’Trudimo se da unapređujemo mir‘

TEK asfaltiran put izgleda čvrsto i otporno na oštećenja. Međutim, s vremenom se na njemu mogu pojaviti pukotine i rupe. Da bi se put očuvao i bio i dalje bezbedan, neophodne su popravke.

Na sličan način, i naši odnosi s drugima mogu povremeno postati zategnuti ili čak pući. Apostol Pavle je bio svestan toga da su postojala različita mišljenja među hrišćanima u Rimu. On ih je savetovao: „Trudimo [se] da unapređujemo mir i da se međusobno izgrađujemo“ (Rimlj. 14:13, 19). Zašto je neophodno da se „trudimo da unapređujemo mir“? Kako to možemo odvažno i uspešno činiti?

Zašto unapređivati mir?

Ako se ništa ne preduzme, od malih pukotina na putu mogu nastati opasne rupe. Isto tako, ukoliko se lične nesuglasice ne rešavaju, to može voditi do katastrofalnih posledica. Apostol Jovan je napisao: „Ako neko kaže: ’Ja volim Boga‘, a mrzi svog brata, lažljivac je. Jer ko ne voli svog brata, koga vidi, ne može voleti Boga, koga ne vidi“ (1. Jov. 4:20). Nerešena lična razmirica s vremenom može dovesti do toga da hrišćanin omrzne svog brata.

Isus Hrist je pokazao da je naša služba neprihvatljiva Jehovi ukoliko nismo u miru s drugima. On je savetovao svoje učenike: „Ako, dakle, doneseš svoj dar na oltar i tamo se setiš da tvoj brat ima nešto protiv tebe, ostavi svoj dar tamo pred oltarom, pa idi i prvo se pomiri sa svojim bratom, a onda se vrati i prinesi svoj dar“ (Mat. 5:23, 24). Prema tome, glavni razlog zbog kog unapređujemo mir jeste naša želja da ugodimo Jehovi Bogu. *

Jedna situacija u skupštini u Filipima otkriva drugi razlog zašto treba da unapređujemo mir. Premda se ne kaže šta se tačno dogodilo, između dve hrišćanke, Evodije i Sintihije, postojao je problem koji je ugrožavao mir cele skupštine (Fil. 4:2, 3). Nerešene lične razmirice mogu ubrzo postati poznate i  drugima. Želja da sačuvamo ljubav i jedinstvo unutar skupštine pokreće nas da težimo za mirom sa suhrišćanima.

„Srećni su mirotvorci“, rekao je Isus (Mat. 5:9). Unapređivanje mira donosi radost i zadovoljstvo. Štaviše, mir doprinosi dobrom zdravlju jer „mirno srce život je telu“ (Posl. 14:30). S druge strane, ozlojeđenost može štetno uticati na naše zdravlje.

Iako se većina hrišćana slaže da je neophodno unapređivati mir, možda se pitaš kako treba rešavati lične razmirice. U tome nam mogu pomoći biblijska načela koja ćemo osmotriti.

Blagost obnavlja mir

Manje pukotine na putu obično se mogu popraviti tako što se oštećeni deo pokrije dodatnim slojem asfalta. Da li i mi možemo oprostiti i pokriti manje propuste svoje braće? Takav pristup će verovatno izgladiti većinu ličnih razmirica, kao što je i apostol Petar zapisao: „Ljubav pokriva mnoštvo greha“ (1. Petr. 4:8).

Međutim, ponekad problem izgleda toliko ozbiljno da jednostavno ne možemo preći preko njega. Pogledajmo šta se dogodilo Izraelcima ubrzo nakon što su zauzeli Obećanu zemlju. Pre nego što su „Ruvimovi sinovi i Gadovi sinovi i polovina Manasijinog plemena“ prešli reku Jordan, podigli su „oltar koji je bio velik i veoma uočljiv“. Druga izraelska plemena su mislila da je oltar podignut radi idolopokloničkog obožavanja i nisu mogla to da tolerišu. Spremala su se da pođu u rat protiv njih (Is. Nav. 22:9-12).

Neki pripadnici plemena sa zapadne strane Jordana verovatno su smatrali da postoji dovoljno dokaza da su dva i po plemena počinila greh i da bi, ako ih iznenada napadnu, imali minimalne gubitke u svojim redovima. Međutim, nisu reagovali prenagljeno već su najpre poslali izaslanike da razgovaraju o problemu sa svojom braćom. Oni su ih pitali: „Zašto ste neverni Izraelovom Bogu i zašto ste se danas odvratili od Jehove?“ Plemena koja su podigla oltar zapravo nisu bila neverna Jehovi. Ali kako će reagovati na takvu optužbu? Da li će uzvratiti grubim rečima ili će odbiti da razgovaraju sa tužiteljima? Ta optužena plemena su blago odgovorila i objasnila da ih je u tom postupku vodila želja da služe Jehovi. Blag odgovor je sačuvao njihov odnos s Bogom i živote ljudi. Zahvaljujući blagosti problem je rešen i obnovljen je mir (Is. Nav. 22:13-34).

