Životna priča

Odlučni da izvršimo našu službu

Ispričala Lina Dejvison

„Gubim vid. Ne vidim ništa“, nerazgovetno je govorio pilot. Nekoliko trenutaka kasnije, njegove ruke su skliznule s komandne table malog aviona u kom smo se nalazili, i on je klonuo na svom sedištu onesvešćen. Moj muž, koji nije znao da upravlja avionom, očajnički je pokušavao da ga osvesti. Pre nego što vam ispričam kako smo za dlaku izbegli smrt, dozvolite mi da vam objasnim kako smo se našli u avionu za Papua-Novu Gvineju, zemlju koja se nalazi u jednom od najudaljenijih delova sveta.

ROĐENA sam u Australiji 1929. godine i odrasla u Sidneju, glavnom gradu Novog Južnog Velsa. Moj otac, Bil Masket, bio je komunista koji je, začudo, verovao u Boga. Godine 1938. on je čak pristao da potpiše peticiju kojom se tražilo da se Džozefu Raterfordu iz svetske centrale Jehovinih svedoka dozvoli da održi propoved u Sidnejskoj gradskoj kući.

„Mora da ima nešto važno da kaže“, govorio nam je tata u to vreme. Osam godina kasnije, shvatili smo suštinu tih reči. Tata je pozvao u naš dom Normana Belotija, jednog Jehovinog svedoka koji je bio punovremeni propovednik, da razgovaraju o Bibliji. Naša porodica je brzo prihvatila biblijsku istinu i uskoro postala veoma aktivna u službi propovedanja.

 Sredinom 1940-ih, prekinula sam školovanje da bih pomagala majci, koja je bila hronični bolesnik. Takođe sam šila odeću kako bih mogla da se izdržavam. Subotom predveče, moja sestra Rouz i ja pridružile bismo se grupi pionira i svedočile na ulici ispred Sidnejske gradske kuće. Godine 1952, moj stariji brat Džon je diplomirao u misionarskoj školi Galad u Sjedinjenim Državama i dobio dodelu u Pakistanu. Ja sam takođe volela službu propovedanja i želela sam da sledim njegov primer. Tako sam sledeće godine postala opšti pionir.

Brak i misionarska služba

Nedugo nakon toga, upoznala sam Džona Dejvisona, koji je radio u australijskoj podružnici Jehovinih svedoka. Njegova poniznost, nenametljivost i čvrst karakter na mene su ostavili veliki utisak. Tokom Drugog svetskog rata, bio je tri puta u zatvoru zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Nas dvoje smo odlučili da nam služba propovedanja postane životni poziv.

Džon i ja smo se venčali u junu 1955. Kupili smo autobus s namerom da ga preuredimo u pokretnu kuću. Naš cilj je bio da ga koristimo kao bazu dok budemo svedočili u udaljenim područjima Australije. Sledeće godine, upućen je poziv Svedocima koji to mogu da se presele u Novu Gvineju, severoistočni deo velikog ostrva koje se nalazi severno od Australije. a Poruka o Kraljevstvu još nije bila propovedana u tom delu sveta. Odmah smo se prijavili kao dobrovoljci.

U to vreme, jedini način da se uđe u Novu Gvineju bio je sklapanje ugovora o radu, tako da je Džon krenuo u potragu za poslom. Ubrzo je sklopio ugovor s jednom pilanom u Novoj Britaniji, mnogo manjem ostrvu koje pripada Novoj Gvineji. Nekoliko nedelja kasnije, u julu 1956, krenuli smo na našu novu dodelu i stigli u Rabaul u Novoj Britaniji. Tamo smo šest dana čekali brod koji bi nas prevezao do zaliva Voterfol.

