Kako da uzvratim Jehovi?

Ispričala Rut Daner

Majka je u šali znala da kaže da je 1933. bila godina katastrofa: Hitler je došao na vlast, papa je proglasio svetu godinu i ja sam rođena.

MOJI roditelji su živeli u Jucu, gradu u Loreni, istorijskoj pokrajini u Francuskoj, blizu granice s Nemačkom. Majka je bila predana katolikinja i 1921. godine se udala za oca koji je bio protestant. Moja starija sestra Helen se rodila 1922. i roditelji su je kao bebu krstili u katoličkoj crkvi.

Otac je 1925. dobio knjigu Harfa Božja na nemačkom. Čitajući tu knjigu, uverio se da je pronašao istinu. Pisao je izdavačima i oni su ga povezali sa Bibelforšerima, kako su Jehovini svedoci tada bili poznati u Nemačkoj. Otac je odmah počeo da govori drugima o onome što je naučio. Majci se to nije svidelo. „Radi šta god želiš“, uzviknula bi sa svojim simpatičnim nemačkim naglaskom, „ali ne petljaj se s tim Bibelforšerima!“ Pa ipak, otac je već doneo odluku da će postati jedan od njih i krstio se 1927.

Zbog toga je moja baka po majci počela da nagovara majku da se razvede. Za vreme jedne mise sveštenik je upozorio vernike da se „čuvaju lažnog proroka Danera“. Kad se vratila s te mise, baka je sa sprata naše kuće bacila tešku saksiju na oca. Saksija je prošla tik pored njegove glave i udarila ga u rame. Taj nemio događaj je naveo majku da razmišlja: ’Religija koja od ljudi stvara ubice ne može biti dobra.‘ Počela je da čita literaturu Jehovinih svedoka. Ubrzo je bila uverena da je pronašla istinu i krstila se 1929.

Roditelji su se veoma trudili da mojoj sestri i meni prikažu Jehovu kao stvarnu osobu. Čitali su nam biblijske priče i zatim nas pitali zašto je neka ličnost postupila na određen način. U to vreme, otac nije želeo da radi drugu ili treću smenu iako je znao da će to znatno umanjiti prihode porodice. Želeo je da ima dovoljno vremena za sastanke, službu propovedanja i proučavanje Biblije s nama decom.

Nadvijaju se tamni oblaci

Moji roditelji su često pružali gostoprimstvo putujućim nadglednicima i betelitima iz Švajcarske i Francuske, koji su nam pričali o poteškoćama s kojima se suočavaju naši suvernici u  Nemačkoj, samo nekoliko kilometara od našeg doma. Nacistička vlast je slala Jehovine svedoke u koncentracione logore i oduzimala decu roditeljima.

Otac i majka su nas dve pripremali da se suočimo sa ispitima koji su stajali pred nama. Pomogli su nam da upamtimo biblijske stihove koji bi nam pružali vođstvo. Govorili su nam: „Ako ne znate kako da postupite, razmišljajte o Poslovicama 3:5, 6. Ako se plašite problema u školi, imajte na umu 1. Korinćanima 10:13. Ako budete razdvojene od nas, setite se Poslovica 18:10.“ Naučila sam napamet Psalme 23 i 91 i razvila uverenje da će me Jehova uvek štititi.

Nacistička Nemačka je 1940. pripojila oblast Alzas-Lorenu i nova vlast je od svih punoletnih osoba zahtevala da se učlane u nacističku partiju. Otac je to odbio i Gestapo je pretio da će ga uhapsiti. I majci su upućene slične pretnje kada je odbila da šije vojničke uniforme.

Škola je za mene postala prava noćna mora. Nastava je svakog dana počinjala molitvom za Hitlera, pozdravom „hajl Hitler“ i pevanjem nacionalne himne sa ispruženom desnom rukom. Roditelji mi nisu rekli šta da uradim u svakoj od tih situacija već su mi pomagali da oblikujem svoju savest. Zato sam sama odlučila da neću ponavljati te nacističke pozdrave. Učitelji su me šamarali i pretili da će me izbaciti iz škole. Jednom prilikom, kada sam imala sedam godina, morala sam da stojim pred svih 12 učitelja. Pokušavali su da me nateraju da kažem „hajl Hitler“. Uz Jehovinu pomoć, nisam popustila pod tim pritiskom.

