Hrišćanske sahrane dostojanstvene, dolične, u skladu s Božjim načelima

SVUDA unaokolo čuju se jecaji i jauci. Odeveni u crninu, ožalošćeni rođaci i prijatelji nariču, čak se bacaju na zemlju. Na drugom mestu, ljudi sede za stolom punim hrane i pića, glasno se smeju i veselo razgovaraju. Neki od njih su se čak napili. Povodom čega su se okupili? U nekim delovima sveta, tako izgledaju sahrane na kojima se okuplja veliki broj ljudi da bi se oprostili od pokojnika.

Mnogi Jehovini svedoci žive u sredinama gde vladaju veliko sujeverje i strah od mrtvih. Milioni ljudi veruju da čovek posle smrti postaje duh koji može da pomogne ili pak naudi živima. To verovanje se ogleda u brojnim pogrebnim običajima. Naravno, sasvim je prirodno oplakivati nečiju smrt. Bilo je prilika kada su Isus i njegovi učenici žalili zbog smrti dragih osoba (Jov. 11:33-35, 38; Dela 8:2; 9:39). Pa ipak, za razliku od mnogih u to vreme, oni nikad nisu otišli u krajnost dok su izražavali svoju tugu (Luka 23:27, 28; 1. Sol. 4:13). Zbog čega? Jedan od razloga je to što su znali istinu o smrti.

Biblija jasno kaže: „Živi su svesni toga da će umreti, a mrtvi nisu svesni ničega... I ljubavi njihove i mržnje njihove i ljubomore njihove nestalo je... nema ni rada, ni razmišljanja, ni znanja, ni mudrosti u grobu u koji ideš“ (Prop. 9:5, 6, 10). Ovi nadahnuti biblijski stihovi pokazuju da se mrtvi nalaze u stanju bez svesti. Oni ne mogu da razmišljaju i osećaju, kao ni da razgovaraju s nekim ili išta razumeju. Kako poznavanje te važne biblijske istine treba da utiče na organizovanje i održavanje hrišćanskih sahrana?

„Ne dotičite više ništa nečisto“

Bez obzira na etničko ili kulturno poreklo, Jehovini svedoci odlučno izbegavaju sve običaje koji su povezani s verovanjem da su mrtvi svesni i da mogu uticati na žive. Neki od njih su bdenje pored odra, priređivanje gozbe posle sahrane, parastosi, iznošenje hrane i pića na groblje, paljenje sveće za pokoj duše i nošenje crnine. Sve su to nečisti običaji koje Bog ne odobrava jer su povezani s nebiblijskim, demonskim učenjem da duša ili duh ne umire (Jezek. 18:4). Pravi hrišćani ’ne mogu jesti sa „stola Jehovinog“ i sa stola demonskog‘, pa se zbog toga ne drže tih običaja (1. Kor. 10:21). Oni su poslušni zapovesti: „Odvojte se... i ne dotičite više ništa nečisto“ (2. Kor. 6:17). Međutim, nije uvek lako držati se takvog stava.

U mnogim delovima sveta vlada verovanje da će se umrli naljutiti ako se na njegovoj sahrani ne poštuju određeni običaji. Propust da se to učini ljudi smatraju ozbiljnom uvredom koja može doneti prokletstvo i nesreću celoj zajednici. Zbog odbijanja da učestvuju u nebiblijskim pogrebnim obredima, mnogi Jehovini svedoci su bili kritikovani i izvrgnuti ruglu, a njihove komšije i rođaci su ih odbacili. Neki su bili optuženi da su nedruštveni i da nemaju poštovanja prema umrlima. Dešavalo se i da oni koji ne dele njihova verovanja  silom preuzmu organizovanje sahrane nekog hrišćanina. S obzirom na to, kako možemo izbeći sukob sa osobama koje po svaku cenu insistiraju na pogrebnim obredima koje Bog ne odobrava? Što je još važnije, kako možemo sprečiti da se uprljamo nečistim običajima i postupcima koji mogu narušiti naš odnos s Jehovom?

Jasno iznesi svoj stav

U nekim delovima sveta, obično se uža porodica i najbliži rođaci dogovaraju o pojedinostima oko sahrane. Prema tome, verni hrišćanin koji je član najuže porodice preminulog mora jasno reći da će sahranu organizovati Jehovini svedoci, u skladu s biblijskim načelima (2. Kor. 6:14-16). Ono što se događa na hrišćanskoj sahrani ne sme da uznemiri savest suvernika niti da spotakne druge koji su upoznati s našim verovanjima i učenjima o smrti.

