Životna priča

Naša uspešna potraga za „blagom“

Ispričale Dorotea Smit i Dora Vord

Za kakvim smo blagom tragale? Bile smo dve mlade devojke s gorljivom željom da imamo udeo u ispunjenju Isusove zapovesti: „Idite i stvarajte učenike od ljudi iz svih naroda“ (Matej 28:19). Evo kako je započela ova potraga koja nam je donela trajno duhovno bogatstvo.

DOROTEA: Rodila sam se 1915, kratko nakon početka Prvog svetskog rata, kao treće dete u porodici. Živeli smo blizu Hauela u Mičigenu, u Sjedinjenim Državama. Otac nije bio religiozan, ali je majka bila bogobojazna. Trudila se da nas pouči da poštujemo Deset zapovesti, ali se brinula što ni moj brat Vilis ni sestra Viola a ni ja nismo bili članovi nijedne crkve.

Kada sam imala 12 godina, majka je odlučila da treba da se krstim kao član prezbiterijanske crkve. Jasno se sećam dana svog krštenja. Tog dana su se krstile i dve bebe koje su bile u naručju svojih majki. Za mene je bilo ponižavajuće da se krstim zajedno s njima. Sveštenik mi je poprskao glavu s nekoliko kapi vode i promrmljao nešto nerazumljivo. Zapravo, te bebe su znale o krštenju isto koliko i ja!

Jednog dana 1932, jedan auto je ušao u naše dvorište i majka je otvorila ulazna vrata. Ispred su stajala dva mladića koja su nudila neke religiozne knjige. Jedan od njih se predstavio kao Albert Šroder. Pokazao je majci neke publikacije koje su izdali Jehovini svedoci. Zatim  su joj ostavili neke knjige. One su joj pomogle da prihvati istinu iz Božje Reči.

Počinje potraga za blagom

Nakon nekog vremena, preselila sam se u Detroit da živim sa sestrom. Tamo sam upoznala jednu stariju gospođu koja je dolazila kod moje sestre da bi s njom proučavala Bibliju. Njihovi razgovori su me podsetili na jednu radio-emisiju koju sam s majkom slušala kod kuće. Ona je obuhvatala jedan 15-minutni biblijski govor koji je iznosio Dž. Raterford, koji je u to vreme predvodio aktivnosti Jehovinih svedoka. Godine 1937. počele smo da posećujemo sastanke prve skupštine u Detroitu. Sledeće godine sam se krstila kao Jehovin svedok.

Početkom 1940-ih objavljeno je da Jehovini svedoci u Saut Lansingu u Njujorku osnivaju školu za obuku misionara pod imenom Galad. Kada sam saznala da će neki misionari verovatno biti poslati da služe u nekoj drugoj zemlji pomislila sam: ’To je za mene!‘ Postavila sam sebi za cilj da pohađam školu Galad. Kakva bi to samo čast bila kada bih i u drugim zemljama tragala za blagom — to jest za ljudima koji žele da postanu sledbenici Isusa Hrista! (Agej 2:6, 7).

Koraci do mog cilja

Dala sam otkaz u aprilu 1942. i počela da služim kao pionir, to jest osoba koja provodi dosta vremena u propovedanju, zajedno s grupom od pet Svedokinja u Findleju, u Ohaju. Nije bilo redovnih skupštinskih sastanaka pa smo se međusobno jačale tako što smo zajedno čitale članke iz naših hrišćanskih publikacija. Tokom prvog meseca moje pionirske službe uručila sam 95 knjiga! Nakon godinu i po dana, dobila sam dodelu da služim kao specijalni pionir u Čejmbersburgu u Pensilvaniji. Tamo sam se pridružila grupi od pet drugih pionirki među kojima je bila i Dora Vord, jedna sestra iz Ajove. Ona mi je postala saradnik u pionirskoj službi. Krstile smo se iste godine i obe smo imale želju da pohađamo školu Galad i da služimo kao misionari u nekoj drugoj zemlji.

Početkom 1944. došao je i taj značajan dan za nas! Obe smo dobile poziv da pohađamo četvrti razred Galada. Upisane smo u školu Galad avgusta iste godine. Ali pre nego što dalje nastavim, neka Dora ispriča kako je postala moj dugogodišnji saradnik u traženju ’blaga‘.