Naša služba u zalivu Voterfol

Nakon nekoliko dana plovidbe uzburkanim morem, stigli smo do zaliva Voterfol, velikog morskog rukavca koji se nalazi oko 240 kilometara južno od Rabaula. Tu se nalazi ogromna pilana, smeštena na jednoj čistini u džungli. Te večeri, dok su svi radnici sedeli za stolom, poslovođa je rekao: „Uzgred rečeno, gospodine i gospođo Dejvison, poslovni princip ove kompanije je da se svi zaposleni izjasne kojoj religiji pripadaju.“

Bili smo sigurni da ne postoji takav poslovni princip, ali pošto smo prethodno odbili cigarete, oni su očigledno bili sumnjičavi prema nama. Bez obzira na sve to, Džon je odgovorio: „Mi smo Jehovini svedoci.“ Nastao je tajac. Ti ljudi su bili veterani iz Drugog svetskog rata i imali su predrasude prema Svedocima zbog neutralnog stava koji su zauzeli tokom tog perioda. Otada su tražili svaku priliku da nam stvaraju poteškoće.

 Prvo je poslovođa odbio da nam da frižider i šporet, iako smo imali pravo i na jedno i na drugo. Naša lako kvarljiva hrana je propadala, i bili smo primorani da kuvamo na starom šporetu koji smo našli u džungli. Osim toga, obližnjim seljanima je bilo zabranjeno da nam prodaju sveže namirnice, tako da smo preživljavali hraneći se povrćem koje smo sami mogli naći. Takođe smo bili ožigosani kao špijuni, te smo morali pažljivo odvagnuti koga bismo mogli poučavati Bibliji. Na kraju sam dobila malariju.

Uprkos tome, bili smo odlučni da izvršimo našu službu. Zato smo pitali dvojicu mladića koji su radili u mlinu i govorili engleski da nas nauče melanežanski pidžin, jezik njihovog naroda. Za uzvrat, mi smo njih poučavali Bibliji. Tokom vikenda išli smo na putovanja širom zemlje u takozvano „razgledanje znamenitosti“. Putem smo diskretno svedočili svakom meštaninu na kojeg bismo naišli, a naši studenti Biblije služili su nam kao prevodioci. Prelazili smo preko reka s jakim strujama i ogromnim krokodilima koji su se sunčali duž obale. Izuzev jednog bliskog susreta, retko kad smo imali problema sa ovim opasnim grabljivcima.

Izrada pomoćnih sredstava za poučavanje

Pošto smo sve više bili zaposleni u službi, odlučili smo da kucamo jednostavne biblijske poruke i delimo ih zainteresovanim osobama. Naši studenti Biblije su nam pomogli da prevedemo nekoliko prvih. Mnoge noći smo proveli kucajući stotine takvih poruka, nakon čega smo ih uručivali meštanima i ljudima koji su prevozili putnike čamcima.

Godine 1957, Džon Katfort, iskusan putujući sluga, ohrabrio nas je svojom posetom. b Rekao nam je da bi korišćenje slika moglo biti delotvoran način da se ljudi koji ne znaju da čitaju pouče biblijskim istinama. On i moj suprug su smislili niz jednostavnih crteža ljudskih figura pomoću kojih bi objasnili biblijska učenja. Kasnije smo proveli nebrojene sate precrtavajući te ilustrovane propovedi u sveske. Svaki student Biblije je dobio po primerak da bi pomoću njega propovedao drugima. Ovaj način poučavanja je na kraju primenjivan širom zemlje.

Nakon dve i po godine u zalivu Voterfol ispunili smo sve obaveze predviđene ugovorom o radu i dobili dozvolu da ostanemo u zemlji. Tada smo prihvatili poziv za specijalnu pionirsku službu.

Nazad u Rabaul

Dok smo plovili severno, ka Rabaulu, preko noći smo se zaustavili u Širokom  zalivu, na jednoj plantaži kokosa. Vlasnici plantaže, jedan stariji bračni par koji je želeo da se penzioniše i vrati u Australiju, ponudio je Džonu da vodi posao na plantaži. Ponuda je bila primamljiva, ali nakon što smo te noći razgovarali o tome, složili smo se da nismo došli u Novu Gvineju da bismo stekli bogatstvo. Bili smo odlučni da izvršimo našu službu kao pioniri. Tako smo sledećeg dana saopštili tom bračnom paru našu odluku i ponovo se ukrcali na brod.

