Vrati se na sadržaj

Vrati se na sadržaj

Naučio sam da se potpuno pouzdam u Jehovu

Naučio sam da se potpuno pouzdam u Jehovu

Životna priča

Naučio sam da se potpuno pouzdam u Jehovu

Ispričao Obri Bakster

Jedne subotnje večeri 1940, dva čoveka su me napala i oborila na zemlju. Dva policajca stajala su u blizini, ali umesto da mi priteknu u pomoć dovikivala su uvredljive reči na moj račun i bodrila napasnike. Događaji iz mog života koji su vodili do ovog surovog postupanja započeli su pet godina ranije kada sam radio u rudniku uglja. Dozvolite mi da vam ispričam šta se desilo.

RODIO sam se 1913. u priobalnom gradu Svonsi u Novom Južnom Velsu, u Australiji, kao treći sin u porodici s četiri dečaka. Kada sam imao pet godina celu moju porodicu je pogodila užasna bolest, španska groznica, koja je širom sveta odnela milione života. Na sreću, svi smo preživeli. Međutim, 1933. desila se tragedija kada je mama umrla u 47. godini. Bila je bogobojazna žena. Ranije je od Jehovinih svedoka dobila knjigu Svetlost koja je imala dva toma i služila je kao pomoćno sredstvo za proučavanje Bibilije.

U to vreme, radio sam u rudniku uglja. Zahvaljujući tome što se moj posao sastojao od kratkih, napornih perioda rada nakon kojih su nastupale mirne pauze, nosio bih te knjige na posao i tamo ih čitao pod svetlošću karbidne lampe pričvršćene za moju zaštitnu kacigu. Ubrzo sam shvatio da sam pronašao istinu. Takođe sam počeo da slušam i biblijska predavanja koja su Svedoci emitovali na radiju. Moja radost je bila još veća kada su se moj otac i braća zainteresovali za biblijsku istinu.

Godine 1935, pogodila nas je još jedna tragedija kada je moj mlađi brat Bili dobio upalu pluća i umro. Imao je samo 16 godina. Međutim, ovog puta moja porodica je bila utešena nadom u uskrsenje (Dela apostolska 24:15). Posle nekog vremena, otac i dva starija brata, Verner i Harold, kao i njihove žene, predali su svoj život Bogu. Niko od članova moje najuže porodice danas nije živ. Međutim, Vernerova druga žena Mardžori i Haroldova žena Elizabet i dalje aktivno služe Jehovi.

Kako sam učio da se uzdam u Jehovu

Prvi put sam stupio u kontakt s Jehovinim svedocima krajem 1935. kada nas je posetila jedna starija gospođa na biciklu, koja je bila poreklom iz Ukrajine. Odmah u nedelju sam prvi put prisustvovao hrišćanskom sastanku, a sedmicu kasnije sam s jednom grupom učestvovao u službi propovedanja. Svedok koji je vodio sastanak za službu propovedanja dao mi je neke brošurice i na moje veliko iznenađenje poslao me samog u službu propovedanja! Na prvim vratima, bio sam toliko nervozan da sam poželeo da se zemlja otvori i proguta me! Ali, stanar je bio prijatan i čak je prihvatio literaturu.

Stihovi kao što su Propovednik 12:1 i Matej 28:19, 20 duboko su uticali na mene i ja sam želeo da postanem pionir, to jest punovremeni propovednik. Otac je podržao moju odluku. Iako još nisam bio kršten, odredio sam 15. jul 1936. kao dan kada ću početi s pionirskom službom. Tog dana, otišao sam u podružnicu Jehovinih svedoka u Sidneju gde sam dobio poziv da služim s grupom od 12 pionira u Dalič Hilu, predgrađu Sidneja. Ti pioniri su mi pokazali kako se melje pšenica na ručnom mlinu koji su povremeno koristili da bi napravili brašno i tako smanjili troškove za hranu.

Propovedanje u divljini

Nakon svog krštenja, kasnije te iste godine, dobio sam dodelu da služim u Kvinslendu zajedno s druga dva pionira — Obri Vilsom i Klajvom Šadeom. Naša oprema se sastojala od Obrijevog kombija, nekoliko bicikala, jednog portabl fonografa za emitovanje biblijskih govora, šatora koji je bio naš dom tokom naredne tri godine, tri kreveta, stola i limenog lonca za kuvanje. Jedne večeri kada je bio moj red da kuvam, odlučio sam da spremim „specijalnu“ večeru od povrća i jela od pšenice. Ali, niko od nas nije mogao da je jede. Ponudio sam je jednom konju koji je slučajno bio u blizini. On je onjušio hranu, odmahnuo glavom i otišao! To je bio kraj mojim kuvarskim eksperimentima.

