Slušaj svoj unutrašnji glas

„Neznabošci, koji nemaju [Božji] zakon, po prirodi [se] drže onoga što je u zakonu“ (RIMLJANIMA 2:14)

1, 2. (a) Šta su mnogi ljudi učinili za druge? (b) Koji biblijski primeri govore o postupcima u korist drugih?

 JEDAN dvadesetogodišnji mladić je u podzemnoj železnici doživeo epileptični napad i pao na šine. Kad je jedan čovek to video, pustio je svoje dve ćerke koje je držao za ruke i skočio za njim. Gurnuo je tog mladića u prostor između šina i svojim telom ga zaštitio od voza koji se uz škripu kočnica zaustavio iznad njih. Neki bi ovog spasioca nazvali herojem, ali on je rekao: „Treba uraditi ono što je ispravno. Ja sam učinio samo jedno dobro delo. Nisam tražio ni priznanje ni slavu.“

² Možda i ti znaš nekoga ko je preuzeo na sebe neki rizik da bi pomogao drugima. Tokom Drugog svetskog rata mnogi su to činili tako što su skrivali progonjene. Setimo se i onoga što su doživeli apostol Pavle i još 275 ljudi kada im se brod nasukao na Malti, blizu Sicilije. Stanovnici ostrva su pritekli u pomoć tim strancima i pokazali prema njima „posebnu ljubaznost“ (Dela apostolska 27:27–28:2). Možemo navesti i primer izraelske devojčice, koja možda nije rizikovala svoj život, ali je ipak pokazala iskrenu zainteresovanost za dobrobit jednog od sirijskih osvajača (2. Kraljevima 5:1-4). Setimo se i Isusove dobro poznate priče o milosrdnom Samarićaninu. Sveštenik i Levit se nisu obazirali na polumrtvog Judejca, ali Samarićanin mu je pritekao u pomoć. Ova priča već vekovima utiče na ljude u mnogim delovima sveta (Luka 10:29-37).

3, 4. Da li se ljudska nesebičnost uklapa u teoriju evolucije?

³ Istina, mi živimo u ’naročito teškim vremenima‘. Mnogi su „okrutni“ i „bez ljubavi prema dobroti“ (2. Timoteju 3:1-3). Pa ipak, zar nismo zapazili neka dobra dela, a možda smo i lično imali koristi od njih? Sklonost ka tome da se pomaže drugima, čak i uz velike lične žrtve, toliko je uobičajena da su je neki nazvali „čovečnost“.

⁴ Takva spremnost da se pomogne drugima, čak i uz velike lične žrtve, može se videti u svim rasama i kulturama, i to svedoči protiv tvrdnje da je čovek evoluirao po zakonima džungle, po principu da „najjači opstaju“. Fransis Kolins, genetičar koji je predvodio tim stručnjaka koji pokušava da odgonetne ljudski genom (DNK), rekao je sledeće: „Nesebičnost predstavlja najveći problem za evolucioniste... Ona se ne može objasniti težnjom pojedinih sebičnih gena da ovekoveče sebe.“ On je takođe rekao: „Neki ljudi se žrtvuju za one koji ne pripadaju njihovoj grupi i s kojima nemaju apsolutno ništa zajedničko... To se očigledno ne može objasniti Darvinovom teorijom.“

„Glas savesti“

5. Šta se kod ljudi često može primetiti?

⁵ Doktor Kolins ističe još jedan aspekt nesebičnosti: „Glas savesti nam kaže da pomognemo drugima čak i ako ne  dobijamo ništa za uzvrat.“ a On je spomenuo savest, što nas može podsetiti na činjenicu koju je apostol Pavle istakao: „Kad se neznabošci, koji nemaju zakon, po prirodi drže onoga što je u zakonu, onda su oni sami sebi zakon, premda nemaju zakon. Oni pokazuju da je ono što nalaže zakon zapisano u njihovom srcu, a o tome svedoči i njihova savest i u svojim mislima bivaju optuženi ili pak opravdani“ (Rimljanima 2:14, 15).