Nakon što smo stigli u Rabaul, pridružili smo se maloj grupi Svedoka koji su se preselili iz drugih zemalja u ovo područje. Meštani su bili izrazito zainteresovani za poruku o Kraljevstvu tako da smo s mnogima počeli da proučavamo Bibliju. U to vreme smo održavali hrišćanske sastanke u jednoj iznajmljenoj sali, i ponekad je bilo i do 150 prisutnih. Mnogi od njih su prihvatili istinu i pomogli da se dobra vest o Božjem Kraljevstvu proširi i do drugih delova te zemlje (Matej 24:14).

Takođe smo išli u Vunabal, jedno selo udaljeno nekih 50 kilometara od Rabaula, gde je jedna grupa ljudi pokazala veliko zanimanje za biblijsku istinu. To je ubrzo privuklo pažnju jednog uticajnog katolika iz tog mesta. Sa grupom svojih prijatelja iz crkve, on je prekinuo naše sedmično proučavanje Biblije i primorao nas da napustimo selo. Kada smo saznali da će sledeće sedmice biti još više problema, zatražili smo policijsku zaštitu.

Tog dana su se nekoliko kilometara duž puta poređali katolici koji su dovikivali podrugljive primedbe. Mnogi su bili spremni da nas gađaju kamenjem. Za to vreme je sveštenik okupio u selu stotine meštana. Policija nas je uveravala da imamo pravo da održimo naš sastanak, tako da su nam prokrčili put kroz masu. Pa ipak, čim je sastanak počeo, sveštenik je nahuškao rulju kako bi pravili nered. Pošto policija nije mogla da obuzda rulju, narednik nas je požurivao da napustimo mesto i brzo nas odveo do naših kola.

Mnoštvo se guralo oko nas, psovalo, pljuvalo i pretilo pesnicama, a sveštenik je za to vreme stajao prekrštenih ruku, smeškajući se. Kada smo bili na sigurnom, narednik je priznao da je to bio najgori slučaj koji je ikada video. Iako je većinu ljudi u Vunabalu uplašilo takvo nasilno ponašanje rulje, jedan student Biblije je hrabro zauzeo stav za istinu o Kraljevstvu. Nakon toga su stotine drugih širom Nove Britanije zauzeli čvrst stav.

Napredak dela u Novoj Gvineji

Od novembra 1960. godine, naša nova dodela bila je Madang, veliki grad na severnoj obali glavnog ostrva — Nove Gvineje. Tu smo Džon i ja bili preplavljeni mnogim ponudama za zaposlenje s punim radnim vremenom. Jedna firma mi je uporno nudila da vodim posao u njihovoj prodavnici odeće. Druga mi je predlagala da radim prepravke na odeći. Jedna emigrantkinja se čak ponudila da mi finansijski pomogne da otvorim sopstvenu prodavnicu odeće. Imajući u mislima naše ciljeve, učtivo smo odbili ove i slične ponude (2. Timoteju 2:4).

Područje Madanga je bilo plodno i ubrzo su nikle napredne skupštine. Naša propovednička putovanja do udaljenih sela su trajala po nekoliko dana, a išli smo peške ili motociklom. Koristili smo napuštene kolibe duž puta i spavali na ležajevima načinjenim od trave. Sa sobom smo nosili samo hranu u konzervama, dvopek i mreže protiv komaraca.

Tokom jednog putovanja, posetili smo grupu zainteresovanih osoba u Talidigu, selu koje se nalazi otprilike 50 kilometara  severno od Madanga. Pošto je ta grupa dobro duhovno napredovala, upravnik tamošnje škole im je zabranio da proučavaju Bibliju na javnim mestima. Kasnije je nagovorio policiju da im sruši kuće i protera ih u divljinu. Ipak, poglavica susednog sela je dozvolio toj grupi da se nastani na njegovoj teritoriji. S vremenom je ovaj susretljivi poglavica prihvatio biblijsku istinu, a sadašnja Dvorana Kraljevstva je izgrađena na tom području.