Gorljiva želja za punovremenom službom

DORA: Moja majka se usrdno molila da razume Božju Reč. Bile smo  zajedno jedne nedelje kada smo na radiju čule jedno predavanje Dž. Raterforda. Kada se završilo, majka je uzviknula: „Ovo je istina!“ Nedugo zatim, počele smo da proučavamo publikacije Jehovinih svedoka. Godine 1935, kada sam imala 12 godina, slušala sam govor za krštenje koje je izneo jedan Jehovin svedok i to je u meni probudilo želju da predam svoj život Jehovi. Krstila sam se tri godine kasnije. To što sam se predala i krstila pomoglo mi je da budem odlučna u tome da se usredsredim na svoje duhovne ciljeve tokom preostalih godina školovanja. Želela sam da što pre završim školu da bih mogla da započnem s pionirskom službom.

U to vreme, grupa Svedoka kojoj smo se pridružile održavala je sastanke u Fort Dodžu u Ajovi. Da bi se prisustvovalo sastancima bilo je potrebno uložiti dosta truda. Tada u člancima za skupštinsko razmatranje u Kuli stražari nije bilo pitanja. Svi smo bili zamoljeni da pripremimo neka pitanja i da ih predamo bratu koji je vodio razmatranje Kule stražare. Ponedeljkom uveče majka i ja smo pripremale pitanja za svaki odlomak, a zatim bismo ih dale voditelju tako da je on mogao da izabere koja od njih će koristiti.

S vremena na vreme našu skupštinu bi posećivao putujući nadglednik. Jedan od njih je bio i Džon But koji mi je pomogao da započnem sa službom od vrata do vrata kada sam imala 12 godina. Sa 17 godina zamolila sam ga da mi pomogne da popunim molbu za pionirsku službu. Tada nisam ni pomišljala da će nam se putevi ponovo ukrstiti i da će on biti moj dugogodišnji prijatelj!

Kao pionirka često sam sarađivala sa sestrom Doroti Aronson, koja je bila punovremeni jevanđelizator i 15 godina starija od mene. Sarađivale smo u službi sve do 1943. kada je dobila poziv da pohađa prvi razred škole Galad. Posle toga sam nastavila da sama služim kao pionir.

Protivljenje nas nije zaustavilo

Drugi svetski rat je podsticao na žestoki nacionalizam zbog čega je tokom 1940-ih godina bilo veoma teško. Kada bismo propovedali od kuće do kuće, ljudi bi nas gađali pokvarenim jajima, trulim paradajzom, a ponekad i kamenjem! Mnogo veće iskušenje je bilo kada bismo na uglu neke ulice nudili časopise Kulu stražaru i Utehu (sada Probudite se!). Po nagovoru religioznih  protivnika, policajci su nam prilazili i pretili da će nas uhapsiti ukoliko nas vide da ponovo propovedamo na javnim mestima.

Naravno, pošto nismo prestali da propovedamo policajci bi nas odveli u policijsku stanicu na saslušanje. Nakon što smo bili pušteni, vratili bismo se na isto mesto i nudili iste časopise. Neka odgovorna braća su nam savetovala da koristimo Isaiju 61:1, 2 da bismo odbranili svoj stav. Jednom prilikom, kada mi je prišao jedan mladi policajac bila sam veoma napeta dok sam mu citirala ove stihove. Začudo, on se odjednom okrenuo i otišao! Meni je to bilo kao da su nas anđeli zaštitili.

Nezaboravan dan

Godine 1941. bila sam veoma radosna što sam prisustvovala petodnevnom kongresu Jehovinih svedoka u Sent Luisu u državi Misuri. Na tom kongresu brat Raterford je zamolio sve mlade od 5 do 18 godina da se okupe na terenu stadiona. Na hiljade dece se okupilo. Brat Raterford nas je pozdravio mašući maramicom. Mi smo isto tako uzvratili. Nakon što je održao jednočasovni govor, rekao je: „Molim vas, deco, da ustanete svi vi koji ste pristali da vršite Božju volju i koji ste zauzeli stav za njegovu teokratsku vladavinu pod Isusom Hristom, i time pokazali da želite da slušate Boga i njegovog kralja.“ Među 15 000 dece koja su složno ustala bila sam i ja! Govornik je dodao: „Svi vi koji ćete činiti ono što je u vašim mogućnostima da biste drugima govorili o Božjem Kraljevstvu i njegovim budućim blagoslovima, molim vas recite: ’Da‘.“ Mi smo to učinili, što je bilo propraćeno gromoglasnim aplauzom.

Tada je bila objavljena knjiga Deca, a a podijum je ispunio dugačak red mladih. Brat Raterford je svakome od nas uručio po primerak ove nove knjige. Bilo je veoma uzbudljivo! Priličan broj onih koji su tom prilikom dobili knjigu i dalje revno služi Jehovi širom sveta, tako što govore o Božjem Kraljevstvu i njegovoj pravednosti (Psalam 148:12, 13).