6. Zašto su svi ljudi odgovorni Stvoritelju?

⁶ U svojoj poslanici upućenoj Rimljanima, Pavle je rekao da su ljudi odgovorni Bogu jer se njegovo postojanje i osobine vide u onome što je stvoreno. Tako je „još od stvaranja sveta“ (Rimljanima 1:18-20; Psalam 19:1-4). Doduše, mnogi se ne obaziru na Stvoritelja i razuzdano žive. Ali Božja volja je da ljudi spoznaju njegovu pravednost i da se pokaju za svoje loše postupke (Rimljanima 1:22–2:6). Izraelci su imali veoma dobar razlog da to čine — dobili su Božji zakon preko Mojsija. Trebalo je da čak i oni koji nisu imali „Božje svete objave“ priznaju da Bog postoji (Rimljanima 2:8-13; 3:2).

7, 8. Koliko je uobičajen osećaj za pravdu i na šta to ukazuje?

⁷ Uverljiv razlog zbog čega svi treba da priznaju Boga i da postupaju u skladu s tim jeste njihov unutrašnji osećaj za to šta je ispravno, a šta neispravno. Naš osećaj za pravdu pokazuje da imamo savest. Zamisli sledeću situaciju: neka deca čekaju da dođu na red da se ljuljaju. Zatim jedno dete ide preko reda, ne obazirući se na ostale koji čekaju. Mnogi se bune i govore: ’To nije fer!‘ A sada se zapitaj: ’Kako to da su mnoga deca spontano pokazala da imaju osećaj za pravdu?‘ To što su reagovala pokazuje da imaju unutrašnji osećaj za moralne vrednosti. Pavle je napisao: „Kad se neznabošci, koji nemaju zakon, po prirodi drže onoga što je u zakonu.“ Nije rekao „ako se“, kao da se to retko dešava. Rekao je „kad se“, ukazujući time na učestalost radnje. U stvari, ljudi se „po prirodi drže onoga što je u zakonu“, što znači da ih unutrašnji osećaj za moralne vrednosti pokreće da postupaju u skladu s onim što nalazimo u Božjem pisanom zakonu.

⁸ To se moglo videti u mnogim zemljama. Jedan profesor s Kembridža napisao je da su zakoni Vavilonaca, Egipćana i Grka, kao i australijskih Aboridžina i starosedelaca Amerike „osuđivali tlačenje, ubistvo, izdaju i laž, i podsticali na činjenje dobra starima, deci i bolesnima“. A dr Kolins je napisao: „Izgleda da je pojam ispravnog i neispravnog uobičajen među svim pripadnicima ljudskog roda.“ Zar te to ne podseća na ono što piše u Rimljanima 2:14?

Kako tvoja savest reaguje?

9. Šta je savest i kako ti može pomoći pre nego što nešto uradiš?

⁹ Biblija pokazuje da je savest unutrašnji osećaj koji nam omogućuje da sagledamo i procenimo svoje postupke. Ona je poput nekog unutrašnjeg glasa koji nam govori da li je ono što radimo ispravno ili nije. Pavle je govorio o svom unutrašnjem glasu kada je rekao: „Moja savest svedoči sa mnom u svetom duhu“ (Rimljanima 9:1). Na primer, taj glas može govoriti pre nego što nešto uradimo, dok još razmišljamo da li je dobro da nešto uradimo ili nije. Savest ti može pomoći da proceniš neki budući postupak i može ti nagovestiti kako ćeš se osećati ako to uradiš.

10. Kada savest obično stupa na scenu?

¹⁰ Međutim, mnogo je uobičajenije da savest stupi na scenu nakon što smo  nešto uradili. Kada je David bežao od kralja Saula bio je u situaciji da učini nešto čime bi pokazao nepoštovanje prema Božjem pomazanom kralju, i to je i učinio. Nakon toga „srce je počelo da ga osuđuje“ (1. Samuilova 24:1-5; Psalam 32:3, 5). U tom izveštaju nije upotrebljena reč „savest“, ali David je osećao upravo reakciju svoje savesti. Svako od nas je barem nekad osetio peckanje savesti. Nešto smo uradili, a zatim smo bili uznemireni zbog toga. Neke ljude je toliko mučila savest što nisu platili porez da su na kraju ipak platili svoj dug. Drugi su morali da priznaju svom bračnom drugu da su počinili preljubu (Jevrejima 13:4). Ali osećaj zadovoljstva i mira nastupa onda kada neko postupa u skladu sa svojom savešću.

