„Vreme kad se ćuti“

„GOVOR je srebro, ćutanje je zlato.“ Tako glasi jedna stara poslovica, za koju se veruje da potiče sa Orijenta. Prema delu Brewer’s Dictionary of Phrase and Fable, njen hebrejski ekvivalent glasi: „Ako reč vredi jedan sikal [novčić], ćutanje vredi dva.“ Mudri Solomon, kralj drevnog Izraela, napisao je: „Sve ima svoje vreme, sve što se čini pod nebesima ima svoje vreme... vreme kad se ćuti i vreme kad se govori“ (Prop. 3:1, 7).

Kada je bolje ćutati nego govoriti? Različiti oblici glagola „ćutati“ se često pojavljuju na stranicama Biblije. Kontekst u kojima se koriste otkriva da postoje najmanje tri razloga da u određenim okolnostima ćutimo. Osmotrimo pobliže ćutanje kao znak poštovanja, pokazatelj razumnosti i razboritosti, i kao pomoć pri dubokom razmišljanju.

Znak poštovanja

Ćutanjem se može iskazati poštovanje ili odati čast nekome. Prorok Avakum je rekao: „Jehova je u svom svetom hramu. Ćuti pred njim, sva zemljo!“ (Avak. 2:20). Prave Božje sluge treba da ’tiho čekaju spasenje od Jehove‘ (Tužb. 3:26). Psalmista je pevao: „Mirno se pouzdaj u Jehovu [„ćuti pred Jehovom“, fusnota] i željno ga čekaj. Ne žesti se na onoga ko je uspešan na putu svome“ (Ps. 37:7).

Možemo li hvaliti Jehovu i bez reči? Zar nismo ponekad toliko zadivljeni dok posmatramo lepotu prirode da nemamo reči kojima bismo izrazili svoja osećanja? Dok razmišljamo o takvim veličanstvenim delima, mi hvalimo Jehovu u svom srcu. Psalmista David je započeo jednu od svojih pesama sledećim rečima: „Pred tobom je hvala i tišina, Bože, na Sionu; tebi se zaveti ispunjavaju“ (Ps. 65:1).

Kao što Jehova zaslužuje naše poštovanje, tako ga zaslužuju i njegove reči. Na primer, kada se Božji prorok Mojsije opraštao od izraelskog naroda, on i sveštenici su rekli prisutnima: „Ćuti i slušaj, Izraele...  Slušaj glas Jehove, svog Boga.“ Čak se i od dece zahtevalo da budu veoma pažljiva kada se narod okupljao da sluša čitanje Božjeg zakona. „Skupi narod“, rekao je Mojsije, „muškarce, žene, decu... da nauče“ (P. zak. 27:9, 10; 31:11, 12).

I u naše vreme je prikladno da Jehovine sluge s poštovanjem slušaju pouku koju dobijaju na hrišćanskim skupovima, uključujući i velike kongrese. Ako bismo u tim prilikama kada se osmatraju važna biblijska učenja nepotrebno razgovarali jedni s drugima, pokazali bismo nepoštovanje prema Božjoj Reči i njegovoj organizaciji. Za vreme programa treba da ćutimo i slušamo.

Čak i kada nasamo razgovaramo s nekim, pažljivo slušanje je znak poštovanja. Na primer, patrijarh Jov je svojim tužiteljima rekao: „Poučite me, a ja ću ćutati.“ Jov je bio spreman da ih pažljivo sluša dok su govorili. Kada je došao red na njega da govori, zamolio ih je: „Ćutite... pustite me da govorim“ (Jov 6:24; 13:13).

Pokazatelj razumnosti i razboritosti

Biblija kaže: „Ko obuzdava usne svoje, postupa razborito.“ „Istinski razborit čovek ćuti“ (Posl. 10:19; 11:12). Osmotrimo kako je Isus na divan način pokazao razumnost i razboritost tako što je ćutao. Nakon što je uvideo da nema svrhe da razgovara sa svojim neprijateljima koji su ga mrzeli, „Isus je ćutao“ (Mat. 26:63). Kasnije, kada je bio na sudu pred Pilatom, Isus „mu nije odgovorio“. On je mudro pustio da njegova dela govore sama za sebe (Mat. 27:11-14).

