Snažan i neprolazan bol

DA BI saznao da li se s prolaskom vremena menjaju osećanja kod onih koji su u žalosti zbog gubitka voljenih osoba, jedan istraživač je nedavno poslao upitnike izvesnom broju roditelja čija su deca umrla pre nekoliko godina. Nisu mu svi odgovorili. Jedan otac po imenu Vladimir, koji je izgubio sina pre pet godina, objasnio je da mu je još uvek jako teško da govori o svom sinu. a

Takva dugogodišnja tuga nije nešto neuobičajeno među ožalošćenim roditeljima. Vilijam, čiji se 18-godišnji sin udavio pre deset godina, piše: „Bol koji osećam zbog tog gubitka još uvek je prisutan i biće tu dokle god sam živ.“ Pet godina nakon što je Lusi izgubila sina usled jedne iznenadne bolesti, ona je napisala: „Prvih nekoliko dana, razmišljala sam: ’To ne može biti istina.‘ Imala sam osećaj kao da je sve bilo ružan san i da ću se uskoro probuditi. Nakon izvesnog vremena počela sam da shvatam da se to stvarno desilo i da se on neće vratiti kući. Moj sin je umro pre pet godina, ali ponekad, kada sam sama, još uvek plačem za njim.“

Zašto ožalošćeni roditelji poput Vladimira, Vilijama i Lusi osećaju tako snažan i neprolazan bol? Osmotrimo neke razloge.

Zašto je tuga tako velika?

Kada bračni par dobije bebu, u njima se bude osećanja koja su potpuno drugačija od svih drugih osećanja u međuljudskim odnosima. Kada je drže u naručju, posmatraju dok spava ili kad vide njen široki osmeh, roditelji su beskrajno srećni i ispunjeni. Brižni roditelji neguju svoju decu. Oni ih poučavaju da se ispravno ponašaju i da budu učtiva (1. Solunjanima 2:7, 11). Kada deca postupaju u skladu s njihovom poukom, roditelji se ponose njima i počinju da gaje velike nade.

Brižni roditelji ulažu puno truda kako bi zbrinuli potrebe svoje dece. Možda redovno odvajaju na stranu novac ili materijalne stvari kako bi pomogli deci da zasnuju svoju porodicu kada dođe vreme za to (2. Korinćanima 12:14). To  ogromno ulaganje emocija, vremena, truda i novca ističe jednu činjenicu — roditelji podižu svoju decu razmišljajući da je pred njima život, a ne smrt. Kada dete umre, sav trud oko odgajanja ostaje nedovršen, a roditeljske nade propadaju. Poput nepremostive barijere, smrt prekida žarku ljubav i privrženost koju roditelji imaju prema deci. Mesto u srcu koje je nekada pripadalo njihovom sinu ili ćerki, sada je prazno. Roditelji osećaju neopisivu tugu koja se ne može lako odagnati.

Biblija takođe svedoči o tome da ožalošćeni roditelji osećaju snažan i neprolazan bol. Opisujući šta se desilo kada je patrijarh Jakov čuo da je njegov sin Josif stradao, Biblija kaže: „Jakov [je] razderao svoj ogrtač, vezao kostret oko bedara i dugo tugovao za svojim sinom. Svi njegovi sinovi i sve njegove kćeri pokušavali su da ga uteše, ali on se nije dao utešiti, već je govorio: ’S tugom ću sići kod svog sina u grob!‘“ Godinama kasnije, Jakov je još uvek žalio za svojim sinom za kog je mislio da je mrtav (Postanak 37:34, 35; 42:36-38). Jedan drugi biblijski izveštaj govori o vernoj ženi po imenu Nojemina koja je doživela da joj umru dva sina. Duboko ožalošćena, ona je želela da promeni svoje ime Nojemina koje znači „moje veselje“ u Mara što znači „gorčina“ (Ruta 1:3-5, 20, 21, fusnota).

Međutim, Biblija ne govori samo o žalosti koju roditelji doživljavaju. Ona govori i o tome kako Jehova daje snagu onima koji su u žalosti. U sledećem članku osmotrićemo neke od načina na koje Bog pruža utehu onima koji tuguju.

[Fusnota]