Pre nego što su preduzeli ozbiljnu akciju, ostali Izraelci su mudro postupili tako što su razgovarali o problemu  s Ruvimovim, Gadovim i polovinom Manasijinog plemena. „Nemoj se brzo vređati“, kaže Božja Reč, „jer uvredljivost počiva u nedrima bezumnih“ (Prop. 7:9). Sveto pismo nas podstiče da ozbiljne lične nesuglasice rešavamo putem smirenog i otvorenog razgovora. Možemo li očekivati Jehovin blagoslov ukoliko gajimo ozlojeđenost i izbegavamo osobu koja nas je povredila?

S druge strane, kako ćemo reagovati ako nam neki suhrišćanin priđe da razgovara jer smatra da smo ga nečim povredili ili nas čak neosnovano optužuje? „Blag odgovor smiruje gnev“, kaže Biblija (Posl. 15:1). Optužena izraelska plemena su blago ali jasno iznela razlog za svoj postupak, čime su smirila napetost prilikom susreta koji je bez sumnje bio prožet snažnim emocijama. Bilo da mi povedemo razgovor o problemu ili nam neki brat priđe s tom namerom, treba da se pitamo: ’Koje će reči, ton glasa i ponašanje najviše doprineti miru?‘

Mudro biraj reči

Jehova je svestan naše potrebe da govorimo o onome što nas pogađa. Međutim, ukoliko propustimo da rešimo neku nesuglasicu, verovatno ćemo želeti da se poverimo nekome. Ako smo duže vreme ozlojeđeni, lako možemo početi da kritikujemo druge. U Poslovicama 11:11 se o nemudrim rečima kaže sledeće: „Ustima zlih razara se [grad].“ Na sličan način bi nesmotrene reči o nekom suhrišćaninu mogle narušiti mir u skupštini.

Međutim, unapređivanje mira ne znači da ne treba uopšte da razgovaramo o našoj braći i sestrama. Apostol Pavle je savetovao suvernike: „Nikakva ružna reč da ne izlazi iz vaših usta.“ Ali je zatim dodao: ’[Govorite] samo ono što je dobro, da prema potrebi izgrađuje druge i da bude na korist onima koji slušaju... budite dobri jedni prema drugima, samilosni, spremno opraštajući jedni drugima‘ (Ef. 4:29-32). Kada bi ti prišao brat kog je povredilo nešto što si rekao ili uradio, zar ti ne bi bilo lakše da se izviniš i ponovo izgradiš mir ako znaš da je on ranije pred drugima govorio dobro o tebi? Ukoliko smo poznati po tome da govorimo dobro o suvernicima, biće nam lakše da obnovimo mir kada se pojave nesuglasice.

Služimo Bogu „rame uz rame“

Usled nesavršenosti, naginjemo ka tome da izbegavamo one koji su nas povredili i da se osamljujemo. Ali, to nije mudro (Posl. 18:1). Kao ujedinjen narod koji priziva Jehovino ime, odlučni smo da mu ’služimo rame uz rame‘ (Sof. 3:9).

Neprikladan govor ili ponašanje drugih nikada ne treba da oslabe našu revnost u svetoj službi Jehovi. Samo nekoliko dana pre nego što je Isusova žrtva zamenila prinose u hramu i kratko nakon što je oštro prekorio pismoznalce, Isus je zapazio siromašnu udovicu kako u hramsku kasicu za priloge ubacuje „sve što je imala za život“. Budući da je znao da će Jehova uskoro odbaciti taj hram, da li je pokušao da je spreči? Baš suprotno, on je pohvalno govorio o njenom postupku kojim je verno podržala Jehovinu skupštinu u to vreme (Luka 21:1-4). Bez obzira na nepravedna dela drugih, ona je i dalje imala obavezu da podupire obožavanje Jehove.

Iako možda mislimo da je neki suhrišćanin postupio neprimereno ili čak nepravedno, kako ćemo reagovati? Da li ćemo dozvoliti da to utiče na našu službu Jehovi celom dušom? Ili ćemo odvažno rešiti svaku ličnu nesuglasicu kako bismo sačuvali dragoceni mir u Božjoj današnjoj skupštini?

U Svetom pismu smo podstaknuti: „Ako je moguće, koliko od vas zavisi, budite u miru sa svim ljudima“ (Rimlj. 12:18). Budimo odlučni da to činimo i tako ostanemo na putu koji vodi u život.

[Fusnota]

[Slika na 17. strani]

Trebalo je da Evodija i Sintihija unapređuju mir

[Slika na 18. strani]

Koje će reči, ton glasa i ponašanje najviše doprineti miru?