Nakon nekog vremena, odlučili smo da ubrzamo obrađivanje našeg područja tako što smo ga podelili na tri dela i svako od nas je zasebno propovedao. Na kraju dana, često sam bio suviše daleko od mesta gde se nalazio naš šator da bih se tamo vratio i ponekad bih prenoćio kod gostoljubivih seljana. Jednom prilikom sam spavao u raskošnom krevetu gostinske sobe na jednoj stočnoj farmi (ranču), a sledeće noći ležao sam na prljavom podu u kolibi lovca na kengure, okružen gomilom smrdljivih životinjskih koža. Često sam spavao u divljini. Jednom prilikom su dingosi (divlji psi) kružili oko mene na bezbednoj razdaljini, dok je njihovo zavijanje ispunjavalo tamnu noć. Nakon neprospavane noći, shvatio sam da ih nisam interesovao ja već strvina koja je bila bačena u blizini.

Propovedanje pomoću kola s razglasom

Dobro smo koristili kola s razglasom da bismo objavljivali Božje Kraljevstvo. U gradu Taunsvil na severu Kvinslenda policija nam je dozvolila da se smestimo u centru. Pa ipak, snimak predavanja je razbesneo neke članove Vojske spasa koji su nam naredili da se sklonimo. Kada smo to odbili, njih petorica su snažno protresli naš kombi. U tom trenutku, nalazio sam se u njemu radeći na opremi za ozvučenje! Bilo bi nemudro da smo insistirali na našim pravima, tako da smo, kada su se oni odmakli od kombija, otišli odatle.

U Bendebergu, jedan zainteresovani čovek pozajmio nam je svoj čamac tako da smo mogli propovedati s reke Bernet, koja protiče kroz grad. Dok bi Obri i Klajv bili u čamcu ja sam ostajao u jednoj dvorani koju smo iznajmili. Snimak snažnog glasa Džozefa Raterforda iz centrale Jehovinih svedoka, koji je objavljivao snažnu biblijsku poruku, orio se te noći kroz Bendeberg. Nema sumnje da su to bila uzbudljiva vremena tokom kojih su Božjem narodu bile potrebne hrabrost i vera.

Rat donosi još više teškoća

Odmah nakon početka Drugog svetskog rata u septembru 1939, u Kuli stražari od 1. novembra objavljeni su članci o hrišćanskoj neutralnosti u politici i ratu. Kasnije mi je bilo drago što sam dobro proučio taj pravovremeni materijal. U međuvremenu, nakon što smo Obri, Klajv i ja proveli tri godine zajedno, dobili smo dodele koje su nas odvele u različite pravce. Bio sam naimenovan za putujućeg nadglednika na severu Kvinslenda. To je bio zadatak zbog kog je moje pouzdanje u Jehovu često bilo na ispitu.

U avgustu 1940. služio sam u skupštini u Taunsvilu koja je imala četiri pionira — Persija i Ilmu Izlub a i Normana i Beatris Beloti, rođenog brata i sestru. Šest godina kasnije, Beatris će postati moja žena. Jedne subotnje večeri nakon što je jedna grupa nas završila sa svedočenjem na ulici, odigrao se događaj koji je spomenut u uvodu. Međutim, ta nepravda koja mi je nanesena samo me je još više ojačala za službu Jehovi.

Dve sestre pionirke, Una i Merl Kilpatrik, revno su propovedale na severu. Proveo sam s njima jedan prijatan dan u službi propovedanja nakon čega su me zamolile da ih prevezem preko reke do doma jedne porodice zainteresovane za Bibliju. To je značilo plivati do čamca koji je bio vezan na drugoj obali reke, doveslati nazad i nakon toga prevesti sestre preko. Međutim, kada sam doplivao do čamca u njemu nije bilo vesala! Kasnije smo saznali da ih je jedan protivnik sakrio. Ali njegova smicalica nas nije zaustavila. Nekoliko godina sam bio spasilac na kupalištima i još uvek sam bio odličan plivač. Tako sam oko struka obmotao konopac od sidra, odvukao čamac do sestara i prevezao ih preko reke. Jehova je blagoslovio naše napore jer su s vremenom članovi te porodice postali Svedoci.

