Nemojmo zaboraviti Jehovu

NEKI od njih već su tako nešto doživeli. Međutim, za većinu će to biti prvi i jedini put da će preći preko reke ili mora a da se ne pokvase. Jehova je upravo zaustavio reku Jordan. Sada milioni Izraelaca u dugoj i širokoj povorci prelaze preko suvog rečnog korita i ulaze u Obećanu zemlju. Poput svojih predaka oko 40 godina ranije kod Crvenog mora, mnogi koji sada prelaze Jordan sigurno su mislili: ’Nikada neću zaboraviti ovo Jehovino delo‘ (Is. Nav. 3:13-17).

Pa ipak, Jehova je znao da će neki Izraelci ’brzo zaboraviti njegova dela‘ (Ps. 106:13). Zato je naredio izraelskom vođi Isusu Navinu da uzme 12 kamenova sa rečnog dna i da ih položi na mesto gde će se narod ulogoriti tu noć. Isus Navin je objasnio: „Ovi kamenovi su trajan spomen Izraelovim sinovima“ (Is. Nav. 4:1-8). Taj spomenik bi podsećao narod na Jehovina moćna dela i na to zašto uvek treba verno da mu služe.

Da li ti događaji imaju neki značaj za današnji Božji narod? Da. Ni mi ne smemo nikada da zaboravimo Jehovu i treba uvek verno da mu služimo. I druga upozorenja data izraelskom narodu mogu se primeniti na današnje Jehovine sluge. Osmotrimo sledeće Mojsijeve reči: „Čuvaj se da ne zaboraviš Jehovu, svog Boga, i da ne zanemariš njegove zapovesti, zakone i odredbe“ (P. zak. 8:11). Iz toga vidimo da ako neko zaboravi Jehovu, to može dovesti do namerne neposlušnosti. Ta opasnost postoji i danas. Apostol Pavle je upozorio hrišćane da ne ’oponašaju neposlušnost‘ Izraelaca u pustinji (Jevr. 4:8-11).

Razmotrimo neke događaje iz izraelske istorije koji ističu koliko je važno da ne zaboravimo Boga. Osim toga, pouke iz života dvojice vernih Izraelaca pomoći će nam da istrajno i sa zahvalnošću služimo Jehovi.

Dobri razlozi da ne zaboravimo Jehovu

Tokom svih godina koje su Izraelci proveli u Egiptu, Jehova ih nikada nije zaboravio. On se ’setio svog saveza s Avrahamom, Isakom i Jakovom‘ (Izl. 2:23, 24). Ono što je učinio kako bi ih izbavio iz ropstva bilo je zaista nezaboravno.

Jehova je naneo Egipćanima devet nevolja. Faraonovi sveštenici koji su se bavili magijom bili su potpuno bespomoćni. Pa ipak, faraon se usprotivio Jehovi time što nije hteo da pusti Izraelce (Izl. 7:14–10:29). Međutim, deseta nevolja je naterala tog ponosnog vladara da se podloži Božjoj volji (Izl. 11:1-10; 12:12). S Mojsijem na čelu, izraelski narod i mnogi drugi ljudi, ukupno oko 3 000 000 njih, napustili su Egipat (Izl. 12:37, 38). Ali, nisu daleko odmakli kada se faraon predomislio. Poslao je svoja bojna kola i konjicu — najmoćniju vojsku na zemlji u to vreme — da vrate bivše robove. U međuvremenu je Jehova rekao Mojsiju da odvede Izraelce u Pi-Airot, mesto odakle naizgled nije bilo izlaza pošto se nalazilo između Crvenog mora i jednog planinskog venca (Izl. 14:1-9).

Faraon je verovao da su Izraelci upali u zamku, a njegova vojska bila je spremna da ih napadne. Ali Jehova je zaustavio Egipćane postavivši stub od oblaka i stub od ognja između njih i Izraelaca. Zatim je razdvojio Crveno more, otvorivši  put po morskom dnu dok su se sa obe strane izdizali zidovi vode visoki verovatno oko 15 metara. Izrael je počeo da prelazi more po suvom. Uskoro su Egipćani bili na obali posmatrajući kako Izraelci odlaze na drugu stranu (Izl. 13:21; 14:10-22).

Da je bio pametniji, faraon bi odustao od potere, ali on to nije učinio. Preterano samouveren, naredio je bojnim kolima i konjanicima da krenu za njima posred mora. Egipćani su jurišali napred, ali pre nego što su stigli Izraelce, ta suluda potera došla je svome kraju. Egipatska bojna kola ostala su bez točkova! To je bilo Jehovino delo (Izl. 14:23-25; 15:9).

Dok su Egipćani pokušavali da se izbore s polomljenim bojnim kolima, svi Izraelci su stigli na istočnu obalu. Tada je Mojsije ispružio ruku prema Crvenom moru. U tom času, Jehova je učinio da vodeni zidovi padnu i zatvore prolaz. Milioni tona vode sručili su se na faraona i njegove ratnike, i svi su se utopili. Nijedan neprijatelj nije preživeo. Izrael je bio slobodan! (Izl. 14:26-28; Ps. 136:13-15).

