Prva Biblija na portugalskom — priča o istrajnosti

„ONAJ ko istraje biće uspešan.“ Ovako je glasio naslov jednog religioznog letka iz 17. veka koji je napisao Žoao Fereira de Almeida. Teško da postoji bolji način da se opiše čovek koji je posvetio svoj život prevođenju i objavljivanju Biblije na portugalskom jeziku.

Almeida se rodio 1628. u selu Tore de Tavares, na severu Portugala. Ostao je siroče i odgajio ga je stric koji je bio pripadnik jednog religioznog reda. Odrastao je u Lisabonu, prestonici Portugala. Kaže se da je, dok se pripremao za sveštenički poziv, Almeida primio izvanredno obrazovanje i zato je, iako veoma mlad, imao mnogo dara za jezike.

Međutim, malo je verovatno da bi Almeida iskoristio svoje sposobnosti za prevođenje Biblije da je ostao u Portugalu. Dok su pod uticajem reformacije koja se poput bujice širila severnom i srednjom Evropom, nastajale Biblije na jeziku običnog naroda, Portugal je ostao pod stegom inkvizicije. Ukoliko bi neko samo posedovao Bibliju na jeziku običnog naroda mogao je biti izveden pred inkvizicijski sud. a

Verovatno motivisan željom da izbegne ovu atmosferu represije, Almeida se još u svojim ranim tinejdžerskim godinama preselio u Holandiju. Nedugo zatim, kada je imao samo 14 godina, krenuo je u Aziju preko Batavije (današnje Džakarte, u Indoneziji) koja je u to vreme bila sedište Holandske istočnoindijske kompanije u jugoistočnoj Aziji.

 Prevodilac tinejdžerskih godina

Tokom poslednjeg dela svog putovanja u Aziju, Almeida je doživeo prekretnicu u životu. Na putu od Batavije do Malake, grada na zapadu Malezije, slučajno je pronašao jedan protestantski letak na španskom pod naslovom Diferencias de la Cristiandad (Razmimoilaženja u hrišćanstvu). Osim što su u njemu kritikovane lažne religiozne nauke, jedna izjava je posebno impresionirala mladog Almeidu: „Korišćenje nepoznatog jezika u crkvi, čak i da bi se odala slava Bogu, nije ni od kakve koristi osobi koja to sluša a ne razume šta se govori“ (1. Korinćanima 14:9).

Za njega je zaključak bio očigledan: Trebalo je Bibliju učiniti razumljivom svima da bi se razotkrile religiozne zablude. Kada je stigao u Malaku, Almeida je promenio religiju i postao član holandske reformatorske crkve. Bez odlaganja je započeo s prevodom delova Jevanđelja sa španskog na portugalski, deleći ih „onima koji su pokazali iskrenu želju da saznaju istinu“. b

Dve godine kasnije, Almeida je bio spreman za mnogo veći poduhvat — prevod svih biblijskih knjiga pisanih na grčkom, to jest Novog zaveta, na osnovu latinske Vulgate. On je to završio za samo godinu dana, što je bio izuzetan podvig za jednog 16-godišnjaka! Veoma odvažno, poslao je primerak svog prevoda vrhovnom guverneru Batavije u nadi da će biti objavljen. Izgleda da je reformatorska crkva u Bataviji prosledila njegove spise u Amsterdam, ali je jedan stariji sveštenik kome su oni bili povereni umro tako da su Almeidini radovi nestali.

Kada je 1651. godine bio zamoljen da napravi jedan primerak svog prevoda za članove reformatorske crkve u Cejlonu (današnjoj Šri Lanki), Almeida je otkrio da su originalni spisi nestali iz crkvene arhive. To ga nije obeshrabrilo i nekako je uspeo da pronađe jedan primerak — verovatno neki raniji rukopis — i tokom naredne godine dovrši revidirano izdanje Jevanđelja i Dela apostolskih. Zbog toga ga je konzistorija c u Bataviji nagradila sa 30 guldena. Jedan njegov kolega je napisao da je to bila „beznačajna svota novca za tako ogroman zadatak koji je on obavio“.

Uprkos nedostatku priznanja, Almeida je nastavio dalje sa svojim radom tako što je 1654. revidirao svoj kompletan prevod Novog zaveta. Ponovo je razmatrana mogućnost da se njegov rad objavi, ali ništa konkretno nije bilo učinjeno osim što je nekoliko rukom pisanih primeraka pripremljeno za korišćenje u nekim crkvama.

