Jeftaj ispunjava svoj zavet Jehovi

POBEDNIČKI ratnik se vraća kući nakon što je svoj narod oslobodio ugnjetavanja. U susret mu žuri ćerka koja od sreće igra i svira u daire. Kada je ugleda, umesto da se raduje, on razdire svoje haljine. Zašto? Zar se on ne raduje kao i ona tome što se bezbedno vratio kući? U kakvoj je bici pobedio? I o kome je reč?

Taj čovek je Jeftaj, jedan od sudija u drevnom Izraelu. Ali, da bismo odgovorili i na druga pitanja i uvideli od kakvog je značaja ovaj izveštaj za nas, treba da osmotrimo pozadinu ovog neobičnog susreta.

Teška situacija u Izraelu

Vreme u kojem je Jeftaj živeo bilo je veoma teško. Njegovi sunarodnici su prestali da obožavaju pravog Boga i služili su sidonskim, moavskim, amonskim i filistejskim bogovima. Jehova ih je zato predao Amoncima i Filistejima koji su ih 18 godina ugnjetavali. Posebno su bili ugroženi stanovnici Galada, istočno od reke Jordan. a Na kraju su Izraelci ipak došli k sebi, pokajnički su tražili Jehovinu pomoć, počeli da mu služe i da uklanjaju tuđe bogove iz svoje sredine (Sudije 10:6-16).

Amonci su postavili logor u Galadu, a Izraelci su se okupili da bi se s njima sukobili. Ali, Izraelci nisu imali zapovednika (Sudije 10:17, 18). U to vreme, Jeftaj je imao svojih problema. Njegova pohlepna polubraća su ga oterala jer su želela da mu otmu nasledstvo. Tako se Jeftaj preselio u Tov, područje istočno od Galada koje je bilo na direktnom udaru Izraelovih neprijatelja. Oko njega su se okupili „ljudi koji su ostali bez posla“, verovatno zbog tih tlačitelja ili su se pobunili protiv njih. Zajedno „s njim su odlazili u pljačku“, što je verovatno značilo da su s Jeftajem napadali svoje neprijateljske komšije. Moguće je da je Jeftaj zbog svojih ratničkih veština u Svetom pismu nazvan „snažan i hrabar čovek“ (Sudije 11:1-3). Ko će dakle povesti Izrael protiv Amonaca?

„Dođi da nam budeš zapovednik“

Galadske starešine su nagovarale Jeftaja: „Dođi da nam budeš zapovednik.“ Ako su očekivali da će on oberučke prihvatiti tu priliku samo da bi se vratio na svoju zemlju, bili su u zabludi. „Zar me vi niste mrzeli pa ste me zato oterali iz doma mog oca?“, odgovorio im je. „Zašto  sada kad ste u nevolji dolazite kod mene?“ Koliko je samo bilo nepravedno to što su prvo odbacili Jeftaja, a sada su došli kod njega tražeći pomoć! (Sudije 11:4-7).

Samo pod jednim uslovom Jeftaj bi pristao da bude vođa u Galadu. Izjavio je: ’Ako mi Jehova preda Amonove sinove, biću vam poglavar!‘ Pored toga što bi pobeda bila dokaz Božje podrške, Jeftaj je takođe nastojao da zasigura da ljudi neće odbaciti Božje vođstvo čim prođe ova teška situacija (Sudije 11:8-11).

Postupanje sa Amoncima

Jeftaj nastoji da postigne neki dogovor sa Amoncima. On šalje glasnike njihovom kralju da bi otkrio razlog njihovog neprijateljstva. Odgovor sadrži optužbu: Kada su Izraelci izašli iz Egipta, zauzeli su zemlju koja je pripadala Amoncima i zato treba da je vrate (Sudije 11:12, 13).

