Ništa ne može zaustaviti širenje dobre vesti!

NAŠ kamion se približava kontrolnom punktu na kom se nalazi oko 60 naoružanih muškaraca, žena i tinejdžera. Neki su u uniformama, a drugi u civilnoj odeći. Mnogi od njih mašu automatskim oružjem. Izgleda kao da čekaju nas. U zemlji su građanski nemiri.

Putujemo već četiri dana, natovareni s deset tona biblijske literature. Pitamo se da li će nas pustiti da prođemo. Da li će tražiti novac? Koliko vremena će nam trebati da ih uverimo da smo miroljubivi?

Jedan čovek kao da je jedva dočekao da povuče obarač. Puca u vazduh kako bi nas podsetio ko je ovde glavni. Ugledavši naše mobilne telefone, traži da mu ih predamo. Kada vidi da oklevamo, ljutito zamahuje rukom preko svog vrata čime nedvosmisleno pokazuje šta će nam se desiti ako odbijemo da ga poslušamo. Dajemo mu svoje telefone.

Iznenada jedna žena u uniformi poseže za svojim pištoljem i prilazi nam. Ona je „sekretarica“ i takođe želi da dobije nešto od nas. Život je težak, i mali „poklon“ bi joj dobro došao. Zatim drugi vojnik otvara naš rezervoar da bi napunio svoj kanister. Ne obazirući se na naše negodovanje, tvrdi da on samo izvršava naređenja. Ne možemo ništa da učinimo. Samo se nadamo da i drugi neće doći na istu ideju.

Na kraju nas puštaju da prođemo i mi nastavljamo dalje. Moj saradnik i ja smo odahnuli. Bilo je napeto, ali već smo se navikli na takve kontrolne punktove. Od aprila 2002. do januara 2004, 18 puta smo putovali od luke Duale u Kamerunu do Bangija, glavnog grada Centralnoafričke Republike. To putovanje dugo 1 600 kilometara uvek je puno rizika i iznenađenja. a

„Mnogo toga smo naučili na ovim putovanjima“, objašnjavaju Žozef i Emanuel, vozači koji redovno voze na toj liniji.  „Mudro je često se moliti u sebi i zatim ostati smiren. Psalmista je napisao: ’U Boga se uzdam, neću se bojati. Šta mi može smrtni čovek?‘ I mi se trudimo da imamo isti stav. Uvereni smo da Jehova zna da je cilj našeg putovanja da prenesemo poruku nade koja je veoma potrebna“ (Psalam 56:11).

Međunarodna saradnja da se obezbedi duhovna hrana

Mnogi u ovom delu Afrike rado slušaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu. Svrha literature koju prevozimo jeste da zadovolji njihove duhovne potrebe (Matej 5:3; 24:14). Podružnica Jehovinih svedoka u Duali, u Kamerunu, redovno snabdeva literaturom više od 30 000 objavitelja Kraljevstva i zainteresovanih ljudi koji žive u Kamerunu i četiri susedne zemlje.

Ta literatura je već prešla dug put. Veći deo literature štampa se u Engleskoj, Italiji, Nemačkoj, Finskoj i Španiji. Zatim se preko mora transportuje iz Francuske. Kontejner s biblijskom literaturom obično stiže u luku Dualu svake dve nedelje.

Kontejner sa literaturom se zatim stavlja na kamion i vozi se u podružnicu. Braća koja rade u Odeljenju za otpremu sortiraju literaturu po mestima gde je treba isporučiti. Dopremiti literaturu do udaljenih delova zemlje nije nimalo lako. Ali, i to je deo prenošenja dobre vesti „sve do kraja zemlje“ (Dela apostolska 1:8). Podružnica računa na samopožrtvovane dobrovoljce koji su spremni da pođu na opasan put kamionom. Tako biblijska literatura redovno stiže do miliona ljudi u centralnom delu Afrike.

Kako obično izgleda putovanje

Literatura se kamionom doprema do Gabona, Ekvatorijalne Gvineje, Kameruna, Centralnoafričke Republike i Čada. Hajde da se pridružimo vozačima jednog od tih kamiona. Zamisli da sediš pored  njih i spremi se za uzbudljivo putovanje koje će trajati deset ili više dana.

Šest vozača obavljaju taj posao. Moraju biti jaki, sposobni i strpljivi, a i lepo obučeni. Obično nose afričku nošnju ili košulju i kravatu. Jednom su carinici prokomentarisali: „Pogledajte ovaj čist kamion i lepo obučene vozače, baš kao sa slika iz njihovih časopisa.“ Još važnija od njihovog izgleda jeste njihova spremnost da idu gde god je potrebno da bi služili drugima (Psalam 110:3).

Iz Duale se kreće oko šest sati ujutro, odmah nakon izlaska sunca kako bi se izbegla saobraćajna gužva u ovom prenaseljenom gradu. Prelazimo most u blizini Betela i provlačimo se kroz užurbani grad, a zatim se upućujemo na istok ka našem prvom odredištu — Jaundeu, glavnom gradu Kameruna.

Svih šest vozača će vam reći kako je teško voziti kamion natovaren s deset tona literature. Prva tri dana ima manje problema, pošto se ide asfaltiranim putevima, mada je opet potrebna potpuna koncentracija. Zatim iznenada počinje da lije kiša. Put dalje nije više asfaltiran. Vidljivost je smanjena, klizavo je i moramo da se krećemo polako zbog neravnog terena. Mrak polako pada. Vreme je da stanemo, nešto pojedemo i pokušamo da odspavamo s nogama ispruženim na komandnoj tabli. Takav je život na ovakvim putovanjima!

