Životna priča

Služenje Jehovi — neuporediva čast i privilegija

Ispričala Zera Stajgers

Moj muž, koji mi je bio verni saradnik u punovremenoj službi, umro je 1938. Ostala sam sama da brinem o maloj bebi i desetogodišnjem sinu. I dalje sam žarko želela da služim kao punovremeni propovednik, ali da li je to bilo moguće? Pre nego što vam objasnim kako sam u tome uspela, dozvolite mi da vam ispričam nešto o tome kakav je bio moj život pre toga.

NEDUGO nakon mog rođenja, 27. jula 1907. u Alabami u SAD, moji roditelji su se zajedno sa mnom, mojom sestrom i dva brata preselili u Džordžiju. Ubrzo posle toga preselili smo se u Tenesi, a nakon toga u blizinu grada Tampe, u Floridi. Tamo sam 1916. godine gledala zvučni film pod nazivom „Foto-drama stvaranja“. Iako je filmska industrija bila u povoju svi su uživali u toj drami!

Moji roditelji su bili strastveni čitaoci Kule stražare i drugih biblijskih publikacija. Iako je otac uživao u čitanju te literature, u to vreme se nije sastajao sa Istraživačima Biblije, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati. Međutim, majka je nas decu vodila na sastanke. U stvari, ubrzo nakon našeg preseljenja u Niles, u Mičigenu, redovno smo putovali vozom preko 16 kilometara do Saut Benda,  u Indijani, da bismo bili na sastancima.

Krstila sam se 22. jula 1924. u znak svog predanja Jehovi. Ubrzo nakon toga, majka je organizovala svoje aktivnosti da bi postala kolporter, kako su se tada zvali punovremeni propovednici Jehovinih svedoka. Njen izvrstan primer i primer drugih kolportera usadili su u mene želju da započnem s tom službom.

Moj partner u službi

Dok sam 1925. prisustvovala velikom kongresu u Indijanapolisu, u Indijani, upoznala sam Džejmsa Stajgersa, koji je bio iz Čikaga. Na mene je istog časa ostavilo utisak njegovo oduševljenje za služenje Jehovi. Pošto sam živela oko 160 kilometara od Čikaga nije nam bilo lako da se viđamo. U to vreme je postojala samo jedna skupština u tom velikom gradu, a sastanci su održavani u jednoj iznajmljenoj prostoriji na drugom spratu. Džejms mi je često pisao duhovno ohrabrujuća pisma. Venčali smo se u decembru 1926, a godinu dana kasnije rodio se naš prvi sin Edi.

Nedugo zatim, Džejms i ja smo zajedno započeli s pionirskom službom. Služili smo u osam država — Mičigenu, Luizijani, Misisipiju, Južnoj Dakoti, Ajovi, Nebraski, Kaliforniji i Ilinoisu — uživajući u najlepšim godinama našeg života. Kada se Džejms razboleo, ti srećni dani za nas kao porodicu naglo su prekinuti.

Zbog finansijskih izdataka usled Džejmsove bolesti morali smo da se 1936. preselimo u Čikago da bismo živeli s mojom svekrvom, koja je takođe bila Svedok. Tokom poslednje faze Džejmsove bolesti, dok sam bila u drugom stanju sa našim mlađim sinom, radila sam za jedan dolar dnevno u jednom restoranu sa samoposluživanjem. Moja draga svekrva se brinula da imamo obilje hrane i nije želela da primi za uzvrat čak ni jedan jedini peni. Zaista je veoma lepo postupala prema nama.

Džejms je bolovao oko dve godine nakon čega je umro od encefalitisa, to jest upale mozga. Preminuo je u julu 1938. Iako dok je bio bolestan nije mogao da vozi ili da učestvuje u službi propovedanja od kuće do kuće, nikada nije propustio priliku da svedoči drugima. Da bih u finansijskom pogledu pomogla svojoj porodici, prestala sam s punovremenom službom. Pronalazila sam različite poslove koji su uvek bili samo na kratko vreme.