I mi ćemo mudro postupiti ako ćutimo, posebno kada neko pokušava da nas isprovocira. „Ko je spor na gnev, veoma je razborit“, kaže jedna poslovica, „a ko je nestrpljiv, pokazuje ludost“ (Posl. 14:29). Ako bismo u nekoj zategnutoj situaciji brzo odgovorili, mogli bismo reći nešto nepromišljeno. Pod takvim okolnostima bi naše reči drugoj osobi mogle zvučati nerazumno. Kasnije bismo mogli zažaliti zbog svega i tako izgubiti svoj unutrašnji mir.

Mudro je da pazimo šta govorimo kada smo u društvu zlonamernih ljudi. Kada nas ismevaju u službi, ćutanje je često najbolji odgovor. Nadalje, kada u školi ili na poslu čujemo nepristojne šale ili prostački govor, zar nije mudrije da ćutimo i držimo se po strani kako ne bismo ostavili utisak da to odobravamo? (Ef. 5:3). „Postaviću brnjicu kao stražu na usta svoja“, napisao je psalmista, „sve dok je zli preda mnom“ (Ps. 39:1).

„Istinski razborit čovek“ neće izneveriti poverenje koje mu je ukazano  (Posl. 11:12). Pravi hrišćanin neće nepromišljeno otkrivati poverljive stvari. Hrišćanske starešine moraju biti naročito obazrive u tom pogledu da ne bi izgubile poverenje drugih članova skupštine.

I svojim ćutanjem, bez ijedne izgovorene reči, možemo pozitivno uticati na druge. Sidni Smit, engleski pisac iz 19. veka, rekao je o jednom svom savremeniku: „Razgovor s njim je bio pravo uživanje jer je uvek znao kada je trenutak da zaćuti.“ Prema tome, svakodnevna komunikacija između dva prijatelja treba da bude dvosmerna. Dobar sagovornik mora da bude i dobar slušač.

„Mnogo reči ne biva bez greha“, upozorio je Solomon, „a ko obuzdava usne svoje, postupa razborito“ (Posl. 10:19). U skladu s tim, što se manje reči izgovori, manja je verovatnoća da će se reći nešto nerazborito. Zapravo, „i ludog smatraju mudrim kad ćuti, i razboritim onoga ko ne otvara usne svoje“ (Posl. 17:28). Zato je dobro da molimo Jehovu da ’čuva vrata naših usana‘ (Ps. 141:3).

Pomoć pri dubokom razmišljanju

Govoreći o čoveku koji postupa pravedno, Sveto pismo kaže da on „dan i noć pažljivo čita [Božji] zakon“ (Ps. 1:2). U prevodu Bakotić te reči glase: „I dan i noć o zakonu Jehovinom misli.“ Koje okolnosti su najpogodnije za duboko razmišljanje?

Isak, sin patrijarha Avrahama, je ’predveče izlazio u polje da razmišlja‘ (Post. 24:63). On je za to birao mirno vreme i mesto. Kralj David je duboko razmišljao u tihim noćnim satima (Ps. 63:6). Čak je i savršeni čovek, Isus, izdvajao vreme da bi bio sam i duboko razmišljao. Zato je odlazio na goru, u pustinju i na druga osamljena mesta, daleko od bučnog mnoštva (Mat. 14:23; Luka 4:42; 5:16).

Nema sumnje da trenuci ćutanja mogu pozitivno uticati na nas. To je idealno vreme za samoispitivanje, što je neophodno da bismo poboljšali svoju ličnost. Ćutanje doprinosi našem unutrašnjem miru. Duboko razmišljanje u mirnim trenucima pomaže nam da razvijemo skromnost i poniznost, kao i da produbimo cenjenje prema onome što je zaista važno.

Iako ćutanje može biti zlato, postoji i „vreme kad se govori“ (Prop. 3:7). Prave Božje sluge danas „po celom svetu“ revno propovedaju dobru vest o Božjem Kraljevstvu (Mat. 24:14). Njihova radost je sve veća dok im se pridružuje mnoštvo ljudi (Mih. 2:12). Dajmo sve od sebe da budemo među onima koji revno objavljuju dobru vest o Božjem Kraljevstvu i govore o veličanstvenim Božjim delima. Dok učestvujemo u toj važnoj aktivnosti, svojim postupcima pokažimo da smo svesni da postoje trenuci kada je ćutanje zlato.

[Slika na 3. strani]

Tokom hrišćanskih sastanaka treba da slušamo i učimo

[Slika na 4. strani]

Ćutanje je često najbolji odgovor onima koji nas vređaju

[Slika na 5. strani]

Ćutanje nam pomaže da se posvetimo dubokom razmišljanju