Zahvaljujući tome što dobro poznaje izraelsku istoriju, Jeftaj vešto opovrgava te tvrdnje. On im kaže da kada su izašli iz Egipta Izraelci nisu uznemiravali Amonce, Moavce ni Edomce. Takođe u to vreme ni sami Amonci nisu posedovali tu zemlju. Tada je ona pripadala Amorejima, ali je Bog njihovog kralja Siona predao u ruke Izraelcima. Osim toga, Izraelci su već 300 godina živeli na tom području. Zašto su ga Amonci tek sada tražili nazad? (Sudije 11:14-22, 26).

Nadalje, Jeftaj skreće pažnju na najvažnije pitanje vezano za Izraelove patnje: Ko je istiniti Bog? Jehova ili bogovi zemalja koje je Izrael osvojio? Da je Hemos imao iole moći zar je ne bi upotrebio da sačuva zemlju svog naroda? Ovo je bila borba između krive religije za koju su se borili Amonci i obožavanja pravog Boga. Zato Jeftaj logično zaključuje rečima: „Neka Jehova danas bude Sudija i neka sudi između Izraelovih sinova i Amonovih sinova“ (Sudije 11:23-27).

Kralj Amonaca ne sluša ovaj Jeftajev odgovor u kome nema mesta za kompromis. „Jehovin duh sišao [je] na Jeftaja i on je prošao kroz Galad i Manasijino područje“, verovatno pozivajući muškarce koji su bili sposobni za borbu (Sudije 11:28, 29).

Jeftajev zavet

Žarko želeći Božje vođstvo, Jeftaj se zavetuje Jehovi: „Ako mi predaš u ruke Amonove sinove, neka Jehovi pripadne ko god izađe na vrata mog doma, ko pođe meni u susret kad se vratim kao pobednik nad Amonovim sinovima. Njega ću dati kao žrtvu paljenicu.“ Odgovarajući na tu molbu, Bog ga blagosilja i on zadaje „veliki poraz“ 20 amorejskih gradova i tako pokorava Izraelove protivnike (Sudije 11:30-33).

Kada se Jeftaj vraća iz bitke, prva osoba koja mu izlazi u susret nije niko drugi do njegova kćer jedinica! Izveštaj kaže: „Kada je ugleda, razdera svoje haljine i reče: ’Jao, kćeri moja! Zavila si me u veliku tugu! Kako baš tebi nevolju da nanesem! Ja sam se zavetovao Jehovi i ne mogu poreći to što sam zavetovao‘“ (Sudije 11:34, 35).

Da li će Jeftaj zaista žrtvovati svoju kćer? Nipošto. Na to sigurno nije ni pomišljao. Jehovi su odvratne doslovne ljudske žrtve, što je bio jedan užasan običaj kod Hananaca (Levitska 18:21; Ponovljeni zakoni 12:31). Pored toga što je Božji duh delovao na Jeftaja kada je davao svoj zavet, Jehova je blagoslovio i trud koji je on uložio. U Svetom pismu se pohvalno govori o Jeftaju zbog njegove vere i uloge koju je imao u ispunjenju Božje namere (1. Samuilova 12:11; Jevrejima 11:32-34). Zato je prinošenje bilo kakve ljudske žrtve — što je ravno ubistvu — nešto potpuno nezamislivo! Na šta je onda Jeftaj mislio kada se zavetovao da će nekoga prineti Jehovi?

Očigledno je mislio na to da će osobu koju prvu bude sreo u potpunosti posvetiti službi Jehovi. Mojsijev zakon je omogućavao da se neko na taj način zavetuje i  posveti Jehovi. Na primer, žene su služile u hramu možda tako što su donosile vodu (Izlazak 38:8; 1. Samuilova 2:22). Malo se zna o takvoj vrsti službe i da li je ona bila trajna. Po svemu sudeći, kada je davao zavet, Jeftaj je sigurno u mislima imao takvu posebnu predanost i čini se da je njegovo obećanje podrazumevalo da ta služba bude trajna.