Naš sin Bobi se rodio 30. jula 1938, samo osam dana nakon što mu je otac umro. Međutim, moja svekrva nije dozvolila da odem u tamošnju bolnicu. Umesto toga, omogućila mi je da odem u bolju bolnicu i da o meni brine njen lekar. Štaviše, platila je sve troškove i duboko sam joj zahvalna za njenu hrišćansku ljubav.

Ponovo u pionirskoj službi

Živeli smo s mojom svekrvom sve dok Bobi nije imao 2 godine, a Edi 12. Iako je trebalo da se priviknem na svoje nove okolnosti, i dalje sam žarko želela da služim punovremeno Jehovi. Na kongresu u Detroitu, u Mičigenu, održanom 1940. godine, upoznala sam jedan bračni par pionira koji me je ohrabrio da se preselim u Južnu Karolinu da bih tamo služila kao pionir. Tako sam za 150 dolara kupila automobil marke Pontijak iz 1935. godine i pripremila stvari za selidbu. Sjedinjene Države su 1941. godine ušle u Drugi svetski rat, a ja sam s dečacima krenula na jug i ponovo stupila u punovremenu službu.

 Kada smo se preselili u Južnu Karolinu, prvo smo otišli u Kamden zatim u Litl River, a nakon toga u Konvej. U Konveju sam nabavila jednu malu kamp-prikolicu. Ljubazni vlasnik benzinske pumpe dozvolio nam je da se parkiramo blizu te pumpe, priključimo na plin i struju i da čak koristimo toalet. Pošto je tokom Drugog svetskog rata bila oskudica benzina nisam mogla da nabavim gorivo. Zato sam kupila polovni bicikl. Kada je 1943. izgledalo skoro nemoguće da nastavim s pionirskom službom jer više nismo imali novca, pozvana sam da služim kao specijalni pionir i tako sam dobijala mesečnu nadoknadu za svoje troškove. Tokom godina Jehova mi je zaista puno pomagao!

U to vreme u Konveju nije bilo drugih Svedoka, a deci i meni je bilo teško da sami idemo u službu. Zato sam u pisanoj formi zatražila jednog specijalnog pionira koji će mi biti saradnik u službi i 1944. mi je dodeljena jedna divna pionirka — Idit Voker! Služile smo zajedno 16 godina po različitim mestima. Nažalost, ona je nakon toga morala zbog zdravstvenih problema da se vrati u Ohajo.

Nezaboravni blagoslovi

Od mnogobrojnih radosnih uspomena iz tih godina nikada neću zaboraviti 13-godišnju Albertu, koja je živela u Konveju i brinula o svojoj baki koja je bila invalid i o svoja dva mlađa brata. Ona je volela istinu iz Biblije kojoj sam je poučavala i želela je da o njoj razgovara s drugima. Takođe je razvila duboko cenjenje prema pionirskoj službi i nakon završetka srednje škole 1950. postala je pionir. Posle 57 godina ona i dalje istrajava u punovremenoj službi!

Idit i ja smo 1951. dobile dodelu da privremeno služimo u Rok Hilu, u Južnoj Karolini, gde je živelo veoma malo Svedoka. Nakon toga preselile smo se na tri godine u Elberton, u Džordžiji. Zatim smo se vratile u Južnu Karolinu, gde sam ostala od 1954. do 1962. U gradu Valhali upoznala sam jednu stariju gospođu s oštećenim sluhom, po imenu Neti, koja je živela na selu. Za vreme studija ona bi pročitala jedan odlomak, onda bih joj ukazala na pitanje za taj odlomak na dnu stranice, a ona bi mi zatim pokazala odgovor u tom odlomku.

Kada nešto ne bi razumela ona bi napisala pitanje na parčetu papira, a ja bih joj zatim napisala odgovor. S vremenom, Netino cenjenje za biblijsku istinu toliko je poraslo da je počela da dolazi na skupštinske sastanke, kao i da učestvuje u službi od vrata do vrata. Propovedala je sama, ali sam ja uvek bila u blizini, obično preko puta ulice, uvek spremna da joj pomognem ukoliko je to bilo potrebno.

