Prinošenje žrtava koje su ugodne Bogu

„ŽIVOT je proistekao iz smrti. U to su verovali Asteci, koji su u Srednjoj Americi prinosili ljudske žrtve u nezapamćenim razmerama“, navodi se u knjizi The Mighty Aztecs. „Kako je carstvo raslo“, piše dalje u knjizi, „jedino se krvlju, i opet krvlju, izgrađivalo njegovo krhko samopouzdanje.“ Prema jednom drugom delu, kod Asteka je broj ljudskih žrtava dostizao i 20 000 godišnje.

Pokrenuti strahom ili nesigurnošću, ili pak motivisani osećanjem krivice i kajanja, ljudi su tokom istorije prinosili različite žrtve svojim božanstvima. S druge strane, Biblija pokazuje da je i svemoćni Bog Jehova zahtevao neke žrtve. Stoga je na mestu da se pitamo: Kakve su žrtve ugodne Bogu? I da li prinosi i žrtve i danas treba da budu deo obožavanja Boga?

Prinosi i žrtve u pravom obožavanju Boga

Kada je Izrael postao narod, Jehova je dao jasna uputstva za to kako želi da ga Izraelci obožavaju, u šta su bila uključena i uputstva za žrtve i prinose (Brojevi, poglavlja 28 i 29). Neki prinosi su bili od plodova zemlje, dok su drugi obuhvatali žrtvovanje životinja kao što su junci, ovce, jarci, golubovi i grlice (Levitska 1:3, 5, 10, 14; 23:10-18; Brojevi 15:1-7; 28:7). Postojale su i žrtve paljenice koje je trebalo potpuno spaliti vatrom (Izlazak 29:38-42). Bilo je i žrtava zajedništva, u kojima su oni koji su ih prinosili imali udela tako što su jeli od onoga što je bilo žrtvovano Bogu (Levitska 19:5-8).

Svi prinosi i žrtve koji su se davali Bogu pod Mojsijevim zakonom bili su način na koji se Bog obožavao i priznavao kao Suveren svemira. Putem tih žrtava, Izraelci su izražavali zahvalnost Jehovi za njegov blagoslov i zaštitu i dobijali su oproštaj za svoje grehe. Sve dok su se verno pridržavali Jehovinih zahteva koji se tiču obožavanja, bili su bogato blagoslovljeni (Poslovice 3:9, 10).

Za Jehovu je najvažniji bio stav onih koji su prinosili žrtve. Jehova  je preko svog proroka Osije rekao: „Meni je dobrota mila, a ne žrtva, i poznavanje Boga, a ne žrtve paljenice“ (Osija 6:6). Tako kada su ljudi prestali da obožavaju Boga na ispravan način i kada su počeli neispravno da postupaju i da prolivaju krv nedužnih ljudi, žrtve koje su prinosili na Jehovinom oltaru nisu imale nikakvu vrednost. Zato je Jehova preko Isaije rekao Izraelu: „Šta će mi mnoštvo vaših žrtava?... Sit sam ovnujskih žrtava paljenica i sala od ugojenih životinja. Ne marim za krv junaca, jaganjaca i jaraca“ (Isaija 1:11).

’To im nikad nisam zapovedio‘

U oštroj suprotnosti sa Izraelcima, stanovnici Hanana su žrtvovali decu svojim bogovima, između ostalog amonskom bogu Molohu, poznatom i kao Melhom (1. Kraljevima 11:5, 7, 33; Dela apostolska 7:43). U delu Halley’s Bible Handbook stoji: „Hananci su obožavali svoje bogove tako što su kao religiozni obred vršili nemoral u njihovu čast i zatim su ubijali svoju prvorođenu decu, prinoseći ih na žrtvu tim istim bogovima.“

Da li su takvi postupci bili ugodni Jehovi Bogu? Nikako. Kada su Izraelci bili pred ulaskom u hanansku zemlju, Jehova im je dao zapovest zabeleženu u Levitskoj 20:2, 3: „Reci Izraelovim sinovima: ’Svaki čovek od Izraelovih sinova i svaki stranac koji živi u Izraelu koji bi svoje dete dao Molohu, neka se pogubi. Neka ga narod zaspe kamenjem tako da umre. A ja ću okrenuti svoje lice protiv tog čoveka i istrebiću ga iz njegovog naroda, jer je svoje dete dao Molohu da bi uprljao moje sveto mesto i oskrnavio moje sveto ime.’“

Ma koliko da to deluje neverovatno, neki Izraelci koji su zastranili od pravog obožavanja Boga prihvatili su taj demonski običaj žrtvovanja dece lažnim bogovima. O tome se govori u Psalmu 106:35-38: „Nego su se s narodima mešali i naučili dela njihova. Služili su idolima njihovim, i oni su im zamka postali. Žrtvovali su sinove svoje i kćeri svoje demonima. Prolivali su krv nedužnu, krv sinova svojih i kćeri svojih, koje su žrtvovali idolima hananskim, i zemlja se onečistila krvoprolićem.“

Izražavajući svoje gnušanje prema onome što su radili, Jehova je preko svog proroka Jeremije rekao o Judinim sinovima: „Postavili su svoje odvratne idole u domu koji nosi moje ime, da bi ga oskrnavili. Sagradili su obredne uzvišice u Tofetu, u dolini Enomovog sina, da  bi svoje sinove i kćeri spaljivali u vatri, što im nikad nisam zapovedio, niti mi je to ikad na um palo“ (Jeremija 7:30, 31).

