Propovedanje dobre vesti visoko u Andima

BILO nas je osamnaestoro. Ležeći na zemljanom podu u vrećama za spavanje, drhtali smo od zime i slušali kako kiša neumorno udara u talasasti limeni krov iznad nas. U takvim uslovima u toj maloj kolibi, pitali smo se da li smo mi njeni prvi stanari.

Zašto bi 18 osoba došlo na jedno takvo mesto? Odgovor je pre svega naša želja da sledimo Isusovu zapovest da propovedamo dobru vest „sve do kraja zemlje“ (Dela 1:8; Mat. 24:14). Bili smo na propovedničkom putovanju do udaljenih područja na bolivijskim Andima.

Put do Anda

Prvi izazov je bio stići do našeg odredišta. Saznali smo da javni prevoz do tih udaljenih mesta ne vozi po ustaljenom redu vožnje. Kada je naišao naš autobus, shvatili smo da je manji nego što smo očekivali, pa su neki od nas morali da stoje. Ali, na kraju smo stigli do našeg odredišta.

Naš cilj je bio da dođemo do sela koja su se nalazila visoko u planinama. Kada smo izašli iz autobusa, natovarili smo svoje zalihe hrane i nastavili put u koloni strmim planinskim stazama.

 Premda su ta sela mala, kuće su raštrkane, tako da je bilo potrebno više sati da bismo posetili svako selo. Koliko god da smo daleko pešačili, uvek se videla još jedna kuća u daljini. Često bismo se izgubili u lavirintu brojnih puteljaka koji su vodili preko polja.

„Zašto niste došli ranije?“

Jedna žena je bila tako oduševljena zbog toga što smo pešačili toliko daleko da nam je dozvolila da koristimo njenu kuhinju i drva da bismo spremili ručak. Kada je saznao šta Biblija kaže o stanju mrtvih, jedan čovek nas je upitao: „Zašto niste došli ranije?“ On je bio toliko zainteresovan da nam se, kada smo krenuli iz njegovog sela, pridružio kako bi usput postavio još neka pitanja. Jedan drugi čovek nikada nije čuo za Jehovine svedoke i veoma mu se dopala naša literatura. Zahvalio je od srca što smo došli i dao nam je ključ od kolibe u kojoj smo mogli da provedemo tu noć.

Jedne noći je bilo toliko mračno da smo nehotice postavili svoje šatore usred kolonije velikih crnih mrava. Ubrzo su nam dali do znanja da im smetamo tako što su počeli da nas ujedaju. Bili smo i suviše umorni da bismo se pomerili na drugo mesto, ali na sreću posle kratkog vremena mravi više nisu obraćali pažnju na nas.

U početku su nas leđa i rebra boleli jer smo spavali na zemlji, ali tokom noći bismo se navikli. Svaki bol bi prestajao ujutru kada bismo  videli netaknute doline oivičene oblacima koji su se lenjo penjali uz padine i veličanstvene planinske vrhove u daljini prekrivene snegom. Tišinu je narušavao samo šum rečice i poj ptica.

Nakon što smo se okupali u rečici, zajedno smo osmotrili biblijski stih, doručkovali i nastavili put do drugih udaljenih sela u planinama. Penjanje je bilo vredno svakog truda. Upoznali smo jednu stariju ženu koja je zaplakala kada je saznala da se Božje ime, Jehova, nalazi u Bibliji. Bila je duboko dirnuta. Sada se u molitvama može obratiti Bogu po imenu!

Jedan stariji čovek je rekao da ga Bog nije zaboravio, i zatim je počeo da peva pesmu u kojoj se kaže da su nas poslali anđeli. Jedan drugi čovek, koji zbog teške bolesti nije mogao izlaziti iz kuće, rekao nam je da ga niko iz njegovog sela nije posetio. Bio je zadivljen kada je čuo da dolazimo čak iz La Paza. Još jedan čovek je bio oduševljen time što Jehovini svedoci posećuju ljude kod njihovih kuća, dok ih druge religije pozivaju oglašavanjem crkvenih zvona.

Niko u tom području nema struju, tako da meštani idu na spavanje čim se smrači a ustaju čim svane. Zato, da bismo ih pronašli kod kuće, morali smo da počnemo da propovedamo u šest ujutru. U protivnom bi većina već otišla da radi u polju. U toku dana, neki koji su već bili u poslu, rado su ga prekidali da bi saslušali poruku iz Božje Reči i možda napravili pauzu kako bi se odmorio vo koji je vukao plug. Kada bismo pronašli ljude kod kuće, mnogi od njih bi prostrli ovčije kože da bismo seli i tada bi se okupila cela porodica kako bi svi slušali. Neki seljani su nam dali velike vreće s kukuruzom iz zahvalnosti za biblijsku literaturu koju smo im ostavili.

„Niste me zaboravili“

Naravno, da bi neko mogao duhovno da napreduje i sazna nešto više iz Biblije, potrebno je više od jedne posete. Mnogi su nas molili da ponovo dođemo i nadalje ih poučimo. Zbog toga smo morali nekoliko puta da putujemo u te krajeve.

Tokom jednog od tih putovanja, jedna starija žena je bila srećna što smo se vratili i rekla je: „Vi ste mi kao deca. Niste me zaboravili.“ Jedan čovek je bio zahvalan za ono što činimo i pozvao nas je da budemo njegovi gosti kada dođemo sledeći put. Možda je najveća nagrada za naš trud bila ta kada smo čuli da se jedna žena s kojom smo ranije razgovarali preselila u grad i da sada propoveda dobru vest.

Zadnjeg dana našeg prvog putovanja, ostali smo bez petroleja za našu malu peć i pojeli smo skoro svu hranu. Sakupili smo drva za vatru, skuvali poslednji obrok i krenuli nazad peške. Bili smo kilometrima daleko od grada odakle je išao autobus. Stigli smo uveče.

Povratak kući

Na putu do kuće iskrsli su drugi problemi jer se autobus pokvario. Na kraju smo uspeli da se prevezemo u prikolici kamiona koja je bila prepuna ljudi. To je bila prilika da propovedamo drugim putnicima koji su se pitali zašto smo išli u ta sela. Iako su tamošnji ljudi stidljivi po prirodi, u suštini su veoma srdačni i prijateljski nastrojeni.

Nakon devet sati vožnje u prikolici kamiona, stigli smo kući — mokri i smrznuti. Ipak, to putovanje nije bilo uzaludno. Usput smo se dogovorili da proučavamo Bibliju s jednom ženom koja živi u gradu.

Zaista je bilo divno propovedati dobru vest ljudima u tom udaljenom području. Propovedali smo u četiri sela i u mnogim seocima. U mislima su nam bile sledeće reči: „Kako su divne na gorama noge onoga koji donosi dobru vest, koji objavljuje mir, koji donosi dobru vest o nečem boljem, koji objavljuje spasenje“ (Isa. 52:7; Rimlj. 10:15).

[Slika na 17. strani]

Spremni da propovedaju dobru vest