Pod Jehovinom zaštitničkom rukom

Iz sigurnosnih razloga, odmah u podnožju grada Inisfejla vojska je postavila barikade. Pošto sam živeo unutar tog područja, mogao sam da dobijem propusnice za ulazak u grad, što se pokazalo neprocenjivim kada su predstavnici podružnice Jehovinih svedoka došli u posetu. Da bih ih proveo kroz barikade, morao sam da ih krijem u tajnom pregratku ispod zadnjeg sedišta mog automobila.

U to vreme nije bilo dovoljno benzina tako da su mnoga vozila bila opremljena gasnim generatorom. Da bi snabdeo motor gorivom, ovaj uređaj je iz vrelog ćumura izdvajao zapaljivi gas. Putovao sam noću s džakovima ćumura nagomilanim na pregratku gde su se braća krila. Kada bih se zaustavio na jednoj od barikada, stražarima sam odvlačio pažnju ostavljajući motor da radi punom parom kako bih zasigurao da gorionik za ugalj bude vreo. Tokom jedne takve noći doviknuo sam stražarima: „Ukoliko ugasim motor poremetiće se mešavina gasa i vazduha, a ponovno paljenje motora biće teško.“ Ometani vrućinom, bukom i gareži stražari su na brzinu pregledali auto i pustili me da idem.

U to vreme, dobio sam zadatak da organizujem jedan kongres u Taunsvilu za tamošnje Svedoke. Hrana je bila ograničeno deljena. Da bismo dobili ono što nam je bilo potrebno, trebalo je da imamo odobrenje od tamošnjeg sudije. U tom periodu, naša braća su zatvarana zbog svoje hrišćanske neutralnosti. Kada sam zakazao sastanak sa sudijom pomislio sam: ’Da li mudro postupam ili se igram vatrom?‘ Pa ipak, otišao sam kod njega u skladu sa uputstvom koje sam dobio.

Sudija koji je sedeo za impresivnim pisaćim stolom pozvao me je da sednem. Kada sam rekao razlog svog dolaska, on se ukočio i hladno me gledao. Zatim se opustio i rekao: „Koliko hrane želite?“ Pružio sam mu listu na kojoj je stajala minimalna količina onoga što nam je bilo potrebno. On ju je pogledao i rekao: „To je izgleda nedovoljno. Bolje je da sve udvostručimo.“ Odlazeći iz njegove kancelarije osećao sam duboku zahvalnost prema Jehovi koji mi je pružio još jednu pouku o pouzdanju u njega.

U januaru 1941. delo Jehovinih svedoka u Australiji bilo je zabranjeno. Mnogi ljudi su postali sumnjičavi prema nama i čak su nas optuživali da smo japanski špijuni! Jednom prilikom su dva vagona puna policajaca i vojnika upala na jednu parcelu na Atertonskoj visoravni, farmu koju su braća koristila za uzgajanje žitarica. Tražili su neki reflektor koji smo navodno koristili da bismo signalizirali neprijatelju. Takođe su nas optuživali da sadimo kukuruz u obliku koda koji se mogao čitati iz vazduha! Naravno, sve te tvrdnje su bile lažne.

Zbog toga što je delo bilo zabranjeno, morali smo da budemo oprezni i dovitljivi kada smo dostavljali literaturu. Na primer, kada je bila objavljena knjiga Deca, ja bih u Brizbenu dobio jednu kartonsku kutiju punu knjiga, putovao vozom na sever i na stanicama u mestima gde su postojale skupštine ostavljao knjige. Da bih odvratio policijske i vojne inspektore od toga da otvore paket, sa sobom sam nosio kružnu testeru koju bih privezao na tu kutiju pre izlaska iz voza. Iako jednostavna, ova taktika je uvek bila uspešna. Zabrana, koju je jedan sudija opisao kao „samovoljnu, nepromišljenu i ugnjetavačku“, ukinuta je u junu 1943, što je donelo veliko olakšanje Jehovinom narodu.

Pozvan da služim vojni rok

Godinu dana pre toga, Obri Vils, Norman Beloti i ja bili dobili smo poziv za vojnu službu. Nedelju dana pre mene, Obri i Norman su pozvani na sud i dobili su šestomesečne zatvorske kazne. U to vreme, u pošti su bili konfiskovani časopisi Kula stražara adresirani na Svedoke za koje je policija znala, ali to nije bio slučaj s onim časopisima koji su bili poslati drugim pretplatnicima. Naš zadatak je bio da pronađemo te osobe, umnožimo časopise i podelimo ih suhrišćanima. Tako smo na vreme dobijali duhovnu hranu.

