Pitanja čitalaca

Kada se završava pozivanje hrišćana za život na nebu?

Biblija ne daje konkretan odgovor na ovo pitanje. Mi znamo da je 33. n. e. započelo pomazanje Isusovih sledbenika koji su se nadali nebeskom nasleđu (Dela apostolska 2:1-4). Takođe znamo da su nakon smrti apostola pravi pomazani hrišćani, to jest ’pšenica‘ ’rasli zajedno‘ s lažnim hrišćanima, to jest ’kukoljem‘ (Matej 13:24-30). Zatim su krajem 19. veka pomazani hrišćani ponovo postali vidno duhovno aktivni. Godine 1919. zajedno sa ’zemaljskom žetvom‘ započelo je i sakupljanje poslednjih pomazanika (Otkrivenje 14:15, 16).

Od kraja 19. veka sve do 1931. godine propovedanje je prvenstveno bilo usmereno na sakupljanje preostalih članova Hristovog tela. Istraživači Biblije su 1931. prihvatili biblijsko ime Jehovini svedoci, a u engleskom izdanju Kule stražare od 15. novembra 1933. rečeno je da to jedinstveno ime predstavlja „denar“, na koji se ukazuje u Isusovoj paraboli zabeleženoj u Mateju 20:1-16. Verovalo se da 12 sati koji se spominju u toj paraboli odgovaraju periodu od 12 godina, naime od 1919. do 1931. Godinama nakon toga, smatralo se da je poziv za nebesko Kraljevstvo završen 1931. i da su oni koji su pozvani da budu sukraljevi s Hristom tokom 1930. i 1931. bili među ’poslednjima‘ koji su pozvani (Matej 20:6-8). Međutim, 1966. godine izneto je jedno poboljšano razumevanje te parabole, i postalo je jasno da se ona ne može primeniti na završetak pozivanja hrišćana za život na nebu.

Godine 1935. razumelo se da „veliko mnoštvo“ iz Otkrivenja 7:9-15 predstavlja „druge ovce“, to jest hrišćane sa zemaljskom nadom koji će se pojaviti na svetskoj sceni tokom ’poslednjih dana‘ i kao grupa preživeti Armagedon (Jovan 10:16; 2. Timoteju 3:1; Otkrivenje 21:3, 4). Nakon te godine, propovedanje je usmereno na sakupljanje  tog velikog mnoštva. Dakle, naročito posle 1966. godine verovalo se da je 1935. završeno pozivanje hrišćana za život na nebu. To je potvrđeno i time što su se skoro svi koji su se krštavali nakon 1935. izjašnjavali da imaju zemaljsku nadu. Od tada se za svakoga ko je dobio poziv da ide na nebo verovalo da je zamena za nekog pomazanog hrišćanina koji se pokazao kao neveran.

Bez sumnje, ukoliko neki pomazanik nepokajnički otpadne od istine, Jehova na njegovo mesto poziva drugu osobu (Rimljanima 11:17-22). Ipak, broj pravih pomazanika koji su postali neverni po svoj prilici nije veliki. S druge strane, kako je vreme prolazilo, neki hrišćani koji su se krstili posle 1935. dobili su svedočanstvo duha da imaju nebesku nadu (Rimljanima 8:16, 17). Zbog toga, izgleda da ne možemo sa sigurnošću reći kada se tačno završava pozivanje hrišćana za život na nebu.

Kako treba da gledamo na osobu koja je u svom srcu uverena da je ona sada pomazanik i počne da uzima simbole prilikom obeležavanja Isusove smrti? Takvu osobu ne treba osuđivati. To je stvar između nje i Jehove (Rimljanima 14:12). Međutim, pravi pomazani hrišćani ne traže neku posebnu pažnju. Oni ne smatraju da zbog toga što su pomazanici imaju neki poseban „uvid“ koji je veći od onog koji imaju iskusni i zreli članovi velikog mnoštva. Isto tako, ne misle da imaju više svetog duha nego što imaju njihovi saradnici, druge ovce. Takođe, ne očekuju da se s njima postupa na poseban način niti izjavljuju da su iznad naimenovanih skupštinskih starešina samo zato što uzimaju simbole. Oni ponizno zadržavaju na umu da ni u prvom veku neki pomazani hrišćani nisu ispunjavali uslove da budu starešine i sluge pomoćnici (1. Timoteju 3:1-10, 12, 13; Titu 1:5-9; Jakov 3:1). Neki su čak bili i duhovno slabi (1. Solunjanima 5:14). A sestre, iako su bile pomazane, nisu mogle da poučavaju u skupštini (1. Timoteju 2:11, 12).

Dakle, pomazani hrišćani zajedno sa svojim saradnicima, drugim ovcama, nastoje da ostanu duhovno jaki tako što razvijaju plod duha i unapređuju mir u skupštini. Bilo da su pomazanici ili druge ovce, svi hrišćani se naprežu u propovedanju dobre vesti i stvaranju učenika pod vođstvom Vodećeg tela. Pomazanici to rade spremno dokle god je Božja volja da mu služe na zemlji.