Veoma važan susret

OČEKUJE me jedan veoma važan susret. Objasniću vam kako i kada sam ja, mlada majka iz Španije, zakazala taj susret.

Odrasla sam u porodici u kojoj nije bilo mira i sloge. Kada je moj mlađi četvorogodišnji brat tragično nastradao u jednoj nesreći, porodica je bila skrhana bolom. Osim toga, loše navike mog oca otežavale su majci da pronađe radost u braku. Ali to je nije sprečilo da brata i mene pouči moralnim vrednostima.

Kasnije se moj brat oženio, a ja sam se udala. Nedugo posle toga, otkriveno je da majka ima rak, od kog je nakon izvesnog vremena i umrla. Ali, pre nego što je umrla, ostavila nam je nešto veoma dragoceno.

Jedna njena poznanica razgovarala je s njom o biblijskoj nadi u uskrsenje i majka se složila s tim da proučava Bibliju. Pred kraj života, biblijska poruka pomogla joj je da pronađe smisao života i sreću.

Kada smo videli kako je biblijska poruka pozitivno uticala na nju, brat i ja smo počeli da proučavamo Božju Reč. Krstila sam se kao Jehovin svedok mesec dana pre nego što sam rodila drugo dete, prelepu devojčicu kojoj sam dala ime Lusija.

Krštenje je bilo veoma važan događaj za mene iz dva razloga. Kao prvo, sada sam pripadala Jehovi i posvetila sam mu život kako bih mu večno služila. Kao drugo, svoju veru sam mogla preneti voljenom sinu i ćerki.

Međutim, drugi razlog za sreću nije dugo potrajao. Kada je Lusija imala četiri godine, osetila je jake bolove u stomaku. Nakon nekoliko pregleda, radiolog je utvrdio da na jetri ima tumor veličine pomorandže. Lekar je objasnio da Lusija ima neuroblastom, to jest maligni tumor koji brzo napreduje. Tako je počela njena sedmogodišnja borba s rakom, koja je podrazumevala duge boravke u bolnici.

Samopožrtvovanost

Tokom tih teških godina, Lusija me je često hrabrila toplim zagrljajima i poljupcima koji su bili kao melem na ranu. Način na koji se borila s bolešću ostavio je snažan utisak na bolničko osoblje. Uvek je bila spremna da pomogne medicinskim sestrama, na primer da podele jogurt, sok i ostalo deci koja su ležala u drugim bolničkim sobama. Sestre su joj čak dale beli mantil i identifikacioni bedž na kom je pisalo „pomoćna bolničarka“.

„Lusija je osvojila moje srce“, priseća se jedna bolničarka. „Ona je bila jedno živo, maštovito dete i volela je da crta. Bila je otvorena i zrela, veoma zrela.“

Lusija je crpela snagu i spokojstvo iz Božje Reči (Jevr. 4:12). Bila je uverena u biblijsko obećanje da u novom svetu „smrti više neće biti, ni tuge, ni jauka, ni bola više neće biti“ (Otkr. 21:4). Pokazala je zainteresovanost za druge ljude i koristila je svaku priliku da im prenese biblijsku poruku. Njena čvrsta nada u uskrsenje pomogla joj je da ostane spokojna i vedra uprkos malim šansama za ozdravljenje (Isa. 25:8). Zadržala je  takav stav sve do dana kada joj je bolest uzela život.

Tog dana sam zakazala jedan veoma važan susret. Lusija je jedva mogla da otvori oči. Otac ju je držao za jednu a ja za drugu ruku. „Ne brini, neću te napustiti“, šaputala sam joj. „Samo diši polako. Kada se probudiš, biće ti dobro. Ništa te neće boleti, a ja ću biti pored tebe.“

Sada mi je važno da se držim tog dogovora. Znam da mi neće biti lako dok čekam taj trenutak. Ali isto tako znam da ću, ako se strpljivo uzdam u Jehovu i ostanem besprekorna, biti pored nje kada ona uskrsne.

Nasleđe koje nam je Lusija ostavila

Lusijina hrabrost, kao i divna podrška braće iz skupštine, ostavili su dubok utisak na mog muža, koji nije bio Jehovin svedok. Onog dana kada je Lusija umrla, rekao mi je da mora da se preispita. Nekoliko sedmica kasnije, pitao je jednog starešinu iz skupštine da proučava Bibliju s njim. Ubrzo je počeo da prisustvuje svim sastancima. Uz Jehovinu pomoć prestao je da puši, što ranije nije uspevao.

Iako je tuga koju osećam zbog gubitka Lusije još uvek prisutna, zahvalna sam Jehovi za nasleđe koje nam je ostavila. Moj muž i ja pronalazimo utehu u divnoj nadi u uskrsenje, zamišljajući vreme kada ćemo je ponovo videti — njene žive, okrugle oči i nasmejane obraze s jamicama.

Taj tragičan događaj snažno je uticao i na jednu našu komšinicu. Jednog kišnog subotnjeg jutra, ta žena čiji je sin išao u istu školu gde i Lusija došla je u naš dom. Njen drugi sin je umro od iste bolesti kada je imao 11 godina. Kada je čula šta se dogodilo s Lusijom, raspitala se gde živimo i posetila nas je. Želela je da zna kako se borim s tim gubitkom i predložila je da osnujemo udruženje kako bismo tešile druge majke koje su doživele nešto slično.

Objasnila sam joj da sam u biblijskim obećanjima pronašla pravu utehu, koja je daleko jača od bilo koje utehe koju mogu pružiti ljudi. Oči su joj zasjale dok sam čitala Isusove reči iz Jovana 5:28, 29. Počela je da proučava Bibliju i ubrzo je osećala „Božji mir koji prevazilazi svaki um“ (Fil. 4:7). Kada zajedno proučavamo Bibliju, često zastanemo i zamišljamo kako u novom svetu dočekujemo našu voljenu decu.

Zaista, iako je kratko živela, Lusija nam je ostavila trajno nasleđe. Zahvaljujući njenoj veri, naša porodica sada ujedinjeno služi Bogu a ja sam još odlučnija da ostanem postojana u veri. Sigurna sam da sve nas, koji se nadamo da ćemo videti svoje voljene kada uskrsnu, očekuje jedan veoma važan susret.

[Slika na 20. strani]

Lusijin crtež raja