Kada sam i ja dobio očekivanu šestomesečnu kaznu, odmah sam uložio žalbu na tu odluku, kao što nas je i savetovala podružnica iz Sidneja. Naš cilj je bio da na neko vreme odložimo izvršenje presude dok neko drugi ne bude naimenovan da brine o delu propovedanja. Iskoristio sam svoju slobodu tako što sam na severu Kvinslenda posetio neke od 21 zatvorenog Svedoka. Većina njih je bila u istom zatvoru, a tamošnji zatvorski upravnik nas je mrzeo. Kada sam ga podsetio da su sveštenici drugih religija mogli da posećuju svoje vernike, on se razbesneo. „Da imam moć“, vikao je, „postrojio bih sve Jehovine svedoke i streljao ih!“ Stražari su me žurno izveli napolje.

Kada je došlo vreme za rešavanje moje žalbe, dobio sam pravnu pomoć kao što je to zakon zahtevao. Međutim, u stvarnosti ja sam vodio svoj slučaj, što je značilo da sam se u velikoj meri morao oslanjati na Jehovu. A Jehova me nije izneverio (Luka 12:11, 12; Filipljanima 4:6, 7). Zadivljujuće je što je ta žalba imala pozitivan ishod i to zbog administrativnih grešaka koje su nađene u optužnici.

Godine 1944. dobio sam kao dodelu veliku pokrajinu koja je obuhvatala čitavu Južnu Australiju, severnu Viktoriju i grad Sidnej u Novom Južnom Velsu. Naredne godine, širom sveta započelo se s jednom akcijom javnih predavanja. Svaki predavač je pripremio govor koji se temeljio na pripremljenom predlošku od jedne stranice. Održati govor od sat vremena bio je nov i zahtevan poduhvat, ali mi smo išli napred s pouzdanjem u Jehovu i on je blagoslovio naš trud.

Brak i nove odgovornosti

U julu 1946. godine, Beatris Beloti i ja smo se venčali i nastavili da služimo kao pioniri. Naš dom je bila kamp-prikolica izrađena od šperploče. U decembru 1950. rodila nam se ćerka jedinica, Dženis (Džen). Služili smo kao pioniri u mnogim mestima, među kojima je i grad Kempsi, u Novom Južnom Velsu, gde smo bili jedini Svedoci. Svake nedelje odlazili smo u tamošnju opštinsku salu i ja bih se spremio da tamo održim javno predavanje koje smo najavljivali putem letaka. Nekoliko meseci, Beatris je s bebom bila moja jedina publika. Međutim, ubrzo su i drugi počeli polako da pristižu. Danas u Kempsiju postoje dve napredne skupštine.

Nastanili smo se u Brizbenu kada je Džen imala dve godine. Nakon što je završila školovanje, četiri godine smo porodično služili kao pioniri u gradu Sesnoku, u Novom Južnom Velsu. Nakon toga vratili smo se u Brizben da bismo brinuli o Beatrisinoj bolesnoj majci. Trenutno imam prednost da služim kao starešina u skupštini Čermsid.

Beatris i ja smo zahvalni Jehovi za nebrojene blagoslove i radost koju smo osetili jer su uz našu pomoć 32 osobe upoznale Jehovu. Ja sam zahvalan Jehovi za svoju dragu suprugu koja je, iako po prirodi nežna i blaga, bila neustrašivi borac za biblijsku istinu. Njena ljubav prema Bogu, pouzdanje u njega i njeno ’bistro oko‘ učinili su je zaista sposobnom ženom i majkom (Matej 6:22, 23; Poslovice 12:4). Zajedno s njom, mogu od srca reći: „Neka je blagoslovljen čovek koji se uzda u Jehovu“ (Jeremija 17:7).

[Fusnota]

a Životna priča Persija Izluba nalazi se u izdanju ovog časopisa od 15. maja 1981. (engl.).

[Slika na 9. strani]

Koristili smo ova kola s razglasom dok smo služili na severu Kvinslenda

[Slika na 10. strani]

Pomaganje sestrama Kilpatrik da izvuku svoj automobil tokom jedne kišne sezone na severu Kvinslenda

[Slika na 12. strani]

Na dan našeg venčanja