Izrael je zbog praktikovanja takvih odvratnih postupaka na kraju izgubio Božju naklonost. Njegov glavni grad Jerusalim bio je uništen a narod odveden u ropstvo u Vavilon (Jeremija 7:32-34). Jasno je da prinošenje ljudskih žrtava ne potiče od istinitog Boga i da nije deo čistog obožavanja. Ono u svakom slučaju potiče od demona i pravi obožavaoci Boga ne žele da imaju nikakve veze s takvim običajem.

Otkupna žrtva Isusa Hrista

Međutim, neko bi mogao pitati: ’Zašto je onda Jehovin zakon dat Izraelcima obuhvatao i prinošenje životinjskih žrtava?‘ Apostol Pavle je razmotrio to pitanje i pružio sledeći odgovor: „Čemu onda Zakon? Bio je dodat da bi prestupi postali očigledni, dok ne dođe potomstvo kome je dato obećanje... Tako nam je Zakon bio staratelj koji nas je vodio do Hrista“ (Galatima 3:19-24). Životinjske žrtve pod Mojsijevim zakonom predočavale su veću žrtvu koju će Jehova Bog obezbediti u korist čovečanstva — žrtvu svog Sina, Isusa Hrista. Isus je ukazao na taj čin ljubavi kada je rekao: „Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život“ (Jovan 3:16).

Iz ljubavi prema Bogu i prema čovečanstvu, Isus je spremno dao svoj savršeni ljudski život kao otkupninu za Adamove potomke (Rimljanima 5:12, 15). Rekao je: „Kao što ni Sin čovečji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život da kao otkupninu za mnoge“ (Matej 20:28). Niko drugi na zemlji ne bi mogao otkupiti ljude iz ropstva grehu i smrti u koje ih je Adam prodao (Psalmi 49:7, 8). Pavle je objasnio da je Isus „jednom zauvek ušao u sveto mesto, ali ne s krvlju jaraca i junaca, nego sa svojom krvlju, i tako nam pribavio večno izbavljenje“ (Jevrejima 9:12). Prihvatajući Isusovu žrtvenu krv, Bog je „izbrisao pisani dokument koji je svojim odredbama bio protiv nas“. To znači da je Jehova poništio savez Zakona sa svojim prinosima i žrtvama, omogućavajući nam ’Božji dar večnog života‘ (Kološanima 2:14; Rimljanima 6:23).

Duhovne žrtve i prinosi

Pošto životinjske žrtve i prinosi više nisu deo pravog obožavanja Boga, da li se danas ipak zahtevaju neke žrtve? Svakako. Isus Hrist je živeo samopožrtvovano služeći Bogu i na kraju je dao sebe u korist čovečanstva. Zato je rekao: „Ako neko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme svoj mučenički stub i neka ide za mnom“ (Matej 16:24). To znači da svako ko želi da bude Isusov sledbenik mora učiniti neke žrtve. Koje?

Kao prvo, pravi Hristov sledbenik ne živi više za sebe već za vršenje Božje volje. On svoju volju i lične želje stavlja iza Božjih. Apostol  Pavle je to ovako izrazio: „Usrdno [vas] molim Božjom samilošću da svoja tela date kao žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, da služite Bogu koristeći svoj razum. I ne dajte da vas i dalje oblikuje ovaj svet, nego se preobrazite obnavljanjem svog uma, da utvrdite šta je Božja volja — šta je dobro, ugodno i savršeno“ (Rimljanima 12:1, 2).

Osim toga, Biblija ukazuje da se na naše izraze hvale može gledati kao na žrtve koje se prinose Jehovi. Prorok Osija je rekao da mi prinosimo „plod svojih usana“, doslovno „junce svojih usana“, ukazujući tako da Bog hvalu koja dolazi sa naših usana prihvata kao jednu od najboljih žrtava (Osija 14:2). Apostol Pavle je podstakao hrišćane jevrejskog porekla: „Prinosimo Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje objavljuju njegovo ime“ (Jevrejima 13:15). Danas su Jehovini svedoci veoma zaposleni propovedanjem dobre vesti i stvaranjem učenika iz svih naroda (Matej 24:14; 28:19, 20). Oni prinose žrtve hvale Bogu dan i noć širom cele planete (Otkrivenje 7:15).

Pored propovedanja, u žrtve koje su ugodne Bogu spada i činjenje dobra drugima. Pavle nas je posavetovao: „Ne zaboravljajte činiti dobro i deliti s drugima, jer se takvim žrtvama ugađa Bogu“ (Jevrejima 13:16). Štaviše, da bi žrtve hvale bile ugodne Bogu, zahteva se dobro ponašanje od onih koji ih prinose. Pavle je upozorio: „Živite životom dostojnim dobre vesti o Hristu“ (Filipljanima 1:27; Isaija 52:11).

Kao i u prošlosti, sve žrtve kojima se podupire pravo obožavanje Jehove Boga donose veliku radost i blagoslov od njega. Stoga, dajmo sve od sebe da prinosimo žrtve koje su zaista ugodne Bogu!

[Slika na 18. strani]

’Sinove svoje i kćeri svoje žrtvovali su idolima hananskim‘

[Slike na 20. strani]

Propovedanjem dobre vesti i pomaganjem na druge načine, pravi hrišćani prinose žrtve koje su ugodne Bogu