Prevođenje i putujuća služba

Samo dve godine nakon što smo došli u Novu Britaniju 1956. godine, Džon i ja smo bili zamoljeni da prevodimo različite biblijske publikacije na melanežanski pidžin. To smo radili godinama. Onda smo 1970. godine bili pozvani u podružnicu u Port Morsbiju, glavnom gradu Papua-Nove Gvineje, da bismo punovremeno služili kao prevodioci. Takođe smo tamo držali časove jezika.

Godine 1975, vratili smo se u Novu Britaniju u putujuću službu. Narednih 13 godina smo leteli, plovili, vozili se ili pešačili do gotovo svakog dela ove zemlje. Često smo se nalazili u raznim opasnim situacijama tokom naših putovanja, uključujući i onu koju sam opisala u uvodu. Tom prilikom, dok smo se približavali jednom pomoćnom aerodromu u Kandrianu, u Novoj Britaniji, naš pilot je kolabirao usled teškog oblika gastritisa. Avion, koji je sad bio vođen automatskim pilotom, bespomoćno je kružio iznad džungle dok je Džon očajnički pokušavao da osvesti pilota. Na kraju se ipak osvestio, i vid mu se dovoljno razbistrio da je mogao upravljati avionom tokom prinudnog sletanja. A onda je ponovo kolabirao.

Nove mogućnosti za napredak dela

Godine 1988. ponovo smo bili pozvani da služimo u podružnici u Port Morsbiju da bismo pomagali oko sve većih potreba u prevođenju. Otprilike 50 nas živelo je i radilo kao porodica u toj podružnici, gde smo takođe obučavali i nove prevodioce. Svi smo bili smešteni u skromnim jednosobnim stanovima. Džon i ja smo odlučili da držimo naša vrata odškrinuta kako bismo ohrabrili članove betelske porodice i goste da svrate da se bolje upoznamo. Na taj način smo se veoma zbližili s našom porodicom, što nam je omogućilo da pružimo jedni drugima puno ljubavi i podrške.

Godine 1993, Džon je preminuo usled srčanog napada. Osećala sam kao da je jedan deo mene umro. Bili smo u braku 38 godina i sve to vreme smo proveli zajedno u službi. Pa ipak, bila sam odlučna da nastavim dalje oslanjajući se na Jehovinu snagu (2. Korinćanima 4:7). Vrata moje sobe i dalje su bila odškrinuta, i mladi su nastavili da me posećuju. Takvo dobro društvo pomoglo mi je da ostanem pozitivna.

Godine 2003, zbog mog sve lošijeg zdravlja preselila sam se u podružnicu u Sidneju. Danas, sa 77 godina, još uvek punovremeno služim u Prevodilačkom odeljenju i takođe sam zaposlena u delu propovedanja. Moji prijatelji i duhovna deca i unučad stalni su izvor radosti za mene (2. Timoteju 4:5).

Vrata moje sobe u Betelu još uvek su otvorena, i skoro svaki dan imam goste. U stvari, kada su ona zatvorena, braća i sestre često kucaju da bi videli da li je sve u redu. Dok god sam živa, biću odlučna da izvršim svoju službu i ostanem verna svom Bogu, Jehovi (2. Timoteju 4:5).

[Fusnote]

[Mape na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

NOVA GVINEJA

AUSTRALIJA

Sidnej

INDONEZIJA

PAPUA-NOVA GVINEJA

Talidig

Madang

PORT MORSBI

NOVA BRITANIJA

Rabaul

Vunabal

Široki zaliv

Zaliv Voterfol

[Izvor]

Karta i Zemlja: Based on NASA/Visible Earth imagery

[Slika na 17. strani]

Sa Džonom na kongresu u gradu Lae, u Novoj Gvineji, 1973.

[Slika na 20. strani]

U podružnici na Papua-Novoj Gvineji, 2002.