Vest o tim događajima još dugo je ulivala strah okolnim narodima (Izl. 15:14-16). Četrdeset godina kasnije, Rava iz Jerihona rekla je dvojici Izraelaca: „Zbog vas [nas je] obuzeo strah... Čuli smo kako je Jehova pred vama isušio vode Crvenog mora kad ste izlazili iz Egipta“ (Is. Nav. 2:9, 10). Čak ni ti pagani nisu zaboravili kako je Jehova izbavio svoj narod. Koliko više je Izrael imao razloga da ga ne zaboravi!

’Čuvao ih je kao zenicu oka svoga‘

Nakon što su prošli kroz Crveno more, Izraelci su stigli u „veliku i zastrašujuću [Sinajsku] pustinju“. Dok su putovali kroz ’zemlju žednu i bez vode‘, u kojoj nije bilo hrane za tako veliko mnoštvo ljudi, Jehovina ruka nije bila kratka. Mojsije se prisećao: ’Jehova je  našao Izrael u pustoj zemlji, u pustinji gde ničega nema i gde se zavijanje čuje. Štitio ga je i brinuo se za njega. Čuvao ga je kao zenicu oka svoga‘ (P. zak. 8:15; 32:10). Kako se Bog brinuo o njima?

Jehova im je dao ’hleb s nebesa‘, takozvanu manu, koja se čudom pojavila „po pustinji“ (Izl. 16:4, 14, 15, 35). Takođe je učinio da voda poteče „iz stene tvrde kao kremen“. Uz Božji blagoslov, njihova odeća se nije pohabala niti su im noge oticale tokom 40 godina koliko su bili u pustinji (P. zak. 8:4). Šta je zbog svega toga Jehova s pravom očekivao od njih? Mojsije je rekao Izraelu: „Samo se čuvaj i dobro pazi na svoju dušu da ne bi zaboravio ono što su tvoje oči videle i da ti to ne izađe iz srca sve dane tvog života“ (P. zak. 4:9). Da su se Izraelci sa zahvalnošću sećali kako ih je Jehova izbavljao, uvek bi mu služili i trudili se da slušaju njegove zapovesti. Šta će Izrael učiniti?

Zaborav vodi do nezahvalnosti

Mojsije je rekao: „Zaboravio si Stenu koja te je rodila, bacio si u zaborav Boga“ (P. zak. 32:18). Jehovina dela kod Crvenog mora, njegova briga za potrebe naroda u pustinji i sve dobro što je učinio uskoro je bilo zanemareno ili zaboravljeno. Izraelci su postali buntovni.

U jednom trenutku Izraelci su optužili Mojsija zbog toga što navodno nisu imali vode (Br. 20:2-5). Što se tiče mane koja ih je održavala u životu, oni su se žalili: „Ovaj nikakav hleb već se ogadio našoj duši“ (Br. 21:5). Doveli su u pitanje Božji izbor i odbacili Mojsija kao vođu, govoreći: „Što nismo pomrli u egipatskoj zemlji ili u ovoj pustinji!... Postavimo sebi vođu i vratimo se u Egipat!“ (Br. 14:2-4).

Kako je neposlušnost Izraelaca uticala na Jehovu? Osvrćući se na te događaje, psalmista je kasnije napisao: „Koliko su se puta protiv njega bunili u pustoši, žalostili ga u pustinji! Uvek iznova iskušavali su Boga, i bol nanosili Svetom Bogu Izraelovom. Nisu se sećali ruke njegove, ni dana kad ih je od protivnika otkupio, kako je znakove svoje činio u Egiptu“ (Ps. 78:40-43). Zaista, Jehovu je duboko povredilo to što ga je Izrael zaboravio.

Dva čoveka nisu zaboravila

Pa ipak, neki Izraelci nisu zaboravili Jehovu. Dvojica od njih su Isus Navin i Halev. Oni su bili među dvanaest uhoda  poslatih iz Kadis-Varne da izvide Obećanu zemlju. Desetorica su donela negativne izveštaje, dok su Isus Navin i Halev rekli narodu: „Zemlja koju smo prošli i izviđali zaista je veoma dobra zemlja. Ako smo po volji Jehovi, on će nas dovesti u tu zemlju i daće nam je, zemlju u kojoj teče med i mleko. Samo se ne bunite protiv Jehove.“ Kada je narod čuo te reči, hteli su da ih kamenuju. Međutim, oni su ostali čvrsti s pouzdanjem u Jehovu (Br. 14:6-10).

Godinama kasnije, Halev je rekao Isusu Navinu: „Mojsije, Jehovin sluga, poslao [me je] iz Kadis-Varne da izvidim zemlju, i ja sam ga izvestio onako kako mi je bilo u srcu. A moja braća koja su pošla sa mnom ulila su narodu strah u srce. Ali ja sam u svemu slušao Jehovu, svog Boga“ (Is. Nav. 14:6-8). S poverenjem u Boga, Halev i Isus Navin izdržali su mnoge poteškoće. Bili su odlučni da se sećaju Jehove svih dana svog života.

