„To je put, idite njim“

Priča o Emiliji Peterson

Ispričala Rut Papas

MOJA majka, Emilija Peterson, rođena je 1878. Iako je bila nastavnica, ono što je ona zaista želela bilo je da svoj život posveti pomaganju ljudima da se približe Bogu. Dokaz te želje bio je veliki kofer koji se nalazio u našem domu u malenom gradu Džasperu u Minesoti (SAD). Ona ga je nabavila da bi u njemu ponela svoje stvari u Kinu, gde je želela da služi kao misionar. Međutim, kad je njena majka umrla, morala je da odustane od svojih planova i ostane kod kuće kako bi brinula o mlađem bratu i sestrama. Godine 1907. udala se za Teodora Holina. Ja sam se rodila 2. decembra 1925, kao najmlađe od sedmoro dece.

Majka je iskreno tražila odgovore na neka biblijska pitanja. Jedno od njih bilo je u vezi sa učenjem da je pakao mesto vatrenih muka za zle. Pitala je sveštenika luteranske crkve koji je bio u poseti gde u Bibliji može naći potvrdu za to. On je rekao da nije važno šta Biblija kaže — učenje o paklu treba da se naučava.

Njena duhovna glad je zadovoljena

Nedugo nakon 1900. godine, majčina sestra Ema preselila se u Nortfild u Minesoti da bi studirala muziku. Stanovala je u domu svog nastavnika Milijusa Kristijansona, čija je žena bila Istraživač Biblije, kako su se Jehovini svedoci tada zvali. Ema je spomenula da ima sestru koja je pobožna i čita Bibliju. Nedugo posle toga, gospođa Kristijanson je napisala majci pismo sa odgovorima na njena biblijska pitanja.

Jednog dana je Lora Othaut, koja je bila Istraživač Biblije, došla vozom iz Sijuks Folsa iz Južne Dakote kako bi propovedala u Džasperu. Mama je proučavala biblijsku literaturu koju je dobila, i 1915. počela je drugima da propoveda i deli literaturu koju joj je Lora donosila.

Godine 1916, mama je čula da će Čarls Tejz Rasel biti na kongresu u Sijuks Sitiju u Ajovi. Želela je da prisustvuje. Tada je imala petoro dece, a najmlađi, Marvin, imao je samo pet meseci. Pa ipak, zajedno sa svom decom sela je na voz i krenula na put od nekih 160 kilometara do Sijuks Sitija da bi prisustvovala kongresu. Tamo je čula govore brata Rasela, videla „Foto-dramu stvaranja“ i krstila se. Po povratku kući, napisala je članak o kongresu koji je objavljen u časopisu Jasper Journal.

Godine 1922, mama je bila među nekih 18 000 prisutnih na kongresu u Sidar Pointu u Ohaju. Nakon tog kongresa nikad nije prestala da objavljuje Božje Kraljevstvo. Štaviše, ona nas je podsticala da sledimo savet: „To je put, idite njim“ (Isa. 30:21).

 Rezultati službe propovedanja

Početkom 1920-ih, moji roditelji su se preselili u jednu kuću u predgrađu Džaspera. Tata je imao uspešan posao i veliku porodicu o kojoj je brinuo. On nije proučavao Bibliju koliko i mama, ali je svim srcem podupirao delo propovedanja i rado primao u naš dom putujuće nadglednike, koji su tada bili poznati kao pilgrimi. Kada bi neko od njih držao govor u našem domu, znalo je da bude prisutno i do stotinu ljudi, tako da su dnevni boravak, trpezarija i spavaća soba bili krcati.

Kada sam imala oko sedam godina, moja tetka Leti je telefonirala i rekla da njene komšije, Ed Larson i njegova žena, žele da proučavaju Bibliju. Oni su brzo prihvatili biblijsku istinu i kasnije pozvali drugu komšinicu, Martu van Dalen, majku osmoro dece, da im se pridruži u proučavanju. Marta i cela njena porodica takođe su postali Istraživači Biblije. *

Otprilike u isto vreme, Gordon Kamerud, mladić koji je živeo nekoliko kilometara od nas, počeo je da radi s tatom. Gordona su upozorili: „Čuvaj se šefovih ćerki. One pripadaju nekoj čudnoj religiji.“ Međutim, on je počeo da proučava Bibliju i ubrzo se uverio da je pronašao istinu. Krstio se tri meseca kasnije. Njegovi roditelji su mu se pridružili i naše porodice — Holin, Kamerud i Van Dalen — postale su veoma bliske.