Jedna učiteljica je probala da utiče na moja osećanja. Rekla mi je da sam dobra učenica, da joj se veoma dopadam i da bi joj bilo žao ukoliko bi me izbacili iz škole. Predložila je: „Ne moraš da ispružiš ruku. Samo je malo podigni. I ne moraš da kažeš ’hajl Hitler!‘ Samo pomeraj usne i pretvaraj se.“

Kada sam ispričala majci šta mi je učiteljica rekla, podsetila me je na biblijski zapis o tri mlada Jevrejina pred vavilonskim kipom. „Šta im je bilo zapoveđeno da učine?“, pitala me je. „Da se poklone kipu“, odgovorila sam. „Da su se baš u tom trenutku sagnuli da vežu obuću, da li bi to bilo u redu? Ti odluči, učini ono što misliš da je ispravno.“ Poput Sedraha, Misaha i Avdenaga, odlučila sam da ću biti odana samo Jehovi (Dan. 3:1, 13-18).

Učitelji su me više puta izbacivali iz škole i pretili da će me odvojiti od roditelja. Bila sam uplašena, ali su me roditelji neprestano hrabrili. Kad sam kretala u školu, majka se molila sa mnom tražeći od Jehove da me zaštiti. Znala sam da će mi on dati snagu da se čvrsto držim istine (2. Kor. 4:7). Otac mi je rekao da se slobodno vratim kući ako pritisak postane prevelik. „Mi te volimo. Uvek ćeš biti naša ćerka“, rekao je. „Tvoji postupci i odluke tiču se tebe i Jehove.“ Te reči su jačale moju želju da postupam besprekorno (Jov 27:5).

Gestapo je često dolazio u naš dom da bi tražio literaturu Svedoka i ispitivao roditelje. Došli bi po majku i odveli je na nekoliko sati, a oca i sestru su odvodili s njihovih radnih mesta. Nikada nisam znala da li će majka biti kod kuće kad se vratim iz škole. Ponekad bi mi komšinica rekla: „Odveli su ti majku.“ Tada bih se sakrila u kući i pitala se: ’Da li je muče? Da li ću je ikada ponovo videti?‘

Proterivanje

U pola četiri ujutro 28. januara 1943, probudio nas je Gestapo. Rekli su nam da nećemo biti deportovani ukoliko se roditelji, sestra i ja učlanimo u nacističku partiju. Dali su nam tri sata da se  spremimo. Majka se već pripremila za tu situaciju i za svakog od nas je spakovala ranac sa odećom i Biblijom, tako da smo to vreme iskoristili da se molimo i međusobno hrabrimo. Otac nas je podsetio da nas ’ništa ne može rastaviti od Božje ljubavi‘ (Rimlj. 8:35-39).

Gestapo je ponovo došao. Nikada neću zaboraviti staru sestru Anglad kako nam očiju punih suza maše u znak pozdrava. Gestapo nas je odveo do železničke stanice u Mecu. Nakon trodnevnog putovanja vozom, stigli smo u Kohlovice, manji logor u blizini Aušvica u Poljskoj. Dva meseca kasnije, premešteni smo u Glivice, ženski manastir koji je bio pretvoren u radni logor. Nacisti su rekli da će nas pustiti i vratiti nam imovinu ukoliko potpišemo izjavu da se odričemo svoje vere. Pošto su otac i majka to odbili, rečeno im je: „Nikada se nećete vratiti kući.“

U junu smo premešteni u Svjetohlovice, gde sam počela da patim od glavobolja koje me još uvek muče. Dobila sam infekciju na prstima i lekar mi je odstranio nekoliko noktiju bez anestezije. Svetla tačka u svemu tome bila je što sam obavljajući sitne nabavke za čuvare često išla u pekaru. Žena koja je tamo radila dala bi mi nešto da pojedem.

Do tada smo kao porodica bili odvojeni od drugih zatvorenika. U oktobru 1943. poslati smo u logor u Zonkovicama. Spavali smo u krevetima na sprat na jednom tavanu sa još oko 60 muškaraca, žena i dece. Esesovci su nam namerno davali ustajalu hranu koja je zaudarala i jedva da se mogla jesti.

Uprkos nedaćama, nikada nismo izgubili nadu. Čitali smo u Stražarskoj kuli o obimnom delu propovedanja koje će se obavljati nakon rata. Znali smo zbog čega patimo i da će našim nevoljama uskoro doći kraj.