Dok sam bila u Valhali, moj auto je stao i više nije bio za popravku. Iskrsla je mogućnost da kupim drugi za 100 dolara, ali nisam imala novca. Razgovarala sam s jednim Svedokom koji je imao svoju firmu i on mi je pozajmio 100 dolara. Nedugo nakon toga, dobila sam jedno neočekivano pismo od moje sestre u kome je stajalo da su moja braća i ona upravo saznali da je otac pre svoje smrti ostavio nešto novca u banci. Razgovarali su šta da urade s tim novcem i svi su se složili da ga pošalju meni. Iznos je bio 100 dolara!

Pionirska služba s mojim sinovima

Edi i Bobi su još odmalena uvek išli sa mnom u propovedanje od kuće do kuće. U to vreme, gledano u celini, ljudi nisu imali problema s drogom i uticaj nemorala nije  bio toliko jak kao danas. To što smo živeli jednostavnim načinom života i bili usredsređeni na propovedanje pomoglo mi je da izbegnem mnoge probleme s kojima se suočavaju današnji roditelji dok odgajaju decu da služe Jehovi.

Edi je išao u školu u Kamdenu sve dok nije završio osmi razred nakon čega je želeo da služi sa mnom kao pionir. Nekoliko godina smo uživali u našoj zajedničkoj pionirskoj službi. Zatim je poželeo da služi u svetskoj centrali Jehovinih svedoka u Bruklinu u Njujorku, gde je i služio od 1947. do 1957. Godine 1958. oženio se Albertom s kojom sam ranije proučavala i oni su postali saradnici u pionirskoj službi. Kakva je radost bila kada smo 2004. nas troje zajedno pohađali Školu za pionire!

Sećam se da sam jednog dana pre mnogo godina čula mog malog Bobija kako moli Jehovu da mi pomogne da nabavim dovoljno benzina za automobil kako bih stigla na redovne biblijske studije koje sam vodila. Čitavog života, Bobi je pokazivao ljubav prema službi propovedanja i nekoliko godina uživao u pionirskoj službi. Nažalost, i Bobi je doživeo porodičnu tragediju. Nakon 22 meseca braka 1970. godine njegova žena je umrla na porođaju zajedno s njihovim bebama bliznakinjama. Bobi i ja smo uvek živeli blizu i bili smo veoma bliski.

Još uvek pionir!

Godine 1962. dobila sam dodelu da služim u svojoj današnjoj skupštini u Lambertonu, u Severnoj Karolini, i još uvek sam tu, nakon 45 godina. Vozila sam automobil sve dok nisam bila u svojim poznim 80-im. Jedna porodica Svedoka koja živi u blizini sada me vodi na sastanke i u službu propovedanja.

Iako imam dubak za odrasle i kolica, ne moram da ih koristim jer mogu da hodam bez ičije pomoći. Zahvalna sam Jehovi za svoje izvrsno zdravlje iako u poslednje vreme imam nekih problema s vidom. Nisam propustila nijedan skupštinski sastanak sem ako sam veoma bolesna, a i dalje služim kao opšti pionir sa ograničenim mogućnostima.

Nakon više od 70 godina provedenih u pionirskoj službi, mogu iskreno reći da mi je Jehova sve to vreme pomagao. a Znam da nikada nisam bila ni previše pametna niti vrlo brza kao radnik, ali Jehova zna šta mogu da uradim, a šta ne mogu. Toliko sam zahvalna što on zna da se trudim i što me koristi.

Verujem da je služenje Jehovi koliko god je to moguće veoma važno, zato što mu mi dugujemo sve što imamo. Sve dok to mogu, želim da služim kao pionir jer je to predivna prednost! Molim se da me Jehova koristi u čitavu večnost.

[Fusnota]

[Slika na 13. strani]

Muž i ja smo koristili ova kola dok smo služili kao kolporteri

[Slika na 14. strani]

S mojim sinovima 1941.

[Slika na 15. strani]

Nedavno s Edijem i Bobijem