Inkvizicija ga osuđuje na smrt

Sledećih nekoliko godina, Almeida je bio zaokupljen svešteničkim i misionarskim radom u službi reformatorske crkve. Bio je zaređen 1656. godine i prvo je služio u Cejlonu, gde ga je umalo zgazio slon, a kasnije u Indiji, kao jedan od prvih protestantskih misionara koji su bili u toj zemlji.

Almeida je bio obraćenik na protestantsku veru i u službi jedne strane sile. Zbog toga su ga mnoge portugalske zajednice koje  je posetio smatrale otpadnikom i izdajnikom. To što je otvoreno osuđivao moralnu izopačenost među sveštenstvom i razotkrivao lažne crkvene doktrine dovelo je do čestih sukoba s katoličkim misionarima. Ti sukobi su dostigli svoj vrhunac 1661. kada je inkvizicijski sud u Goi u Indiji osudio Almeidu na smrt zbog jeresi. U njegovom odsustvu spalili su lutku s njegovim likom u znak prezira prema njemu. Možda je Almeidin borbeni stav naveo holandskog vrhovnog guvernera da ga ubrzo nakon toga pozove da se vrati u Bataviju.

Iako je Almeida bio revan propovednik, nikada nije izgubio iz vida kolika je potreba za Biblijom na portugalskom jeziku. U stvari, neprosvećenost u pogledu Biblije — koja je bila očigledna i kod sveštenstva i kod laika — samo je više ojačala njegovu rešenost da nastavi s radom. U uvodu jednog religioznog traktata iz 1668. godine, Almeida se obratio svojim čitaocima sledećim rečima: „Nadam se... da ću vam uskoro ukazati tu čast da imate celo Sveto pismo na svom maternjem jeziku, što je najveći poklon i najvrednije blago koje bi vam neko mogao dati.“

Almeida protiv odbora za reviziju

Godine 1676. Almeida je predstavio i poslednji rukopis svog Novog zaveta crkvenoj konzistoriji u Bataviji, radi revizije. Od samog početka, odnos između njega kao prevodioca i onih koji su bili recenzenti bio je zategnut. Biograf Jan Svelengrebel objašnjava da su Almeidini saradnici, koji su govorili holandski, verovatno imali teškoće da razumeju neke nijanse u značenju i stilu. Takođe je postojalo razilaženje u mišljenju što se tiče jezika. Da li u Bibliji treba koristiti portugalski jezik običnog naroda ili otmeniji portugalski koji bi malo njih moglo da razume? Na kraju, Almeidina gorljivost da dovrši svoje delo bila je izvor stalnog trvenja.

Taj rad na prevodu je veoma sporo napredovao, verovatno zbog razmirica s recenzentima ili zbog nedostatka njihovog interesovanja. Četiri godine kasnije, recenzenti su se i dalje mučili oko uvodnih poglavlja Jevanđelja po Luki. Razočaran zbog takvog odlaganja, Almeida je poslao primerak svog rukopisa u Holandiju, gde je trebalo da bude objavljen, bez znanja recenzenata.

Uprkos nastojanjima konzistorije da spreči objavljivanje, njegov prevod Novog zaveta je 1681. otišao na štampu u Amsterdam, a prvi primerci su naredne godine stigli u Bataviju. Zamislite samo kako je Almeida bio razočaran kada je shvatio da je njegov prevod pretrpeo promene koje su napravili recenzenti u Holandiji! Pošto nisu bili dovoljno upoznati s portugalskim, Almeida je primetio da su napravili „rogobatan i protivrečan prevod koji je zamračio značenje Svetog duha“.

Holandska vlada je takođe bila nezadovoljna i naredila je da se celo to izdanje uništi. Pa ipak, pod izgovorom da će najozbiljnije greške biti ručno ispravljene, Almeida je uverio državne vlasti da poštede nekoliko primeraka. Ti primerci bi se koristili sve dok ne bi bilo urađeno izdanje sa ubačenim ispravkama.

Recenzenti iz Batavije su bili ponovo pozvani da nastave sa svojim radom na Novom zavetu i počeli su da rade delove Starog zaveta kako ih je Almeida završavao. U strahu da će prevodiočevo nestrpljenje izmaći kontroli, crkvena konzistorija je odlučila da se potpisane strane poslednjeg primerka čuvaju u crkvenom trezoru. Nije potrebno ni reći da se Almeida protivio njihovoj odluci.

Do tog vremena, decenije napornog rada i rigorozan način života u tropskoj klimi uzele su svoj danak. Godine 1689. Almeida se zbog narušenog zdravlja povukao iz crkvenih aktivnosti da bi se posvetio prevodu Starog zaveta. Nažalost, umro je 1691. dok je radio na poslednjem poglavlju knjige Jezekilja.