Koliko sam samo bila srećna kada sam poslata da služim kao specijalni pionir u Čejmbersburgu nakon što sam tri godine sama služila kao pionir! Tamo sam upoznala Doroteu i uskoro smo postale nerazdvojne. Bile smo pune mladalačkog poleta i snage. Obe smo imale želju da još više učestvujemo u propovedanju. Zajedno smo krenule u potragu koja je trajala čitav naš život (Psalam 110:3).

Nakon što smo nekoliko meseci služile kao specijalni pioniri upoznale smo Alberta Mana koji je završio prvi razred škole Galad. On je uskoro trebalo da ode na svoju dodelu u inostranstvu. Podstakao nas je da prihvatimo bilo koju dodelu van naše zemlje.

Zajedno u školi Galad

DORA I DOROTEA: Zamislite našu radost kada smo započele sa obukom za misionare! Prvog dana škole, Albert Šroder koji je 12 godina ranije Doroteinoj majci uručio Studije Svetog pisma, upisao nas je u školsku evidenciju. Tamo je bio i Džon But. On je tada bio nadglednik na farmi gde se škola nalazila. Kasnije su obojica služili kao članovi Vodećeg tela Jehovinih svedoka.

U školi Galad smo duboko proučavali Bibliju. Bila je to zaista izvanredna obuka. U našem razredu bilo nas je 104, uključujući i jednog brata iz Meksika koji je bio prvi polaznik iz inostranstva. On se trudio da poboljša svoj engleski dok smo se mi trudili da učimo španski. Kako smo samo bili oduševljeni onog dana kada nam je brat Natan Nor saopštio gde ćemo služiti! Većina je kao dodelu dobila Srednju i Južnu Ameriku. Naša dodela je bio Čile.

 Potraga za blagom u Čileu

Da bismo ušle u Čile morale smo da dobijemo vizu, za šta je bilo potrebno prilično vremena. Nakon što smo diplomirale u januaru 1945. služile smo godinu i po dana kao pioniri u gradu Vašingtonu. Kada smo dobile vize, sa još sedam misionara otputovale smo u Čile. Oni su ranije pohađali školu Galad.

Kada smo došli u glavni grad, Santjago, dočekala nas je nekolicina braće. Među njima je bio i Albert Man, koji je ranije pohađao Galad i koji nas je nekoliko godina ranije ohrabrio. On je zajedno s Džozefom Ferarijem, koji je završio drugi razred Galada, stigao u Čile godinu dana ranije. Kada smo stigli, u celom Čileu je bilo manje od 100 objavitelja. Gorljivo smo želele da na našoj novoj dodeli tragamo i nađemo još blaga — ljude iskrenog srca.

Bile smo smeštene u misionarskom domu u Santjagu. Život u velikoj misionarskoj porodici za nas je bio potpuno novo iskustvo. Pored toga što smo provodili određen broj sati u propovedanju, svi smo imali zadatak da jednom nedeljno kuvamo za celu porodicu. Svi smo se bar jednom našli u nelagodnoj situaciji. Jednom prilikom pripremale smo za doručak vruće hlepčiće za našu gladnu porodicu, ali kada smo ih izvadile iz rerne osetile smo veoma neprijatan miris. Umesto da stavimo prašak za pecivo stavile smo sodu bikarbonu! Neko je u praznu kutiju praška za pecivo stavio sodu.

Međutim, mnogo nezgodnije je bilo kada smo pravile greške dok smo učile španski. Jedna velika porodica s kojom smo proučavale Bibliju umalo je prestala da proučava jer nisu mogli da razumeju šta im govorimo. Ali zahvaljujući tome što su čitali stihove u svojim Biblijama uspeli su da shvate istinu i njih petoro su postali Svedoci. Tih godina za nove misionare nije postojao kurs za učenje jezika. Odmah smo počele sa službom propovedanja i nastojale smo da naučimo jezik od ljudi s kojima smo razgovarale.

Vodile smo dosta biblijskih studija i neke od tih osoba su brzo duhovno napredovale. Za druge je bilo potrebno više strpljenja. Jedna mlada žena po imenu Tereza Telo saslušala nas je i rekla: „Molim vas dođite ponovo, baš me to zanima.“ Dolazile smo 12 puta, ali je nismo našle. Prošle su tri godine. Jednom smo prisustvovale kongresu koji je bio održan u jednom pozorištu u Santjagu. Po završetku programa u nedelju, neko je dozivao: „Gospođice Dora, gospođice Dora!“ Okrenule smo se, a to je bila Tereza. Bila je u poseti kod sestre koja živi preko puta pozorišta, i došla je na kongres da vidi šta se to dešava. Kako smo samo bile radosne što je vidimo! Počela je da proučava Bibliju i nedugo posle toga se krstila. Kasnije je postala specijalni pionir. Danas, otprilike 45 godina kasnije, Tereza je i dalje u specijalnoj punovremenoj službi (Propovednik 11:1).