Kongresi su nas jačali

Mama je bila toliko ohrabrena na kongresu u Sidar Pointu da više nikad nije želela da propusti nijedan kongres. Tako su moje prve uspomene vezane za duga putovanja na te skupove. Posebno je bio značajan kongres u Kolumbusu u Ohaju 1931, jer je tada usvojen naziv Jehovini svedoci (Isa. 43:10-12). Takođe se dobro sećam kongresa u Vašingtonu 1935, kada je u čuvenom govoru identifikovano „veliko mnoštvo“ spomenuto u Otkrivenju (Otkr. 7:9). Moje sestre Lilijan i Junis bile su među više od 800 onih koji su se krstili.

Naša porodica je prisustvovala kongresima u Kolumbusu u Ohaju 1937, zatim u Sijetlu u državi Vašington 1938. i u Njujorku 1939. Zajedno s nama išle su i porodice Van Dalen i Kamerud, kao i drugi, a na putu do kongresa noćili smo pod šatorima. Junis se 1940. udala za Lea van Dalena i oni su postali pioniri. Iste godine, Lilijan se udala za Gordona Kameruda i oni su takođe postali pioniri.

Kongres koji je 1941. održan u Sent Luisu u Misuriju bio je poseban. Tada je na hiljade mladih dobilo knjigu Deca. Taj  kongres je za mene bio prekretnica. Ubrzo nakon toga, 1. septembra 1941, zajedno s mojim bratom Marvinom i njegovom ženom Džojs, postala sam pionir. Imala sam 15 godina.

Pošto su se kongresi često održavali u vreme žetve, u našoj seoskoj sredini braći nije bilo lako da prisustvuju. Zato smo nakon kongresa u dvorištu iza kuće održavali ponavljanje kongresnog programa kako bismo pomogli onima koji nisu mogli da dođu. To su bila radosna okupljanja.

Galad i strana dodela

U februaru 1943. osnovana je škola Galad kako bi se pioniri osposobili za misionarsku službu. Prvi razred je pohađalo šest članova porodice Van Dalen — braća Emil, Artur, Homer i Leo, njihov rođak Donald i Leova žena, moja sestra Junis. Pozdravili smo se s njima, a osećanja su nam bila pomešana, jer nismo znali kada ćemo ih ponovo videti. Nakon što su diplomirali, svi su poslati u Portoriko, gde je u to vreme bilo svega desetak Svedoka.

Godinu dana kasnije, Lilijan i Gordon, kao i Marvin i Džojs, pohađali su treći razred Galada. I oni su poslati u Portoriko. Zatim sam i ja, u septembru 1944. kada sam imala 18 godina, pohađala četvrti razred Galada. Nakon što sam diplomirala februara 1945, pridružila sam se svom bratu i sestrama u Portoriku. Očekivao me je jedan nov, zanimljiv svet! Iako je učenje španskog bio izazov, ubrzo su neki od nas vodili više od 20 biblijskih studija. Jehova je blagoslovio naš trud. Danas u Portoriku ima oko 25 000 Svedoka!

Tragični događaji u našoj porodici

Leo i Junis su ostali u Portoriku i nakon što se 1950. rodio njihov sin Mark. Dve godine kasnije planirali su da godišnji odmor provedu kod kuće i posete rodbinu. Krenuli su avionom 11. aprila. Na nesreću, odmah nakon što su uzleteli, avion se srušio u okean. Leo i Junis su poginuli. Dvogodišnji Mark je pronađen kako pluta na vodi. Neko od preživelih ga je ubacio u čamac za spasavanje, dato mu je veštačko disanje i tako je preživeo. *

Pet godina kasnije, 7. marta 1957, mama i tata su išli u Dvoranu Kraljevstva i iznenada im je pukla guma na autu. Dok je tata menjao gumu pored puta, udario ga je automobil koji je prolazio i on je izdahnuo na licu mesta. Na pogrebnom govoru bilo je prisutno oko 600 ljudi i tada je dato dobro svedočanstvo u našem mestu gde je otac bio veoma cenjen.