Jeftajeva ćerka, a kasnije i dečak Samuilo spremno su sarađivali u tome da se ispune zaveti koje su dali njihovi pobožni roditelji (1. Samuilova 1:11). Jeftajeva ćerka je kao veran obožavalac Jehove i sama bila uverena, kao i njen otac, da je zavet koji je on dao trebalo ispuniti. Ta žrtva je bila velika, jer je podrazumevala da se ona nikada neće udati. Ona je oplakala svoje devičanstvo zato što je svaka Izraelka želela da ima decu da bi se sačuvalo porodično ime i nasleđe. Za samog Jeftaja ispunjenje ovog zaveta je podrazumevalo da njegova voljena jedinica više neće biti pored njega (Sudije 11:36-39).

Život ove verne devojke nije bio protraćen. Punovremena služba u Jehovinom domu bio je izvanredan, smisaon i hvale vredan način na koji je donosila čast Bogu. Zbog toga ’svake godine, četiri dana u godini, Izraelove kćeri su išle da pohvale kćer Jeftaja iz Galada‘ (Sudije 11:40). I sigurno je i Jeftaju njena služba donosila radost.

Mnoge osobe među Jehovinim današnjim narodom izabiraju da život provedu u punovremenoj službi kao pioniri, misionari, putujući nadglednici ili kao članovi betelskih porodica. To može značiti da neće moći da viđaju članove svojih porodica onoliko koliko bi želeli. Ipak, i jedni i drugi se mogu radovati toj svetoj službi za Jehovu (Psalam 110:3; Jevrejima 13:15, 16).

Pobuna protiv Božjeg vođstva

Kada se osvrnemo na vreme kada je Jeftaj živeo, vidimo da su mnogi Izraelci odbacili Jehovino vođstvo. Uprkos dokazu da je Jeftaj imao Božji blagoslov, ljudi iz Jefremovog plemena su se pobunili protiv njega. Želeli su da znaju zašto i njih nije pozvao u bitku. Čak su nameravali da spale ’i njega i njegovu kuću‘! (Sudije 12:1).

On im je rekao da ih je zvao ali da se oni nisu odazvali. U svakom slučaju Bog je bio pobednik u toj bici. Da li su oni bili uznemireni zato što se ljudi iz Galada nisu s njima posavetovali pre nego što su izabrali Jeftaja za zapovednika? U stvari, taj njihov prigovor je pokazao da se oni bune protiv Jehove i nije postojao drugi izbor nego da se povede bitka protiv njih. U bici koja je usledila ljudi iz Jefremovog plemena bili su poraženi. Pošto oni koji su pobegli, a pripadali su Jefremovom plemenu, nisu mogli ispravno da izgovore reč „Šibolet“ bilo ih je lako identifikovati. Ukupan broj ljudi iz Jefremovog plemena koji su poginuli u tom sukobu bio je 42 000 (Sudije 12:2-6).

Kakvo žalosno vreme u Izraelovoj istoriji! Bitke u kojima su pobedile sudije poput Gotonila, Aoda, Varaka i Gedeona donele su mir. U ovom slučaju mir se ne spominje. Izveštaj samo završava rečima: „Jeftaj je šest godina bio sudija Izraelcima. Onda je Jeftaj iz Galada umro i bio je sahranjen u svom gradu u Galadu“ (Sudije 3:11, 30; 5:31; 8:28; 12:7).

Šta učimo iz svega ovoga? Iako je Jeftajev život bio pun trzavica, on je bio veran Bogu. Ovaj hrabar čovek je spominjao Jehovu kada je razgovarao sa galadskim starešinama, sa Amoncima, sa svojom ćerkom, s ljudima iz plemena Jefrema i, naravno, kada se zavetovao Jehovi (Sudije 11:9, 23, 27, 30, 31, 35; 12:3). Bog je nagradio Jeftaja za njegovu odanost tako što je i njega i njegovu kćer koristio u unapređivanju obožavanja koje mu je prihvatljivo. U vreme kada su drugi odbacivali Božja merila, Jeftaj ih se čvrsto držao. Da li ćeš i ti kao Jeftaj uvek biti poslušan Jehovi?

[Fusnota]