Drugo izdanje Novog zaveta koje je završio nedugo pre svoje smrti, bilo je objavljeno 1693. Njegovo delo je izgleda ponovo pretrpelo promene od ruku nestručnih  recenzenata. U svojoj knjizi A Biblia em Portugal (Biblija na portugalskom) Santos Fereira kaže: „Ovi [drugi] recenzenti su... znatno izmenili Almeidin izvanredan prevod, izobličili ga i iskvarili lepotu teksta, koju recenzenti prvog izdanja nisu uspeli da unište.“

Konačno Biblija na portugalskom

Almeidinom smrću nestala je i pokretačka snaga koja je stajala iza revizije i objavljivanja Biblije na portugalskom. Na zahtev danskih misionara, koji su služili u Trankebaru u južnoj Indiji, Društvo za unapređivanje hrišćanskog učenja iz Londona finansiralo je 1711. godine treće izdanje Almeidinog Novog zaveta.

To društvo je donelo odluku da se štampanje obavi u gradu Trankebaru. Međutim, na putu za Indiju, brod koji je prevozio materijal za štampanje i pošiljku portugalskih Biblija, oteli su francuski gusari i na kraju ga ostavili u luki u Rio de Žaneiru. Santos Fereira piše: „Iz nekih neobjašnjivih razloga i okolnosti, koje neki smatraju pravim čudom, kutije u kojima se nalazio materijal za štampanje ostale su netaknute na dnu broda gde se nalazio tovar, tako da su nastavile svoje putovanje na istom brodu za Trankebar.“ Danski misionari su pažljivo revidirali i objavili Almeidin prevod preostalih biblijskih knjiga. Poslednji deo te Biblije na portugalskom objavljen je 1751, skoro 110 godina nakon što je Almeida započeo svoj životni poziv kao prevodilac Biblije.

Trajno nasleđe

Još od najranije mladosti, Almeida je shvatio koliko je važno izdati Bibliju na portugalskom tako da obični ljudi mogu na svom jeziku da prepoznaju istinu iz nje. On se celog života ustrajno držao tog cilja i to uprkos protivljenju Katoličke crkve, ravnodušnosti svojih savremenika, naizgled beskrajnim problemima u vezi s revizijom i svom pogoršanom zdravlju. Njegova istrajnost je bila nagrađena.

Iako su se mnoge zajednice u kojima se govorio portugalski, a kojima je Almeida propovedao smanjile i nestale, Biblija je ipak opstala. Tokom 19. veka, Britansko i inostrano biblijsko društvo i Američko biblijsko društvo razdelili su hiljade primeraka Almeidinog prevoda Biblije na portugalskom u Portugalu i priobalnim gradovima u Brazilu. Zahvaljujući tome, Biblije koje su nastale na osnovu njegovog prevoda i danas su među najpopularnijim i najšire distribuisanim Biblijama u zemljama gde se govori portugalski.

Bez sumnje, mnogi duguju zahvalnost ranim prevodiocima Biblije kao što je to bio Almeida. Ali, mi treba da budemo još zahvalniji Jehovi, Bogu koji se rado otkriva ljudima i „koji želi da se sve vrste ljudi spasu i da dobro upoznaju istinu“ (1. Timoteju 2:3, 4). Na kraju, on je taj koji je sačuvao svoju Reč i omogućio da nam bude dostupna na našu korist. Zbog toga, uvek cenimo i marljivo proučavajmo ovo „najvrednije blago“ koje dolazi od našeg nebeskog Oca.

[Fusnote]

[Okvir/Slika na 21. strani]

BOŽJE IME

Jedan pažnje vredan primer Almeidine besprekornosti kao prevodioca jeste to što je koristio Božje ime na mestu hebrejskog tetragrama.

[Izvor]

Cortesia da Biblioteca da Igreja de Santa Catarina (Igreja dos Paulistas)

[Mapa na 18. strani]

(Za kompletan tekst, vidi publikaciju)

ATLANTSKI OKEAN

PORTUGAL

Lisabon

Tore de Tavares

[Slika na 18. strani]

Batavija tokom 17. veka

[Izvor]

Oud en Nieuw Oost-Indiën, Franciscus Valentijn, 1724

[Slika na stranama 18, 19]

Naslovna strana prvog izdanja Novog zaveta na portugalskom, objavljenog 1681. godine

[Izvor]

Courtesy Biblioteca Nacional, Portugal