Nove dodele

Neposredno pre očeve smrti, dobila sam dodelu da služim u Argentini. U avgustu 1957. doputovala sam u grad Mendozu koji se nalazi u podnožju Anda. Godine 1958, Džordž Papas, diplomac 30. razreda Galada, poslat je u Argentinu. Postali smo dobri prijatelji i venčali smo se aprila 1960. Mama je umrla godinu dana kasnije u svojoj 83. godini. Verno je hodila putem istine i mnogima je pomogla da učine to isto.

 Džordž i ja smo narednih deset godina služili zajedno s drugim misionarima u raznim misionarskim domovima. Zatim smo sedam godina proveli u putujućem delu. Godine 1975. vratili smo se u Sjedinjene Države da bismo brinuli o članovima porodice koji su bili bolesni. Moj muž je 1980. pozvan da služi kao pokrajinski nadglednik na španskom govornom području. U Sjedinjenim Država je tada bilo oko 600 španskih skupština. Tokom 26 godina posetili smo mnoge od tih skupština i videli kako je njihov broj narastao na preko 3 000.

Oni su ’išli tim putem‘

Mama je imala tu radost da vidi mlađe članove svoje porodice kako stupaju u punovremenu službu. Na primer, Kerol, ćerka moje najstarije sestre Ester, počela je s pionirskom službom 1953. Udala se za Denisa Trambora i oni su u punovremenoj službi do dan-danas. Njena druga ćerka, Lois, udala se za Vendela Džensena. Oni su pohađali 41. razred Galada i služili 15 godina kao misionari u Nigeriji. Mark, čiji su roditelji stradali u avionskoj nesreći, odrastao je kao usvojeno dete u porodici Leove sestre Rut le Lond i njenog supruga Kertisa. Mark i njegova žena Lavon godinama su bili pioniri i izveli su četvoro dece na „put“ (Isa. 30:21).

Orlen, jedini koji je još živ od moje braće i sestara, sada ima preko 90 godina. On i dan-danas verno služi Jehovi. Džordž i ja i dalje radosno učestvujemo u punovremenoj službi.

Nasleđe koje je mama ostavila

Od mame mi je ostalo nešto veoma vredno — njen pisaći sto. To je bio svadbeni poklon koji je dobila od mog oca. U jednoj od fioka nalazi se stari album sa pismima i objavljenim novinskim člancima koje je napisala i tako dala dobro svedočanstvo o Kraljevstvu. Neki od njih datiraju s početka 20. veka. U stolu se takođe nalaze dragocena pisma njene dece koja su bila misionari. Uživam da ih uvek iznova čitam! A pisma koja je ona nama slala uvek su bila ohrabrujuća, prepuna pozitivnih misli. Mama nikada nije ostvarila svoju želju da postane misionar. Međutim, njeno oduševljenje za misionarsku službu podstaklo je srca drugih generacija nakon nje. Kako se samo radujem danu kada će naša velika porodica ponovo biti zajedno s mamom i tatom u Raju na zemlji! (Otkr. 21:3, 4).

[Fusnote]

[Slika na 17. strani]

Emilija Peterson

[Slika na 18. strani]

1916: Mama, tata (drži Marvina); dole, sleva nadesno: Orlen, Ester, Lilijan i Mildred

[Slika na 19. strani]

Leo i Junis, kratko pre svoje smrti

[Slika na 20. strani]

1950: Sleva nadesno, gore: Ester, Mildred, Lilijan, Junis, Rut; dole: Orlen, mama, tata i Marvin

[Slika na 20. strani]

Džordž i Rut Papas u putujućoj službi, 2001.