„Anđeo Jehovin ulogoren stoji oko onih koji se Boga boje“

Ispričala Kristabel Konel

Bile smo toliko zaokupljene odgovaranjem na Kristoferova pitanja o Bibliji da nijedna od nas nije videla koliko je kasno. Nismo primetile ni to da Kristofer svaki čas gleda kroz prozor. Na kraju se okrenuo prema nama i rekao: „Sada možete bezbedno da odete.“ Zatim nas je otpratio do naših bicikala i pozdravio se s nama. Kakvu je to opasnost on video?

ROĐENA sam u engleskom gradu Šefildu, 1927. godine. Naša kuća je bila srušena tokom bombardovanja u Drugom svetskom ratu pa su me roditelji poslali kod bake gde sam živela dok nisam završila školu. Išla sam u jednu katoličku školu i stalno sam pitala časne sestre zašto ima tako puno zla i nasilja. Ni one ni druge religiozne osobe kojima sam postavljala ta pitanja nisu mi dale logičan odgovor.

Kada se završio Drugi svetski rat, pohađala sam školu za medicinske sestre. Preselila sam se u London da bih radila u tamošnjoj gradskoj bolnici Padington. Ali, u gradu je bilo još više nasilja. Kratko nakon što je moj stariji brat otišao u Korejski rat, videla sam tuču ispred bolnice. Niko nije pomogao čoveku koji je bio pretučen i koji je izgubio vid zbog udaraca. Negde u to vreme sam s majkom išla na spiritističke seanse, ali i dalje nisam pronašla odgovor na pitanje zašto ima tako puno zla.

Podsticaj da proučavam Bibliju

Jednog dana me je posetio moj najstariji brat Džon, koji je postao Jehovin svedok. „Da li znaš zašto se dešavaju sve ove loše stvari?“, upitao me je. „Ne znam“, odgovorila sam. On je otvorio svoju Bibliju i pročitao Otkrivenje 12:7-12. Shvatila sam da su Satana i demoni glavni uzrok zla u svetu. Poslušala sam Džonov savet i ubrzo počela da proučavam Bibliju. Međutim, u to vreme se nisam krstila jer sam imala strah od ljudi (Posl. 29:25).

Moja sestra Doroti je takođe postala Svedok. Kada su se 1953. ona i njen verenik, Bil Roberts, vratili s međunarodnog kongresa u Njujorku, rekla sam im da sam proučavala Bibliju. Bil me je pitao: „Da li si čitala sve biblijske stihove koji su navedeni u knjizi? Da li si podvlačila odgovore na pitanja?“ Kada sam rekla da nisam, nastavio je: „Onda nisi ni proučavala! Pozovi tu sestru i počni ispočetka.“ U to vreme su demoni počeli da me uznemiravaju. Sećam se da sam  molila Jehovu da me zaštiti i oslobodi od njihovog uticaja.

Pionirska služba u Škotskoj i Irskoj

Krstila sam se 16. januara 1954. U maju te godine istekao je moj ugovor o radu na određeno vreme u bolnici, a u junu sam počela s pionirskom službom. Osam meseci kasnije, poslata sam kao specijalni pionir u mesto Grejndžmaut u Škotskoj. Dok sam služila u tom zabačenom kraju, osećala sam podršku Jehovinih anđela (Ps. 34:7).

Godine 1956, pozvana sam da služim u Irskoj. Sa još dve sestre, poslata sam u grad Galvej. Već prvog dana u službi naišle smo na kuću katoličkog sveštenika. Ubrzo je stigao jedan policajac i odveo mene i sestru koja je bila sa mnom u policijsku stanicu. Kada smo mu rekle naša imena i adresu, odmah je nekoga pozvao telefonom. Čule smo ga kako govori: „Da, oče, znam gde tačno žive.“ Tog policajca je poslao sveštenik! Na vlasnika kuće u kojoj smo stanovale vršen je pritisak da nam da otkaz. Zbog toga su nas braća iz Betela savetovala da odemo iz tog kraja. Stigle smo na železničku stanicu sa zakašnjenjem od deset minuta. Ali, voz još uvek nije krenuo a jedan čovek nas je čekao da bi bio siguran da smo otišle. U Galveju smo provele samo tri sedmice!

Nakon toga smo služile u Limeriku, još jednom gradu gde je Katolička crkva imala ogroman uticaj. Grupe protivnika su često vikale na nas dobacujući nam pogrdne reči. Mnogi ljudi su se plašili da razgovaraju s nama u službi. Godinu dana ranije, jedan brat je bio pretučen u obližnjem gradiću Klunlara. Zato smo bile veoma radosne kada smo upoznale Kristofera, kog sam ranije pomenula. On nas je pozvao da ga ponovo posetimo da bismo odgovorile na njegova pitanja o Bibliji. Tokom posete je u kuću ušao sveštenik i zahtevao da nas Kristofer izbaci napolje. Kristofer mu se suprotstavio i rekao: „Ove žene su bile pozvane da dođu i pokucale su pre nego što su ušle. Vi niste bili pozvani niti ste pokucali.“ Sveštenik je besno otišao.

Nismo ni znale da je sveštenik okupio veliku grupu ljudi koji su nas čekali ispred Kristoferove kuće. Pošto je znao da su vrlo neprijateljski nastrojeni, Kristofer je postupio kao što sam ispričala na početku. Zadržao nas je dok se ta grupa nije razišla. Kasnije smo saznale da su nedugo nakon toga on i njegova porodica bili prisiljeni da napuste taj kraj i da su se preselili u Englesku.