11. Zašto može biti opasno da jednostavno dozvolimo savesti da nas vodi? Objasni.

¹¹ Da li onda jednostavno možemo dozvoliti savesti da nas vodi? Dobro je slušati svoju savest, ali treba imati na umu da nas ona ponekad može ozbiljno prevariti. Glas našeg ’unutrašnjeg čoveka‘ može nas obmanuti (2. Korinćanima 4:16). Pogledajmo jedan primer. Biblija nam govori o Stefanu, jednom bogobojaznom Hristovom učeniku koji je bio „pun dobrote i sile“. Neki Judejci su izveli Stefana iz Jerusalima i kamenovali ga dok nije umro. Savle (koji je kasnije postao apostol Pavle) stajao je u blizini i „odobravao njegovo ubistvo“. Izgleda da su ti Judejci bili toliko sigurni da ispravno postupaju da ih savest uopšte nije uznemiravala. Mora da se i Savle tako osećao jer je „bio ispunjen pretnjom i silnom željom da pobije Gospodove učenike“. Očigledno je da njegova savest nije ispravno reagovala (Dela apostolska 6:8; 7:57–8:1; 9:1).

12. Šta može uticati na našu savest?

¹² Šta je moglo uticati na Savlovu savest? Možda ljudi s kojima se družio. Mnogi od nas su telefonom razgovarali s nekim čovekom čiji je glas zvučao veoma slično glasu njegovog oca. Sin je sigurno nasledio boju glasa od svog oca, ali je možda od njega poprimio i način izražavanja. Slično tome, na Savla je možda uticalo druženje s Judejcima koji su mrzeli Isusa i protivili se njegovim učenjima (Jovan 11:47-50; 18:14; Dela apostolska 5:27, 28, 33). Da, ljudi s kojima se Savle družio uticali su na njegov unutrašnji glas, to jest na njegovu savest.

13. Kako sredina može uticati na nečiju savest?

¹³ Na savest takođe može uticati kultura ili sredina u kojoj neko živi, baš kao što sredina utiče na nekoga da govori nekim akcentom ili dijalektom (Matej 26:73). Tako je bilo i s drevnim Asircima. Bili su poznati kao vojnički narod, i na reljefima su prikazani kako muče zarobljenike (Naum 2:11, 12; 3:1). U Jonino vreme Ninivljani su bili opisani kao ljudi koji „ne znaju šta je desno, a šta levo“. Oni u stvari nisu imali ispravna merila po kojima bi sudili šta je prikladno, a šta neprikladno s Božjeg stanovišta. Zamisli kako je ta sredina mogla uticati na savest nekoga ko je odrastao u Ninivi! (Jona 3:4, 5; 4:11). Na sličan način i danas na glas nečije savesti mogu uticati stavovi sredine u kojoj ta osoba živi.

Izoštriti svoju savest

14. Kako se na našu savest odražava ono što piše u Postanku 1:27?

¹⁴ Jehova je Adamu i Evi dao savest kao dar, a mi smo našu savest nasledili od njih. U Postanku 1:27 kaže se da su ljudi stvoreni po Božjoj slici. To ne podrazumeva fizičku sličnost s Bogom, jer je on duh, a mi smo bića od krvi i mesa. Mi smo stvoreni po Božjoj slici u tom smislu što u sebi nosimo njegove osobine, uključujući i osećaj za moralne vrednosti, to jest savest. Ta činjenica pokazuje da postoji jedan način na koji možemo poboljšati  svoju savest i učiniti je pouzdanijom. A taj način je da što više učimo o Stvoritelju i da mu se što više približimo.

15. Kako nam može koristiti to što sve bolje upoznajemo našeg Oca?

¹⁵ Biblija pokazuje da je Jehova na neki način Otac svih nas (Isaija 64:8). Verni hrišćani se mogu obratiti Bogu kao Ocu bez obzira na to da li se nadaju da će živeti na nebu ili u raju na zemlji (Matej 6:9). Treba da imamo želju da se što više približimo našem Ocu i da tako prihvatimo njegova gledišta i merila (Jakov 4:8). Mnoge to jednostavno ne interesuje. Oni su poput Judejaca kojima je Isus rekao: „Vi nikada niste čuli njegov glas niti ste videli njegov lik, a ni njegova reč ne ostaje u vama“ (Jovan 5:37, 38). Mi nikada nismo doslovno čuli Božji glas, ali ipak znamo kako Bog razmišlja jer imamo njegovu Reč i zato možemo biti poput njega i razmišljati kao i on.