Osim toga, oni su pokazali zahvalnost znajući da je Jehova ispunio svoje obećanje da će narod odvesti u plodnu zemlju. Izraelci su mu zaista dugovali život. Isus Navin je napisao: „Jehova [je] dao Izraelu svu zemlju za koju se zakleo njihovim praočevima da će im je dati... Od svih dobrih obećanja koja je Jehova dao Izraelovom domu nije ostalo neispunjeno nijedno obećanje; sva su se ispunila“ (Is. Nav. 21:43, 45). Kako danas možemo pokazati zahvalnost poput Haleva i Isusa Navina?

Budimo zahvalni

Jedan bogobojazan čovek se pitao: „Kako da uzvratim Jehovi za sva dobra koja mi je učinio?“ (Ps. 116:12). Mi toliko mnogo dugujemo Bogu za materijalne blagoslove, duhovno vođstvo i što nam je otvorio put za spasenje da nam cela večnost ne bi bila dovoljna da mu uzvratimo. Zapravo, mi svakako ne možemo uzvratiti Jehovi, ali svako od nas može pokazati zahvalnost.

Da li si zahvaljujući nekom Jehovinom savetu uspeo da izbegneš probleme? Da li ti je njegov oproštaj pomogao da ponovo imaš čistu savest? Blagoslovi  koje nam donose takvi Božji postupci traju dugo, a isto toliko treba da traje i naša zahvalnost. Četrnaestogodišnja Sandra suočila se sa ozbiljnim problemima, ali ih je savladala uz Božju pomoć. Ona kaže: „Molila sam se Jehovi i zadivio me je način na koji mi je pomogao. Sada znam zašto mi je otac često govorio o Poslovicama 3:5, 6: ’Uzdaj se u Jehovu svim srcem svojim, a na svoj razum nemoj se oslanjati. Na svim putevima svojim imaj ga na umu, i on će ispraviti staze tvoje.‘ Sigurna sam da će mi Jehova uvek pomagati kao što je to i do sada činio.“

Svojom istrajnošću pokažimo da ne zaboravljamo Jehovu

Biblija ističe još jednu osobinu koja je povezana s tim da ne zaboravimo Jehovu: „Istrajnost neka dovrši svoje delo, da budete savršeni i potpuni, bez ikakvog nedostatka“ (Jak. 1:4). Šta znači biti ’savršen i potpun‘? To znači razvijati osobine koje će nam pomoći da se s pouzdanjem u Jehovu suočimo sa iskušenjima, odlučni da ih izdržimo i da se ne predajemo. Takva istrajnost nam donosi zadovoljstvo kada se okončaju ispiti naše vere. A oni uvek imaju svoj kraj (1. Kor. 10:13).

Jedan dugogodišnji Jehovin sluga koji je imao brojne zdravstvene probleme objasnio je šta mu je pomoglo da istraje: „Trudim se da razmišljam o onome što Jehova čini, a ne o onome što bih ja želeo da uradim. Biti veran znači biti usmeren na Božju nameru, a ne na svoje želje. Kada se suočavam s problemima, ne govorim: ’Jehova, zašto baš ja?‘ Jednostavno idem dalje, služeći mu i držeći se njega čak i kada me zadesi neki neočekivani problem.“

Danas hrišćanska skupština obožava Jehovu „duhom i istinom“ (Jov. 4:23, 24). Kao grupa, pravi hrišćani nikada neće zaboraviti Boga kao što je to učinio drevni Izrael. Međutim, to što smo deo skupštine ne znači da ćemo kao pojedinci ostati verni Bogu. Poput Haleva i Isusa Navina, svako od nas mora pokazati zahvalnost i istrajnost u službi Jehovi. Imamo dobre razloge da to činimo, jer nas Jehova vodi i brine o svakome od nas u ovim teškim poslednjim danima.

Poput kamenog spomenika koji je Isus Navin podigao, izveštaj o tome kako je Bog izbavio svoj narod uverava nas da nas on neće ostaviti. Neka naš stav bude poput stava psalmiste koji je napisao: „Sećaću se dela koja je Jah činio, sećaću se čudesnih dela tvojih iz davnina. Duboko ću razmišljati o svim delima tvojim, promišljaću o postupcima tvojim“ (Ps. 77:11, 12).

[Slika na 7. strani]

Narod je morao da putuje kroz ’žednu zemlju‘

[Izvor]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Slika na 8. strani]

Dok su Izraelci bili ulogoreni u Kadis-Varni, uhode su poslate u Obećanu zemlju

[Izvor]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Slika na 9. strani]

Nakon godina provedenih u pustinji, Izraelci su mogli biti zahvalni za plodnu Obećanu zemlju

[Izvor]

Pictorial Archive (Near Eastern History) Est.

[Slika na 10. strani]

Ako smo usredsređeni na Jehovinu nameru, to nam pomaže da istrajemo u svim kušnjama s kojima se suočavamo