Kada je neko ko predstavlja hrišćansku skupštinu zamoljen da organizuje sahranu, starešine mogu dati korisne predloge i ukazati na biblijska načela, kako bi se sve obavilo u skladu sa smernicama iz Božje Reči. Ukoliko osobe koje ne služe Jehovi žele da nametnu nečiste običaje, ne treba se pokolebati već im odlučno objasniti naš hrišćanski stav, pokazujući pri tom ljubaznost i poštovanje (1. Petr. 3:15). Ali šta ako rođaci koji nisu u veri uporno zahtevaju da se na sahrani sprovode nebiblijski obredi? U tom slučaju članovi porodice koji su Svedoci mogu odlučiti da ne učestvuju u pripremama za takvu sahranu (1. Kor. 10:20). Ukoliko dođe do toga, u Dvorani Kraljevstva ili na drugom prikladnom mestu može se održati jednostavan pogrebni govor da bi se onima koji iskreno žale zbog gubitka voljene osobe pružila ’uteha iz Pisama‘ (Rimlj. 15:4). Iako se taj govor ne održava pored odra preminulog, tako nešto je sasvim prihvatljivo i ne narušava dostojanstvo prilike (P. zak. 34:5, 6, 8). Bezobzirno mešanje onih koji ne služe Jehovi može dodatno otežati situaciju i još više ražalostiti porodicu. Uprkos tome, možemo naći utehu u saznanju da našu odlučnost da činimo ono što je ispravno zapaža Bog, koji nam može dati ’izuzetnu snagu‘ (2. Kor. 4:7).

Sastavi pisani dokument

Kada osoba unapred napiše kako želi da se obavi njena sahrana, mnogo je lakše dogovoriti se sa članovima porodice koji nisu Svedoci, pošto će oni najverovatnije poštovati želje pokojnika. Među važne pojedinosti koje treba navesti spada i to kako sahrana treba da izgleda, gde da se obavi i ko treba da ima glavnu reč prilikom njenog organizovanja i održavanja (Post. 50:5). Najbolje je  sastaviti dokument i potpisati ga u prisustvu svedoka. Oni koji prave planove za budućnost uzimajući u obzir razborita i mudra biblijska načela, znaju da ne moraju čekati da ostare ili obole od neizlečive bolesti da bi preduzeli taj korak (Posl. 22:3; Prop. 9:12).

Nekima je neprijatno da uključe takva uputstva u pisani dokument. Međutim, taj postupak je dokaz hrišćanske zrelosti, kao i ljubavi i brige za druge (Fil. 2:4). Mnogo je bolje lično se pobrinuti za te stvari nego ostaviti njihovo rešavanje ožalošćenim članovima porodice na koje drugi mogu vršiti pritisak da prihvate nečiste običaje kojih se pokojnik nije držao niti ih je odobravao.

Jednostavno i bez preterivanja

U mnogim zemljama, većina ljudi smatra da sahrana mora biti velika i ostaviti utisak na druge da bi se videlo koliko je porodica poštovala pokojnika. Drugima su sahrane prilika da istaknu svoj imetak i položaj u društvu (1. Jov. 2:16). U pripremu svega što smatraju potrebnim za jednu „primerenu“ sahranu ulaže se mnogo vremena, truda i sredstava. Da bi došao što veći broj ljudi, na više mesta se stavljaju umrlice sa slikom preminulog i obaveštenjem o tome kada i gde će se obaviti sahrana. U nekim delovima sveta ožalošćeni članovi porodice i prijatelji čak nose majice sa likom pokojnika. Neki kupuju skupocene bogato ukrašene sanduke kako bi zadivili posmatrače. U jednoj afričkoj zemlji se čak mogu naručiti sanduci u obliku automobila, aviona, broda i drugih predmeta čija je svrha razmetanje bogatstvom, ugledom i luksuzom. Ponegde je običaj da se telo izvadi iz sanduka i stavi na posebno ukrašen krevet. Žena koja je umrla može biti obučena u belu venčanicu, našminkana i ukrašena s mnogo nakita i perli. Da li bi bilo na mestu da iko od Božjih slugu učestvuje u takvim običajima?