16. Kako nam izveštaj o Josifu pokazuje koliko je važno oblikovati i slušati svoju savest?

¹⁶ Izveštaj o Josifu dok je bio u Petefrijevom domu to potvrđuje. Petefrijeva žena je pokušala da zavede Josifa. Premda je on živeo u vreme kada još nijedna biblijska knjiga nije bila napisana niti su bile date Deset zapovesti, Josif se odupro njenom zavođenju i rekao: „Kako bih onda mogao da učinim tako veliko zlo i da zgrešim Bogu?“ (Postanak 39:9). On nije tako reagovao da bi ugodio svojoj porodici; oni su ionako živeli daleko. On je u suštini želeo da ugodi Bogu. Josif je znao Božje merilo za brak — jedan čovek i jedna žena, dve osobe kao „jedno telo“. Verovatno je čuo kako se Avimeleh osećao kada je saznao da je Rebeka udata — da bi bilo pogrešno da ju je uzeo i da bi naneo zlo svom narodu. Jehova je blagoslovio ishod tog događaja čime je pokazao kakvo je njegovo gledište o  preljubi. Sve to je verovatno izoštrilo Josifovu urođenu savest i podstaklo ga da se ne upusti u polni nemoral (Postanak 2:24; 12:17-19; 20:1-18; 26:7-14).

17. Zašto smo mi u boljoj situaciji od Josifa kada je reč o tome da se trudimo da budemo poput našeg Oca?

¹⁷ Naravno, mi smo danas u boljoj situaciji. Imamo celokupnu Bibliju iz koje saznajemo kako naš Otac razmišlja i šta oseća, koje postupke odobrava, a koje zabranjuje. Što više poznajemo Bibliju to ćemo biti bliži i sličniji Bogu. Tako će glas naše savesti verovatno biti sve bliži razmišljanju našeg Oca. Taj glas će biti u sve većem skladu s njegovom voljom (Efešanima 5:1-5).

18. Šta možemo učiniti da bi naša savest bila pouzdanija uprkos našoj prošlosti?

¹⁸ Šta reći o uticaju sredine na našu savest? Na nas mogu uticati razmišljanje i postupci naših rođaka i sredine u kojoj smo odrasli. Zato signal koji nam šalje savest može biti prigušen ili izobličen. Ona govori „akcentom“ ljudi oko nas. Istina, mi ne možemo promeniti svoju prošlost. Međutim, možemo odlučiti da izaberemo prijatelje i sredinu koji će na pozitivan način uticati na našu savest. Važan korak u tome jeste da redovno budemo s predanim hrišćanima koji već dugo nastoje da budu poput njihovog Oca. Skupštinski sastanci, uključujući druženje pre i posle njih, pružaju odličnu priliku za to. Možemo zapaziti biblijski način razmišljanja i reakcije suhrišćana, kao i njihovu spremnost da slušaju svoju savest koja odražava Božji način razmišljanja i postupanja. To nam s vremenom može pomoći da svoju savest uskladimo s biblijskim načelima, čime ćemo biti još sličniji Bogu. Kada svoj unutrašnji glas uskladimo s načelima našeg Oca i kada smo izloženi dobrom uticaju suhrišćana, naša savest će biti pouzdanija i radije ćemo slušati šta nam ona kaže (Isaija 30:21).

19. Koji aspekti savesti još zaslužuju našu pažnju?

¹⁹ Međutim, neki svakodnevno moraju da reaguju na glas svoje savesti. Sledeći članak će se baviti nekim situacijama u kojima se hrišćani nalaze. Razmatranjem takvih situacija još jasnije ćemo videti kakva je uloga naše savesti, zašto se savest može razlikovati od osobe do osobe i kako možemo još bolje reagovati na taj unutrašnji glas (Jevrejima 6:11, 12).

[Fusnota]

Šta si naučio?

• Zašto ljudi u svim delovima sveta imaju osećaj za ispravno i neispravno, to jest savest?

• Zašto treba da pazimo da ne dozvolimo da nas vodi samo naša savest?

• Kako možemo izoštriti svoju savest?

[Pitanja za razmatranje]

[Slike na 23. strani]

Davida je pekla savest...

ali Savla iz Tarsa nije

[Slika na 24. strani]

Svoju savest možemo oblikovati