Sutradan rano ujutro nastavljamo dalje. Jedan od vozača pomaže tako što budno motri na put. On odmah upozorava ako smo se previše približili ivici puta. Vozači veoma dobro znaju da će im biti potrebni dani da bi se izvukli iz jarka ukoliko slučajno skliznu u njega. Putevi nisu ništa bolji kada se pređe preko granice u Centralnoafričku Republiku. Narednih 650 kilometara prolazimo kroz prelep brežuljkasti kraj, obrastao vegetacijom. Dok prolazimo kroz selo, mašu nam deca, stariji ljudi i majke s bebama na leđima. Zbog građanskih nemira, na putevima ovih dana ima jako malo vozila, tako da ljudi radoznalo zure u nas.

Lepa iskustva

Žanvije, jedan od naših vozača, kaže nam da uprkos ispunjenom rasporedu, vozači imaju običaj da zastanu u malim selima kako bi se malo odmorili i podelili ljudima biblijsku literaturu. On se priseća: „U Babui smo uvek razgovarali s jednim gostoljubivim bolničarem koji je pokazao veliko zanimanje za poruku o Kraljevstvu i svaki put bismo kratko proučavali Bibliju s njim. Jednog dana smo čak njemu i njegovoj porodici pokazali video-kasetu  o Noju. Došli su i prijatelji i komšije, tako da je uskoro kuća bila puna ljudi koji su nestrpljivo čekali da vide kasetu. Svi su čuli za Noja, a sada su mogli i da odgledaju njegovu životnu priču. Bilo je dirljivo videti koliko su oni to cenili. Nakon toga su pripremili poseban obrok da bi pokazali svoju zahvalnost i ponudili su da prenoćimo kod njih. Morali smo odmah da krenemo zbog toga što nas je čekao još dug put, ali bili smo srećni što smo mogli da prenesemo dobru vest ovim poniznim ljudima.“

Drugi vozač, Izrael, priseća se šta se desilo na jednom drugom putovanju u Bangi, naše sadašnje odredište. „Kako smo se približavali Bangiju“, priča on, „nailazili smo na sve više i više barikada na putu. Srećom, mnogi vojnici su bili prijateljski nastrojeni i od ranije su zapamtili naš kamion. Pozvali su nas da sednemo s njima i rado su uzeli biblijsku literaturu. Oni veoma cene knjige, tako da uvek kad dobiju knjigu oni na njoj napišu svoje ime, datum i ime osobe koja im je tu knjigu dala. Neki vojnici imaju rođake koji su Svedoci i to je još jedan razlog zbog kog su prijateljski raspoloženi.“

Žozef, najiskusniji među vozačima, kaže šta on smatra vrhuncem takvih putovanja — pristizanje u odredište. On se seća jednog putovanja i kaže: „Kada smo bili na samo nekoliko kilometara od Bangija, javili smo braći telefonom da uskoro stižemo. Oni su nas pratili kroz grad i pomogli nam da obavimo još neke formalnosti. Kada smo stigli, svi u Betelu su došli i srdačno nas izgrlili. Došla su i braća iz obližnjih skupština da bi nam pomogla i za samo nekoliko sati smo istovarili i složili u skladište na stotine kutija s Biblijama, knjigama, brošurama i časopisima.“

Žozef još kaže: „Ponekad se u našem tovaru nalazi i odeća, obuća i dečje stvari kao humanitarna pomoć za susednu Demokratsku Republiku Kongo. Kakvo je zadovoljstvo videti zahvalnu braću sa osmehom na licu!“

Nakon jednodnevnog odmora, pripremamo naš kamion i vraćamo se istim putem. Očekuju nas problemi, ali lepa iskustva koja smo doživeli daleko nadmašuju sve poteškoće.

Nije nimalo lako prelaziti velike razdaljine po lošim putevima, pogotovo ako se sruči kiša, ako pukne guma ili se kamion pokvari. Nasilni vojnici predstavljaju stalnu pretnju. Međutim, za vozače nema veće radosti od toga da učestvuju u prenošenju dobre vesti o Kraljevstvu u udaljene delove Afrike i da vide kako ona utiče na život ljudi do kojih stiže.

Na primer, zahvaljujući toj isporuci literature, jedan čovek koji živi na selu u jednom zabačenom delu Centralnoafričke Republike, u blizini granice sa Sudanom, sada može da čita savremeni prevod Biblije. Njegova žena proučava nova izdanja Kule stražare, a deci koristi knjiga Uči od Velikog Učitelja. b Oni i mnogi drugi ljudi koji žive na selu dobijaju duhovnu hranu, baš kao i njihova hrišćanska braća u mnogim velikim gradovima. To je zaista razlog za veliku radost!

[Fusnote]

[Mape/Slika na 9. strani]

(For fully formatted text, see publication)

KAMERUN

Duala

CENTRALNOAFRIČKA REPUBLIKA

Bangi

[Slika na 9. strani]

Žozef

[Slika na 9. strani]

Emanuel

[Slika na 10. strani]

Podružnica u Centralnoafričkoj Republici, u Bangiju

[Slika na 10. strani]

Istovarivanje kamiona u Bangiju