Zreli hrišćani uviđaju koliko je mudro izbegavati krajnosti kojima teže ljudi koji niti poznaju Božja načela niti mare za njih. Svesni smo toga da neskromni, nebiblijski običaji i postupci ’ne potiču od Oca, već potiču od  sveta koji prolazi‘ (1. Jov. 2:15-17). Moramo biti veoma oprezni kako nas taj nehrišćanski duh ne bi zahvatio i naveo da se nadmećemo s drugima nastojeći da ih nadmašimo (Gal. 5:26). Kao što iskustvo pokazuje, u područjima gde je strah od mrtvih važan deo kulture i društvenog života sahrane su obično velike i teško ih je nadgledati, pa stoga lako mogu izmaći kontroli. Veličanje umrlih može podstaći one koji ne služe Jehovi na nečiste postupke. Na takvim sahranama neki mogu naricati i jaukati iz sveg glasa, uvek iznova grliti telo umrlog, obraćati mu se kao da je živ i stavljati na njega novac i druge predmete. Ako bi se tako nešto desilo na hrišćanskom pogrebu, bila bi nanesena velika sramota Jehovinom imenu i njegovom narodu (1. Petr. 1:14-16).

Poznavanje istine o stanju mrtvih treba da nam ulije odvažnost da u potpunosti izbegavamo svetovne stavove prilikom sahrana (Ef. 4:17-19). Premda je Isus bio najveći i najvažniji čovek koji je ikada živeo, bio je sahranjen bez pompe i posebnih ceremonija (Jov. 19:40-42). Oni koji imaju „Hristov um“ smatraju takvu sahranu dostojanstvenom (1. Kor. 2:16). Hrišćanske sahrane treba da budu jednostavne i dolične, jer je to najbolji način da se izbegnu nebiblijski postupci i običaji, i ujedno sačuva mirna atmosfera koja je dostojanstvena, primerena i dolikuje onima koji vole Boga.

Posle sahrane

U nekim krajevima je običaj da se nakon pogreba rođaci, prijatelji i drugi pozovu u kuću pokojnika na gozbu, tokom koje ponegde svira glasna muzika. Na takvim okupljanjima često dolazi do neumerenosti, opijanja i nepristojnog ponašanja. Neki tvrde da te gozbe pomažu da se odagna tuga koju donosi smrt. Drugi smatraju da je to samo deo njihove kulture. Međutim, mnogi veruju da je takva razuzdanost neophodan deo obreda koji se mora obaviti da bi se ukazala čast umrlom i pomoglo da se njegova duša pridruži svojim precima.

Pravi hrišćani uviđaju koliko su mudre reči: „Teskoba je bolja od smeha, jer od zabrinutog lica srce postaje bolje“ (Prop. 7:3). Osim toga, oni znaju koliko je korisno razmišljati o prolaznosti života i nadi u uskrsenje. Za one koji imaju dobar odnos s Jehovom, ’bolji je dan smrti nego dan rođenja‘ (Prop. 7:1). Prema tome, budući da su gozbe posle sahrane povezane sa spiritističkim verovanjima i nepristojnim ponašanjem, krajnje je neprimereno da pravi hrišćani organizuju takve gozbe ili da budu prisutni na njima. Na taj način bi pokazali nepoštovanje prema Bogu i savesti svojih suvernika.

Neka drugi vide razliku

Zaista smo zahvalni što smo oslobođeni bolesnog straha od mrtvih kom robuju oni koji ne poznaju istinu! (Jov. 8:32). Kao „deca svetlosti“, kada izražavamo svoju tugu i žalost, ponašamo se dolično i s poštovanjem, na način koji pokazuje da poznajemo istinu. Naš bol ublažava sigurna nada u uskrsenje (Ef. 5:8; Jov. 5:28, 29). Ta nada nas štiti od preteranog ispoljavanja žalosti, što se često može videti među onima „koji nemaju nadu“ (1. Sol. 4:13). Ona će nam dati hrabrost da čvrsto zastupamo obožavanje pravog Boga, ne podležući strahu od čoveka (1. Petr. 3:13, 14).

Naše savesno pridržavanje biblijskih načela pružiće ljudima priliku da ’vide razliku između onog ko služi Bogu i onog ko mu ne služi‘ (Mal. 3:18). Jednog dana, smrti više neće biti (Otkr. 21:4). Dok čekamo ostvarenje tog predivnog obećanja, neka nas Jehova nađe čiste i besprekorne, potpuno odvojene od ovog zlog sveta i njegovih običaja koji obeščašćuju Boga (2. Petr. 3:14).

[Slika na 30. strani]

Mudro je da osoba unapred sastavi dokument u kom će navesti kako želi da se obavi sahrana

[Slika na 31. strani]

Hrišćanske sahrane treba da budu dolične i dostojanstvene