Kada smo čuli da saveznička vojska napreduje, bilo nam je jasno da nacisti gube rat. Početkom 1945. esesovci su odlučili da isprazne naš logor i 19. februara su nas naterali da peške krenemo na put od skoro 240 kilometara. Nakon četiri sedmice, stigli smo u Štajnfels u Nemačkoj gde su nas stražari prisilili da uđemo u jedan rudnik. Mnogi su mislili da ćemo biti ubijeni. Ali tog dana su saveznici  stigli, esesovci su pobegli a našim mukama je došao kraj.

Ostvarivanje ciljeva

Posle skoro dve i po godine zatočeništva, 5. maja 1945, stigli smo kući u Juc, prljavi i puni vašiju. Od februara smo nosili istu odeću pa smo odlučili da je spalimo. Sećam se da nam je majka rekla: „Neka ovo bude najlepši dan vašeg života. Nemamo ništa. Čak ni odeća koju imamo na sebi nije naša. Pa ipak, svi smo se vratili i nismo se odrekli svoje vere.“

Naredna tri meseca sam se oporavljala u Švajcarskoj i zatim sam ponovo krenula u školu, bez straha da ću biti izbačena. Sada smo mogli da se slobodno sastajemo s duhovnom braćom i da propovedamo. Kada sam imala 13 godina, 28. avgusta 1947, javno sam ispunila zavet koji sam godinama ranije dala Jehovi. Otac me je krstio u reci Mozel. Želela sam da odmah postanem pionir, ali otac je insistirao da najpre izučim neki zanat. Tako sam postala krojačica. S pionirskom službom u obližnjem gradu Tionvilu započela sam 1951, kada sam imala 17 godina.

Te godine sam na jednom kongresu u Parizu predala molbu za misionarsku službu. Bila sam premlada pa je brat Natan Nor rekao da će moju molbu sačuvati „za kasnije“. U junu 1952. sam dobila poziv da pohađam 21. razred biblijske škole Galad u Saut Lansingu, u državi Njujork.

Škola Galad i nastavak službe

Bilo je to nezaboravno iskustvo! Često mi je bilo teško da pred više ljudi govorim na svom jeziku. Sada sam morala da govorim na engleskom. Ali, instruktori su mi s puno ljubavi pružali podršku. Jedan brat mi je dao nadimak Osmeh Kraljevstva zbog osmeha koji bi se pojavio na mom licu kada bih se postidela.

Diplome su nam bile uručene 19. jula 1953. na stadionu Jenki u Njujorku i ja sam bila poslata da služim u Parizu sa Idom Kanduso (kasnije Senjobo). Pribojavala sam se da propovedam imućnim Parižanima, ali je među njima ipak bilo mnogo poniznih osoba s kojima sam proučavala. Ida se udala i otišla u Afriku 1956. a ja sam ostala u Parizu.

Godine 1960, udala sam se za jednog brata iz Betela i služili smo kao specijalni pioniri u gradovima Šomon i Viši. Posle pet godina sam dobila tuberkulozu i morala sam da prekinem s punovremenom službom. To mi je teško palo jer sam od detinjstva imala cilj da započnem s tom službom i ostanem u njoj. Kasnije me je suprug napustio zbog druge žene. Tokom tog bolnog perioda, veoma mi je značila podrška braće i sestara. Pored toga, Jehova je kao i uvek nosio moj teret (Ps. 68:19).

Sada živim u Luvijeu, u Normandiji, blizu francuskog Betela. I pored zdravstvenih problema, radujem se što sve do danas vidim Jehovinu ruku u svom životu. Vaspitanje koje sam dobila pomaže mi da i danas zadržim ispravan stav. Roditelji su me poučili da je Jehova stvaran Bog kog mogu da volim, s kim mogu da razgovaram i koji odgovara na moje molitve. Zaista, „kako da uzvratim Jehovi za sva dobra koja mi je učinio“? (Ps. 116:12).

[Istaknuti tekst na 6. strani]

„Radujem se što sve do danas vidim Jehovinu ruku u svom životu“

[Slika na 5. strani]

Sa gas maskom kada sam imala šest godina

[Slika na 5. strani]

S misionarima i pionirima u Luksemburgu tokom posebne propovedničke akcije kada sam imala 16 godina

[Slika na 5. strani]

S ocem i majkom na kongresu 1953.