Poziv u školu Galad

Dok sam se pripremala da 1958. godine prisustvujem Međunarodnom kongresu „Božanska volja“ u Njujorku, dobila sam poziv da pohađam 33. razred škole Galad. Zato se posle kongresa nisam vratila kući već sam do početka škole 1959. služila u gradu Kolingvudu, u Kanadi. Ali, tokom kongresa sam upoznala Erika Konela. On je prihvatio istinu 1957. i počeo s pionirskom službom 1958. Nakon kongresa, pisao mi je svakog dana dok sam bila u Kanadi i dok sam pohađala Galad. Pitala sam se šta će biti s nama kada završim tu školu.

Vreme provedeno u Galadu je jedan od najznačajnijih perioda u mom životu. Sa mnom su u razredu bili i moja sestra Doroti i njen suprug. Saznali smo da će oni služiti u Portugalu. Iznenadila sam se kada sam čula da ću ja služiti u Irskoj. Bila sam razočarana što neću biti zajedno sa sestrom! Pitala sam jednog od instruktora da li sam uradila nešto pogrešno. „Nisi“, odgovorio mi je. „Time što ste došle ovde, ti i tvoja saradnica, Ajlin Maoni, pokazale ste spremnost da služite bilo gde u svetu“, što je značilo da možemo biti poslate i u Irsku.

Ponovo u Irskoj

Vratila sam se u Irsku u avgustu 1959. i najpre sam služila u skupštini Dan Leara. U međuvremenu se Erik vratio u Englesku i bilo mu je veoma drago što sam tako blizu. I on je želeo da bude misionar.  Pošto je u to vreme Irska bila misionarsko područje, zaključio je da bi tu mogao da služi kao pionir. Preselio se u Dan Learu i venčali smo se 1961.

Šest meseci kasnije, Erik je doživeo ozbiljnu nezgodu na motociklu. Imao je frakturu lobanje i lekari nisu bili sigurni da će preživeti. Nakon što je tri sedmice bio u bolnici, negovala sam ga još pet meseci kod kuće dok se nije oporavio. Za to vreme sam nastavila sa službom najbolje što sam mogla.

Godine 1965, poslati smo u skupštinu sa osam objavitelja u Slajgu, luci na severozapadnoj obali. Tri godine kasnije, otišli smo dalje na sever, u malu skupštinu u Londonderiju. Kada smo se jednog dana vraćali kući iz službe, videli smo da je u našoj ulici postavljena bodljikava žica. Počeli su nemiri u Severnoj Irskoj. Bande mladih su palile automobile. Grad je već bio podeljen na protestantska i katolička područja. Bilo je opasno prelaziti iz jednog dela grada u drugi.

Život i služba tokom nemira

Međutim, dok smo bili u službi išli smo u sve delove grada. I ovog puta smo osećali kao da su anđeli ’ulogoreni‘ oko nas. Ako bismo se našli na mestu gde su izbili nemiri, brzo bismo otišli a zatim se vratili kad bi se situacija smirila. Jednom prilikom je sukob izbio blizu našeg stana. Neki zapaljeni predmet je izleteo iz obližnje prodavnice boja i pao na našu prozorsku dasku. Nismo mogli da zaspimo jer smo se plašili da bi se naša zgrada mogla zapaliti. Nakon što smo se preselili u Belfast 1970, saznali smo da je na tu prodavnicu boja bačen molotovljev koktel i da je tada izgorela i zgrada u kojoj smo živeli.

Drugom prilikom, jedna sestra i ja smo bile u službi kada smo na jednom prozoru primetile deo cevi koji je čudno izgledao. Produžile smo dalje i nekoliko minuta kasnije začula se eksplozija. Ljudi su izašli iz kuća i pomislili da smo nas dve podmetnule bombu! Upravo tada nas je sestra koja je živela u blizini pozvala kod sebe. Njene komšije su se smirile i zaključile da mi nismo krive za eksploziju.

Godine 1971, otišli smo u Londonderi da posetimo jednu sestru. Kada smo joj ispričali kojim putem smo išli i pored koje barikade smo prošli, upitala nas je: „Zar nikog nije bilo na barikadi?“ Rekli smo joj da su bili neki ljudi ali da nisu obraćali pažnju na nas. Nju je to veoma začudilo. Zašto? Prethodnog dana su na tom mestu jednom lekaru i policajcu nasilno oduzeli automobile i zapalili ih.

Preselili smo se u Kork 1972. Kasnije smo služili u Nasu i zatim u Arklou. Na kraju smo 1987. prešli u Kaslbar, gde služimo i dan-danas. Ovde smo imali predivnu priliku da pomažemo u izgradnji Dvorane Kraljevstva. Erik se ozbiljno razboleo 1999. Pa ipak, Jehova nam je pomagao a skupština nas je s puno ljubavi podupirala, tako da sam mogla istrajati u toj situaciji i negovati Erika dok se nije oporavio.

Erik i ja smo dva puta pohađali Školu za pionire. On i dalje služi kao starešina. Ja bolujem od teškog artritisa, i zamenjena su mi oba kuka i oba kolena. Iako sam se suočavala sa žestokim religioznim protivljenjem i živela u vreme političkih i društvenih nemira, bilo mi je posebno teško kada sam morala da prestanem da vozim. To mi predstavlja izazov jer ne mogu da odem negde kad god to poželim. Skupština nam mnogo pomaže i pruža podršku. Sada hodam pomoću štapa a za duža rastojanja koristim tricikl na baterije.

Kad sve saberemo, Erik i ja smo specijalni pioniri već više od 100 godina — od toga 98 godina u Irskoj. Ne pomišljamo da usporimo u službi. Mi ne očekujemo čuda, ali verujemo da Jehovini moćni anđeli ’ulogoreni stoje oko onih koji se Boga boje‘ i verno mu služe.