i dajući im veliki mir i druge blagoslove (Psalam 22:23-26; 34:6-8; 65:2).

[Fusnota]

[Slika na 17. strani]

Ana je Samuila dala Jehovi