 Pronalaženje blaga u „pesku“

Godine 1959. poslate smo da služimo u gradu Punta Arenas — što znači „Peščani vrh“ — a nalazi se na najjužnijoj tački 4 300 kilometara duge čileanske obale. Punta Arenas je neobično područje. Tokom letnjih meseci dani su dugi — obdanica traje sve do jedanaest uveče. Zahvaljujući tome mogle smo da provedemo dosta vremena u službi, ali ne i bez smetnji, jer leto sa sobom donosi snažne antarktičke vetrove. Zatim dolaze hladni zimski meseci tokom kojih su dani kraći.

Uprkos tim izazovima, Punta Arenas ima i svojih dobrih strana. Za vreme leta, na zapadnom nebu se stalno smenjuju ogromni kišni oblaci. Oni povremeno na vas mogu izliti veliku količinu vode ali tada dune vetar i potpuno vas osuši. Zatim se pojavi prelepa duga dok se sunce probija kroz oblake. Ove duge ponekad mogu stajati na nebu i po nekoliko sati, pomaljajući se kroz sunčeve zrake iza oblaka (Jov 37:14).

U to vreme, u Punta Arenasu je bilo nekoliko objavitelja. Sastanke tamošnje male skupštine vodile smo mi sestre. Jehova je nagradio naš trud. Trideset sedam godina kasnije ponovo smo posetile ovo područje. Šta smo zatekle? Šest duhovno jakih, velikih skupština i tri prelepe Dvorane Kraljevstva. Koliko smo samo radosne što nam je Jehova omogućio da otkrijemo duhovno blago u „pesku“, na jugu ove zemlje! (Zaharija 4:10).

Još blaga na „Širokoj plaži“

Nakon tri i po godine služenja u Punta Arenasu, dobile smo kao dodelu lučki grad Valparaiso. Ovaj grad leži na 41 brdu, a ona okružuju zaliv koji gleda na Tihi okean. Posebno smo se koncentrisale na to da propovedamo na jednom od tih brda, Plaja Anči, što znači „Široka plaža“. Tokom 16 godina koliko smo tamo bile, posmatrale smo kako jedna grupa mladih hrišćana duhovno raste, tako da danas oni služe kao putujući nadglednici i kao starešine u skupštinama širom Čilea.

Naša sledeća misionarska dodela je bio grad Vinja del Mar. Tamo smo služile tri i po godine sve dok jedan zemljotres nije oštetio misionarski dom. Vratile smo se u Santjago gde smo 40 godina ranije započele s našom misionarskom službom. Mnogo toga se promenilo. Sagrađeni su novi objekti podružnice, a nekadašnja zgrada podružnice postala je dom za sve misionare koji su ostali u zemlji. Kasnije se u tom domu održavala Škola za obučavanje naimenovane braće. U to vreme, Jehova nam je ponovo pokazao svoju vernu ljubav. Nas petoro misionara koji smo bili u poodmaklim godinama, pozvani smo da živimo u Betelu. Dok smo služile u Čileu, imale smo 15 različitih dodela. Posmatrale smo kako je od manje od 100 objavitelja dostignut broj od čak 70 000! Kakva je radost za nas to što 57 godina u Čileu tragamo i pronalazimo ljude koji su poput blaga!

Smatramo da nam je Jehova ukazao čast i nagradio nas time što nam je omogućio da nađemo toliko mnogo ljudi — pravog blaga — koje koristi u svojoj organizaciji. Nakon više od 60 godina zajedničke službe Jehovi, podstaknute smo da se svim srcem složimo s rečima kralja Davida, koji je napisao: „Kako je velika dobrota tvoja koju čuvaš za one koji te se boje!“ (Psalam 31:19).

[Fusnota]

[Slike na 9. strani]

Dorotea 2002. godine; u službi propovedanja 1943.

[Slika na 10. strani]

Svedočenje na ulici 1942. u Fort Dodžu u Ajovi

[Slika na 10. strani]

Dora, 2002. godine

[Slika na 12. strani]

Dorotea i Dora ispred svog prvog misionarskog doma u Čileu, 1946. godine